Današnja kompanija HBC, najveći kanadski trgovac na malo, nastala je u 17. veku zahvaljujući partnerstvu dvojice sitnih trgovaca sa velikim ambicijama i neopterećenih moralom, i princa avanturiste, nećaka tadašnjeg engleskog kralja. Kompanija je dobila monopol na trgovinu dabrovim krznom i puna vlasnička prava nad teritorijom koja je zauzimala oko 40% današnje Kanade!
Stalne posetioce kafane „Garavejs“, popularnog svratišta londonskih brodovlasnika, berzanskih posrednika i trgovaca, dočekala je u novembru 1671. godine objava o prodaji 3.000 komada dabrove kože, „koji pripadaju časnima: Guverneru i društvu trgovaca-pustolova koji trguju u zalivu Hadson“.
Najavljena prodaja izazvala je veliko interesovanje klijentele u „Garavejsu“, budući da je u to vreme dabrovo krzno smatrano robom najvišeg kvaliteta, za kojom je vladala velika potražnja. Tadašnji London je, međutim, bio periferija kada je reč o trgovini krznom, što je stvaralo velike probleme tamošnjim trgovcima, finansijerima i plemstvu. Najveći deo dabrovine poticao je iz Rusije i prodavan je preko baltičkih i crnomorskih luka trgovcima u većim kontinentalnim gradovima, poput Pariza, Beča i Amsterdama.
Osim toga, preveliki lov na dabrove ozbiljno je ugrozio ovu vrstu, što je dovelo do sve manjih zaliha a time i do sve viših cena dabrovog krzna. Stoga su londonski bogataši morali su da se zadovolje krznom nižeg kvaliteta, koje je u skromnim količinama stizalo u englesku prestonicu, ili da nabavljaju svoje zalihe direktno iz pomenutih evropskih gradova po veoma visokoj ceni.
Kako je dabrovina našla svoj put do „Garavejsa“? Ko su bili „Guverner i društvo trgovaca-pustolova koji trguju u zalivu Hadson?“ Tu leži zanimljiva priča o globalizaciji iz jednog drugog doba, koja je bila potpuno drugačija od ove današnje, piše poznati ekonomista i profesor na Harvardu Deni Rodrik u svojoj knjizi „Paradoks globalizacije“.
Od zatvora do monopola
Niz događaja koji su doneli sa sobom dabrovinu u „Garavejs“, povezivalo je troje protagonista. Prva dva su bili rođaci francuskog porekla, Pjer-Esprit Radison i Medar Šuar de Grozeje. Uprkos glamuroznim imenima, njih dvojica su bili pustolovi i neovlašćeni trgovci krznom u severnim delovima Kvebeka u današnjoj Kanadi. Francuski kolonijalni režim je u oblastima koje su tada bile poznate kao „Nova Francuska“, započeo profitabilni posao otkupa dabrovog krzna od Indijanaca. Lokalno stanovništvo bi donosilo svoje zalihe trgovačkim postajama koje su osnovali kolonisti i prodavalo dabrove u zamenu za oružje i rakiju. U skladu sa aktuelnom ekonomskom filozofijom tog vremena – merkantilizmom – sve ovo je bilo uređeno kao monopol, kako bi generisalo maksimalnu zaradu za francusku krunu i njene predstavnike.
Pohodi Radisona i De Grozejea po severnim šumama regiona, blizu obala zaliva Hadson, naveli su ih na ideju da bi, ukoliko zađu u neistražene indijanske teritorije, mogli da pribave kudikamo veće količine dabrovog krzna. Ali francuska kolonijalna uprava ne samo da nije htela da odobri njihov plan, nego je i kaznila dvojicu avanturista što su trgovali bez dozvole, a De Grozeje je nakratko završio u zatvoru.
Zato su dva rođaka rešila da promene gospodara. U potrazi za drugim pokroviteljima, otputovali su u London, gde su bili predstavljeni kralju Čarlsu Drugom. Ono što se ispostavilo kao važnije za razvoj njihovog posla, bila je činjenica da su uspeli da privuku pažnju princa Ruperta, trećeg protagoniste ove priče, ističe Rodrik. Princ Rupert, rođen u Bohemiji, bio je nećak Čarlsa Drugog i pustolov druge vrste: borio se u mnogim bitkama, bavio se pronalazaštvom i umetnošću.
Rupert je bio u poziciji da pruži kraljevsku zaštitu i finansijsku podršku kako bi Radison i De Grozeje uspeli da realizju svoj plan, koji je bio skup i rizičan. On je podrazumevao put iz Engleske preko severnog Atlantika, u zaliv Hadson, kroz moreuz Hadson. Na taj način mogli bi da zaobiđu francuske vlasti i stignu do indijanskih plemena direktno sa severa, područja koje još uvek nisu zaposele tadašnje evropske velesile.
Shodno planu, De Grozeje je isplovio iz Londona početkom juna 1668. godine na „Nonsaču“, malom brodu posebno odabranom za rutu koja je predstojala, i otisnuo se na putovanje koje su finansirali princ Rupert i njegova pratnja. Drugi brod, s Radisonom, morao je da se vrati u Englesku, nakon što su ga na putu zahvatile velike oluje, ali je De Grozeje uspeo da stigne do zaliva Hadson nakon četiri meseca. Tamo je tokom zime uspostavio kontakt s indijanskim plemenom Kri i vratio se u Englesku u oktobru 1669. godine, sa solidnom zalihom dabrovine.
Nakon što su pokazali da njihov poslovni plan funkcioniše, tri partnera su uradila ono što bi u tom trenutku uradio svako sa dobrim njuhom za posao vezan za trgovinu na velikoj udaljenosti: lobirali su kod kralja za monopolska prava. Naravno, nije štetilo ni to što je princ Rupert bio rođak Čarlsa Drugog, napominje Rodrik. Kralj je 2. maja 1670. dodelio princu Rupertu i njegovim partnerima ovlašćenje kojim je osnovana kompanija „Guverner i društvo trgovaca-pustolova koji trguju u Hadsons beju“, koja je kasnije postala poznata pod imenom „Hadsons bej“.
Ovlašćenje koje je Čarls Drugi dodelio kompaniji „Hadsons bej“ otvorilo joj je velika vrata za sticanje ogromne moći. Kralj u tom dokumentu počinje pohvalom svom „voljenom rođaku“, princu Rupertu i njegovim saradnicima – trgovcima pustolovima, zbog toga što su vodili ekspediciju u zaliv Hadson „na sopstvenu veliku štetu“, i zato što su otkrili „značajnu količinu robe, koja će doneti veliku prednost nama i našem kraljevstvu“.
Kao priznanje za to što su rizikovali sopstveni kapital i druge nevolje, te u očekivanju velikih koristi za Englesku u budućnosti, kompanija je osim privilegije monopolske trgovine, dobila i puna vlasnička prava nad teritorijom zaliva Hadson. Ta oblast, nazvana „Rupertova zemlja“, uključivala je i sve reke koje se slivaju u zaliv, a kako nije bila u potpunosti istražena, niko nije tačno znao kolika je njena ukupna veličina. Kako se naknadno ispostavilo, Čarls Drugi je prepisao oko 40% današnje Kanade, odnosno područje koje je šest puta veće od današnje Francuske – privatnoj kompaniji!
Uobičajena praksa „civilizovanih trgovaca“
Kraljeva povelja načinila je kompaniju „Hadsons bej“ državnom po svemu osim po imenu, omogućivši joj da upravlja ogromnom teritorijom i vlada nad lokalnim Indijancima, koji se tu ništa nisu pitali. Naprotiv, kada su kompaniju optužili da premalo plaća Indijancima za dabrovo krzno, ona je tvrdila da su tako niske cene sasvim poštene, s obzirom na teškoće u trgovini po severnoameričkoj divljini. Istina je, rekli su iz kompanije, da se od Indijanaca traži da plate visoke cene za englesku robu, dok im se malo plaća za krzna. Ali to je uobičajena praksa „civilizovanih trgovaca u čitavom svetu kada imaju posla s neukim i podređenim plemenima“. Napokon, „rizici za život, telo i robu u udaljenim regijama su veliki, pa u skladu s tim moraju biti ostvarene i velike zarade“.
Rodrik ističe da je kompanija „Hadsons bej“ imala ovlašćenja da vodi ratove, donosi zakone i deli pravdu na teritoriji u svom vlasništvu. Nepotrebno je naglasiti, bila je jedini arbitar u trgovini krznom na „Rupertovoj zemlji“ i određivala uslove i cene razmene s domorocima. U 19. veku čak je izdavala sopstveni papirni novac, koji je postao zakonsko sredstvo plaćanja na područjima koje je kontrolisala. Ta kontrola je trajala oko dva veka, do 1870. godine, kada je kompanija predala vlast nad „Rupertovom zemljom“ kanadskom dominionu u zamenu za 300.000 funti, što je oko 34 miliona dolara u današnjem novcu.
U zvaničnoj verziji istorije kompanije koja posluje i danas pod imenom HBC kao najveći kanadski trgovac na malo, s ponosom se ističe da je to najstarije akcionarsko društvo u Severnoj Americi, ali se mnogi od pomenutih detalja kako su ga osnovala i izgradila dvojica trgovaca pustolova elegantno preskaču.
decembar/januar 2017/18, broj 144/145