Pisanje o nekoj drugoj zemlji neminovno nameće paralelu sa sopstvenom. Ako se, kao što je to sada slučaj, još desi da se steknu “presudni” izbori istog dana, onda je paralela još neizbežnija. U Italiji su 4. marta održani opšti izbori, a kod nas za vlast u Beogradu. U oba slučaja ulagane su velike nade da će dugotrajno političko raspadanje biti okončano te da će glasači odlučiti najpametnije moguće. Romantičarski stav da je narod najbolji sudija ustupilo je mesto onoj Andrićevoj misli koja kola po FB: “Robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe… Takav poremećen narod ne može da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete”.
Deo nekakvog političkog folklora je da nema izbora posle kojih poraženi ne kukaju na sva usta kako su pokradeni, kako je izborni zakon krojen prema jednoj partiji, kako oni koji su već na vlasti ne poštuju pravila igre… Retki su slučajevi kao kada je Al Gor u Americi izgubio predsedničko mesto posle naknadnih i sumnjivih prebrojavanja glasova na Floridi, koja je organizovao guverner Džeb Buš dodelivši pobedu svome bratu, gde je sumnjivom pobedniku prvi čestitao poraženi Gor. Reč je o političkom dostojanstvu Al Gora, koji je žrtvovao najvišu državničku funkciju na svetu da bi sačuvao princip poštovanja demokratskih pravila kakva god da su. Italija je tipičan primer suprotnog. Ne samo da se političke partije bespoštedno kolju ne priznajući rezultate izbora, nego je, na primer, manjina unutar Demokratske partije razorila sopstvenu partiju da bi naudila njenom, većinom glasova izabranom predsedniku. Neke demokratije, koliko god da traju, jednostavno nisu u stanju da sazru.
Najspektakularnija razlika između izbora u Beogradu i Italiji je da su kod nas na izborna mesta morali da pozivaju policiju kako bi stišavala strasti i plenila duple spiskove, dok je Berluskoni u Milanu, praćen brojnim fotoreporterima, došao da glasa i u trenutku kada je uz svoj balzamovani osmeh hteo da stavi listić u kutiju, na sto je skočila razgolićena pripadnica pokreta Femen, preko čijih je nagih grudi pisalo “Berluskoni, isteklo ti je vreme”. Ovejani ženskaroš se zbunio i pobegao sa birališta gde mu je kako se to na italijanskom kaže – golišava feministkinja “ukrala scenu”. To je, rekao bih, ona italijanska sklonost ka komediji, kao i naša ka tragediji.
Berluskoni, najupečatljivija ličnost stare politike, definitivno poražene na ovim izborima, uskočio je na poličku scenu 1994. godine osnovavši svoju privatnu političku partiju “Forza Italia” (Napred Italija) i na samom startu osvojio 21,1 odsto glasova, što mu je u tom trenutku opšte dezorijentacije bilo dovoljno da postane premijer. O njegovom političko-maherskom putu napisao sam feljton u skoro 40 nastavaka, pa se ne bih ponavljao. Vrhunac je dostigao 2001. godine, osvojivšu naklonost 41,4 odsto glasača, da bi sada pao na 13,8 odsto. Pred izbore je gajio velike nade da će njegova partija biti vodeća na poziciji desnog centra, da će uspeti da obuzda svoje saveznike – Matea Salvinija, vođu Lige (on je iz imena Lega Nord – Severna liga, izbacio ono “severna” i uspeo da proširi uticaj na agresivni polusvet cele Italije) i Đorđu Meloni, liderku Italijanske braće (Fratelli d’Italia), postfašista, te da ih prevesla u smirene građanske političare. Desilo se međutim da je Salvini dobio 18,2 odsto glasova, dakle osetno više nego Berluskoni, i prema koalicionom dogovoru on postaje vođa koalicije i kandidat za premijera. Mladi, zadrigli i opskurni Salvini pod drugačijim okolnostima verovatno bi bio izbacivač u nekom noćnom lokalu.
Poslednja tradicionalna politička partija – Demokratska (PD), napravila je neku kombinaciju autodafe, harakirija i oceubistva. Nastala je kombinacijom najbrojnije struje iz raspada Komunističke partije i levog krila Demohrišćanske partije, koja je doživela čak 17 metamorfoza. Demokratskim putem, a to znači bez odluka nekakvog politbiroa, ali uz podmetanja i zakulisne kombinacije, mlada generacija je u toj partiji pod vođstvom Matea Rencija izvršila smenu generacija pod parolom “Rotacija – staro za novo”. Renci, koji je na prvim izborima partiji doneo 40,8 odsto glasova, podneo je posle ovih izbora ostavku, jer je partija osvojila samo 19,2 odsto. Napadni blok stare garde nije mogao da se pomiri s tim da partiju vode mladi, ideološki labilni i pretežno centristički orijentisani kadrovi. Zato je nastojao da smakne Rencija, stvaranjem čak četiri frakcije, pa kad ni to nije uspelo izdvojio se u posebnu partiju – Slobodni i jednaki (Liberi e uguali) – te tako reorganizovan usmerio sve svoje snage da razori partiju, samo da Renci ne bi ostao na njenom vrhu.
Svestan da razdor preti da uništi partiju, Renci se povukao sa pozicije predsednika vlade i preneo tu funkciju na jednog retkog, izrazito umerenog i kooperativnog “gospodina” među političarima – Paola Đentilonija; međutim, ovaj potez je povučen prekasno. Stara garda je sa ovim izborima definitivno nestala sa scene, a preostali deo Demokratske partije je na putu da doživi to isto. Dubinu Rencijevih političkih uverenja možda najbolje oslikava njegova žarka želja da postane TV voditelj i sva je verovatnoća da će mu se to i ostvariti jer je veoma vešt govornik, sa lakoćom barata podacima, ležeran je i fotogeničan. Sudbina partije koju je vodio mnogo manje je izvesna. Današnja generacija političara sa levice nema više šta da traži u politici. Levičarske, pa i suprotne ideje, ne umiru sa partijama, tako da će verovatno doći do nekog novog okupljanja, nekog krpljenja, no teško da će u doglednoj budućnosti partije levog centra uspeti da pobede na izborima.
Treći akter i ubedljiv pobednik italijanskih izbora – sa 31,6 odsto osvojenih glasova – jeste političko “nešto”. Zvanično, kako mu i u imenu piše to je “pokret” i to sa 5 zvezdica (Movimento 5 Stelle), međutim dotična tvorevina je pri osnivanju registrovana u Privrednoj komori kao preduzeće. Ideolog, osnivač i suvlasnik je bio internetski guru, Đanroberto Kazaleđo, koji je u međuvremenu umro pa je njegova osnivačka prava nasledio sin Davide, glavni tvorac algoritma/programa kako upravljati partijom i glasati preko interneta. U pitanju je Platforma Ruso – po kojoj se biraju kandidati za poslanike i senatore, rešavaju organizaciona pitanja, vode finansijski poslovi, određuje ko će gore, a ko dole… ukratko jedan robotizovani, naizgled objektivni unutrašnji partijski mehanizam u čije funkcionisanje imaju uvida samo posvećeni. Demokratija je kod tog produkta samo deo ambalaže. Drugi osnivač i suvlasnik (u kom omeru, ne zna se) jeste komičar Bepe Grilo, gejzir reči, psovki, lažnih ideja, optužbi i hrpe obećanja – prototip populiste sa zadatkom da privlači publiku. Preračunata obećanja koja je uoči izbora dala ta pseudopartija iznosila bi, ako se ostvare, novih 310 milijardi evra deficita u budžetu, koji već iznosi 130 odsto BDP-a, odnosno 1.794 milijarde evra.
Prvih par godina poslanicima i senatorima Pokreta bilo je zabranjeno da daju bilo kakve izjave za medije; samo je Grilo imao prava da ih daje i to isključivo za stranu štampu – domaća otpada “jer je ulizička”. Kada se uvidelo da Pokretu to donosi izolaciju, dopušteno je da se daju intervjui, ali uz dozvolu vlasnika partije; na kraju su mnogi pomislili da i oni imaju prava da nešto kažu bez pitanja, pa su zbog te nesmotrenosti i drugih neslaganja izleteli iz partije. To je bez sumnje partija sa najčvršćom unutrašnjom disciplinom. Suviše je skupo izgubiti poziciju u njoj.
Vremenom i selekcijom glavni politički maneken Pokreta postao je Luiđi De Majo, momak koji je do ulaska u politiku bio nezaposlen i prihvatao se svakog posla. Počinjao je da studira tehniku, pa prešao na prava, pa radio kao prodavac, kelner, novinar dok nije otkrio politiku – američki san “all’italiana”. Jedan od njegovih poslednjih poslova pre ulaska u politiku bila je prodaja osvežavajućih pića na sportskim priredbama. Iz uniforme uličnog prodavca, kako piše “Libero”, uskočio je od glave do pete u firmiranu odeću i obuću uz platu od 3.000 nominalnih, a realnih (sa dodacima) 7.620 evra mesečno neto, odnosno 91.440 evra godišnje. Sem toga, rekorder je u dodatnim troškovima za “obilazak izbornog terena”: ukupno prošle godine 108.000 evra… Neka je polovina ovog računa tačna – momak se dobro snašao. Mora se priznati da je vrlo smirena osoba, uglađen, razuman, nenapadan, kad zatreba hladno ciničan – mnogo više Englez nego Italijan. Pobedivši na izborima proklamovao je: “Danas počinje Treća republika – vladavina naroda”.
Kada su se pojavili mladi milenijalci, pripadnici ovog Pokreta, najvećim delom solidno obrazovani, digitalizovani, pomalo zbunjeni, vrlo brzo su dokazali da su i snalažljivi. Počeli su donoseći pune ruksage prljavog veša (bukvalno) da im se pere i pegla u Parlamentu. Zatim su se izborili za jaslice u Parlamentu – mladi su u punoj fertilnoj fazi – da ima ko da im čuva bebe dok vode državu. Konačno, po ugledu na svog lidera, počeli su da se grebu. Samo nekoliko primera: Marta Grande potražuje 7.000 evra na ime hotelskih troškova; Kozimo Pertaroli 3.600 evra za “ostale troškove”; naizgled skromni Salvatore Mičilo doneo je na naplatu 2.500 evra putnih troškova – problem je u tome što svi parlamentarci u Italiji imaju potpuno besplatan prevoz u svim javnim saobraćajnim sredstvima od aviona do taksija. Sem toga, sve te isplate se odnose na avgust mesec kad Parlament ne radi. Uz to se još desilo da se “ekspert za informatičku bezbednost”, Andrea De Đirolamo, posvađao sa devojkom pa ga je ova, takođe poslanica, otkucala da je proneverio 23.000 evra iz fonda za mikrokredite i da se lažno predstavlja kao Italijan iako je zapravo Rumun i zove se Bogdan Tibuske. Ovaj tračerski deo navodim da bih pokazao kako se brzo i lako korumpiraju ljudi u politici.
To je na ovim izborima najizglasanija od tri političke grupacije koje imaju šanse da se nekako međusobno nagađaju ne bi li formirale vladu. Pokret 5 zvezdica se od početka kleo da nikada neće stupiti u koaliciju ni sa jednom partijom, jer su sve one korumpirane, trule i prevaziđene. Samo oni simbolizuju novi svet koji tek dolazi. Videli smo, međutim, koliko brzo oni politički sazrevaju, pa ne bi bilo iznenađenje da ipak pristanu na koaliciju jer bez nje nema vladanja. [ref]Nemačka koalicija antagonističkih stranaka pokazuje da borba za opstanak u politici goni na najnepredvidivije kombinacije. Donji dom italijanskog parlamenta broji 630, a većinu čini 316 poslanika. Naizgled nadrealne kombinacije koje jedine obezbeđuju većinu su: Pokret 5 zvezdica plus Liga – 353 poslanika, zatim Pokret 5 zvezdica plus Levica – 351 poslanik i najneverovatnija (nalik na koaliciju SNS-a i Pokreta slobodnih građana kod nas) varijanta: Desni centar plus Demokratska partija – 375 poslanika. Alternativa su ponovni izbori.[/ref]
Matematički najverovatnija je kombinacija Pokreta 5 zvezdica i Lige, dakle dve populističke, antiemigrantske i evroskeptičke formacije. Strah od fašizma potpiruje činjenica da je Savinijeva Liga ksenofobna rasistička partija, a da su PR Pokreta 5 zvezdica, De Majo, i jedan od njegovih najbližih saradnika, Alesandro Di Batisti, sinovi funkcionera postfašističke partije MSI. To je danas u modi, a krije se ako je roditelj bio komunista. I Berluskoni flertuje sa ovim trendom kada izjavljuje da se ne boji fašizma nego antifašizma.
Spomenuta kombinacija ima jednu falinku – najveći broj mesta u oba doma Parlamenta dobila je koalicija desnog centra, ali ne i većinu. Od nje zavisi hoće li i ko biti izabran za presednike parlamentarnih domova, što je korak pre formiranja vlade. Izgleda da će se za to glasati bezbroj puta. Za donji dom potrebno je da kandidat osvoji dve trećine glasova. Glasa se tri puta, a ako ni tada niko ne prođe, kriterijum se smanjuje na apsolutnu većinu (preko polovine) i tada se glasa neograničeno puta, sve dok neko ne bude izabran. Vodeća koalicija nema apsolutnu većinu za sastav vlade, pa mora da potraži spoljne partnere ili da bar pokuša da blokira druge. Sasvim je moguća kombinacija koju je priželjkivao Berluskoni – da sadašnja vlada dotraje do iduće godine kada njemu ističe zabrana političkog kandidovanja. On sanja o tome da se tada pojavi na belom konju, osvoji sve moguće većine i kandiduje se za predsednika republike. (Njegov san o povratku u politički ring neodoljivo podseća na slučaj boksera Džoa Luisa koji je bio šampion i heroj, ali kada se posle dvogodišnje pauze vratio u ring naleteo je na Roki Marćana koji mu je brutalno razbucao facu i snove o trijumfalnom povratku.)
Politički zemljotres, kako je jedan od komentatora krstio protekle izbore u Italiji, a komotno se može odnositi i na ove u Beogradu, dugo će još potresati tle. Klasične političke partije, bar u Italiji, odlaze sa scene koju zaposedaju pokreti, digitalne forme organizovanja, populisti, politički klovnovi. Bepe Grilu, komičaru koji je najzaslužniji za uspeh Pokreta 5 zvezdica, prvi je čestitao Faraž iz Britanije koji se u svom uspešnom brexit pohodu ponajviše služio glupiranjem, kreveljenjem, lupetanjem, zamkama za glasače niskog IQ nivoa. Na prethodnim italijanskim izborima uglađeni profesor i direktor najuglednijeg ekonomskog univerziteta Boconi, Mario Monti, ušavši u politiku poverio je kampanju jednoj američkoj agenciji koja je svim njegovim agitatorima podelila uputstvo na kojem je pored ostaloga stajalo da izlaganja prilagode moći razumevanja dece od 14 godina starosti, jer to je intelektualni nivo najšire kategorije glasača. Lingvista Tulio De Mauro navodi da je analizom međusobnog komuniciranja gimnazijalaca završnog razreda otkriveno da oni koriste samo 1.600 reči. Dve decenije kasnije, taj fond se sveo na samo 700 reči i na tome se stabilizovao. Reč i moć mišljenja u tesnoj su povezanosti. Poražavajuće i ponižavajuće.
Vratio bih se na paralelu kojom sam i počeo ovaj tekst. Potpuno je moguće na italijansku levicu primeniti ono što je Milan Vlajčić rekao za opoziciju kod nas: “mora imati hrabrosti da se suoči sa istorijskim trenutkom”. Još od pada liberala u Srbiji početkom sedamdesetih godina prošlog veka, postoji umišljenost naprednog, otvorenog i prosvećenog dela nacije da on predstavlja većinu građana. To i italijanska levica misli o sebi. Međutim, sasvim je u pravu profesor Miodrag Zec kada u obnovljenom Utisku nedelje konstatuje da mi ne znamo ko je zapravo većina u Srbiji. Na izbore izlazi jedva polovina onih koji imaju pravo glasa, od kojih onaj ko skupi tridesetak odsto postaje pobednik koji vlada naredne 4 godine, uz tvrdnju da to čini po volji većine. U Italiji (Španiji takođe) važi to isto, s tim da se ne doživi ceo mandat na vlasti. U pomenutoj TV emisiji sociolog Jovo Bakić, dovodeći u sumnju čak i političke namere prisutnog Đilasa, podvukao je imperativ pojave novih ljudi.
To je tačno utoliko što su svi vladajući političari moralno sasvim istrošeni. Međutim, na italijanskom primeru vidimo kako se nova, politički nekontaminirana mlada generacija vrlo brzo uloguje u staru političku šemu manipulacije zbog lične koristi. Ako je LDP “Lepog Čede” na izborima dobila 0,3 odsto, koliko je dobila i otvoreno fašistička Nova snaga (Forza nuova) u Italiji, onda to govori da su – koliko god oprečne bile – ove dve struje bez uporišta na današnjoj političkoj sceni. Tu politička doslednost (bez obzira na orijentaciju) ustupa mesto kompromisnim ujedinjavanjima političkih neprijatelja oko centra.
Nemam izbora nego da ponovim uverenje da živimo u razdoblju dramatičnih tehničkih i društvenih promena, te da se tradicionalan, naročito politički tradicionalan način mišljenja, bliži svom kraju, a da će se u nastalom haosu mučno i dugotrajno porađati neki sasvim novi način poimanja političkog angažovanja. Dakle, da nije dovoljno samo formalno dovesti nove ljude, jer suvisli svet vapi za novim idejama bliskim trećem milenijumu.
To zahteva kompleksnije angažovanje nego što je organizovanje izborne propagande. Dotle političko truljenje ostaje neizbežno obeležje, bilo gde u svetu.