Iako je Kanada izrazito tržišno orijentisana država, u kojoj možete da kupite sve osim boze i mušmula, u njoj se izdvaja oko 12 puta više budžetskog novca za zdravstvo nego za naoružanje, dok se u Srbiji „ministarstvima sile“ daje sedam puta više novca nego lekarima i bolnicama.
Porediti kvalitet života prosečnog Kanađanina i Srbina predstavlja temu o kojoj bi svaki naš „radnik na privremenom radu“ u Kanadi mogao nešto da doda ili oduzme. Stoga je možda ovakva poređenja najbolje izraziti kroz brojke, jer su one lišene bilo kakvih emocija i nedvosmisleno ukazuju na suštinu postojećih razlika.
Ono što prvo primetite po dolasku u Kanadu je odnos plata i cene benzina – plate su u proseku veće desatak puta, a benzin je dvostruko jeftiniji nego kod nas. Stanarine su, međutim, znatno više, naročito u velikim gradovima kao što su Toronto i Vankuver gde mogu dostići i do 2.000 kanadskih dolara za jednosoban stan, ali su u cenu uključena i visoka izdvajanja za održavanje zgrada koje se redovno sprovodi, kao i porez na nepokretnosti. Hrana je u proseku dvostruko skuplja nego kod nas, ali zato prosečan stanovnik Kanade izdvaja za nju svega 15-20% svojih mesečnih primanja. Alkoholna pića su, takođe, dva do tri puta skuplja usled visokih akciza, što je slučaj i sa cigaretama, pa jedna paklica košta oko 10 dolara.
Cene odeće su, zato, među najpristupačnijima u razvijenim zemljama, a ukupni izdaci za komunalije su neznatno viši nego u Srbiji, pre svega zbog činjenice da je Kanada bogata gasom koji domaćinstva masovno koriste za grejanje i toplu vodu, tako da četvoročlana porodica u proseku mesečno izdvaja za struju između 70-90 dolara. Taj iznos je od ove godine još manji zbog sve masovnije upotrebe LED sijalica, koju država podstiče subvencijama. Recimo, gradska vlast u Torontu je odavno započela sprovođenje programa koji omogućava uvođenje LED sijalica u zajedničke prostorije svih zgrada uz vrlo velike popuste, a od nedavno gradska elektro distribucija nudi i besplatan program ugradnje ovih sijalica u pojedinačne stanove, jer se to višestruko isplati i građanima i državi.
Zdravlje nema cenu dok se ne razboliš
U Kanadi ne možete a da ne primetite stalnu brigu društva za ljude sa posebnim potrebama, ali je kanadska vlada svesna i činjenice da zdravlje nema cenu – dok se ne razboliš, pa iz budžeta izdvaja oko 12 puta više novca za zdravstvenu zaštitu nego za naoružanje. Lečenje je besplatno i u državnim i u privatnim zdravstvenim ustanovama, osim nekih manjih stavki koje uglavnom ne predstavljaju problem s obzirom na prosečna primanja. Problem su, međutim, cene lekova, jer su oni pokriveni socijalnim osiguranjem u potpunosti ili delimično samo za određene kategorije stanovnika (deca i penzioneri), pa kupovina čak i „uobičajenih“ lekova za krvni pritisak ili holesterol može da košta i preko 100 dolara mesečno. Ipak, većina zaposlenih pokriva i do 90% tih troškova zahvaljujući privatnom zdravstvenom osiguranju koje im obezbeđuju preduzeća u kojima rade.
Osnovna zdravstvena zaštita funkcioniše odlično, ali se na specijalističke preglede ponekad može čekati i do nekoliko meseci, naročito van većih gradova, pa se sve češće dešava da oni sa ozbiljnijim zdravstvenim problemima odlaze na dijagnostička ispitivanja u SAD, gde tu uslugu plaćaju ali je zato mogu obaviti odmah.
Besplatno je i osnovno i srednje obrazovanje, ali sve pre i posle toga se plaća. Naime, smeštaj dece u vrtićima je besplatan uglavnom samo za porodice s nižim primanjima, dok studiranje svi moraju da plate, izuzev onih koji su prethodnim uspehom „zaradili“ neku stipendiju. Fakultetske školarine su najskuplje za profesije koje vam sutra mogu obezbediti i najveću zaradu, poput medicine ili stomatologije, ali visoko obrazovanje generalno postaje neprihvatljivo skupo za većinu.
Problem se samo delimično rešava dobro razrađenim sistemom studentskih kredita sa periodom mirovanja za početak otplate duga, ali su kamate tek nešto niže od tržišnih, pa se dešava da svršeni studenti, u zavisnosti od struke, „ulaze u život“ sa 20, 50, ili čak 100.000 dolara duga. Pri tom, privilegija da imate novca za školarinu neće vam obezbediti upis na pojedine fakultete koji primaju isključivo najbolje učenike, ali su zato univerziteti u Kanadi dostupni bez obzira na to gde živite jer su raspoređeni širom zemlje.
Skuplje vozom nego avionom
Ukoliko, pak, živite u velikom gradu, platićete cenu saobraćajnog kolapsa izazvanog ogromnim prilivom stanovnika i trendom da sve više pododica ima dva i više vozila. Najpoznatiji kanadski auto put Highway 401, koji je bio zamišljen kao obilaznica daleko od gradova i do pre desatak godina važio za „komotan“, sada je zbog naglog širenja Toronta dospeo do samog centra grada i skoro je neprekidno zagušen, naročito danonoćnim prolaskom velikih kamiona. Toronto je dvostruko prerastao i kapacitete metroa, a gradski oci su tek od nedavno počeli da rešavaju taj problem, pa kao rezultat imamo potpuno raskopane ulice već nekoliko godina.
Gradski prevoz je, inače, prilično skup u poređenju sa cenama u Srbiji – karta za jednu vožnju, koja uključuje i mogućnost presedanja, košta 3,25 dolara, a troškove značajnije ne snižava ni ponuda dnevnih, nedeljnih i mesečnih karata. Posebna priča su cene prevoza u unutrašnjosti zemlje: regularna cena vožnja vozom od Toronta do Vankuvera najčešće košta više nego da tu razdaljinu pređete avionom, ali ako se zaputite na sever Kanade, koji oskudeva i u stanovništvu i u putevima pa se do tih krajeva uglavnom stiže samo avionom – karta će vas koštati više nego let do Australije!
Finansijsku vrtoglavicu možete dobiti i na zemlji, kada shvatite koliko je potrebno novca za uživanje u iole kvalitetnijim kulturnim događanjima. Država ovde pomaže amaterska udruženja, ali ne i profesionalce, pa je visoka kultura prepoznatljiva i po visokim cenama – dobro mesto za kvalitetnu pozorišnu predstavu sa poznatim glumcima i scenografijom kakvu niste mogli ni da zamislite može vas koštati i više stotina dolara, a najbolja mesta na koncertima svetskih muzičkih zvezda olakšaće vam novčanik čak i za sumu koja se može završiti sa tri nule.
Velika država malog biznisa
Time dolazimo i do pitanja kakve su prilike da zaradite novac ne samo za uživanje u visokoj kulturi, već i za mnogo prizemnije stvari koje zahteva svakodnevni život? Odgovor se uglavnom svodi na privatnu inicijativu, koju država podstiče na sve moguće načine. Primera radi, za registraciju preduzetničke firme vam je u proseku potrebno petnaestak minuta da sve završite preko interneta, a ako osnivate „društvo sa ograničenom odgovornošću“ moraćete da sačekate jedan do dva dana. Država vam neće odmagati u obavljanju vašeg posla, naprotiv, često će vam pomoći, naročito ako ste usmereni na izvoz, ali ta pomoć nikako ne podrazumeva „državno sponzorstvo“ pojedinih biznismena, niti uplitanje političara u rad uspešnih preduzeća.
Kada govorimo o platama, iznos minimalne (garantovane) zarade je u Ontariju od početka ove godine podignut na 14 dolara po satu, koliko se plaćaju najmanje vrednovani poslovi – studentski, oni u restoranima brze hrane, prodavnicama… Među bolje plaćena zanimanja spadaju gotovo sve profesije u zdravstvu – lekari specijalisti zarađuju od 150 do 250 dolara na sat, kao i sve profesije vezane za računarstvo, iako se u tom poslu više ne zarađuje toliko kao početkom ovog milenijuma.
Zanimljivo je, međutim, da su gotovo svi zanati izuzetno dobro plaćeni. Ako ste vodoinstalater koji je pokrenuo sopstveni posao, sat vašeg rada ćete naplatiti oko 60 do 70 dolara, s tim što se ugovara cena za minimum tri sata koja će važiti i ako posao završite za sat vremena. Sve više zanatlija naplaćuje i sam dolazak, odnosno upotrebu vozila kao posebnu stavku.
Premda je Kanada velika država, to je zemlja malog biznisa. Postoje na hiljade malih porodičnih preduzeća koja se bave uslugama ili proizvodnjom za mnogo veće igrače na tržištu. Ovde nema posla u kojem ne postoji konkurencija, niti onoga koji je rezervisan za nekog „povlašćenog člana društva“.
To, s druge strane, znači da nije lako pokrenuti posao na tržištu na kojem možete kupiti sve što poželite. Primera radi, u prodavnicama se nudi više od 350 različitih vrsta piva iz celog sveta. Jedino što do sada nisam uspeo da pronađem u Kanadi su – boza i mušmule. Ali izdržavam nekako i bez toga!
Srđan Bešir, Toronto