/ B&F Plus / Digitalna diktatura na kineski način: Stvarni život u negativnoj utopiji
BiF Analize Čitajte B&F online

Digitalna diktatura na kineski način: Stvarni život u negativnoj utopiji

This post has already been read 791 times!

Kineska vlast, nezadovoljna sve učestalijim skandalima u društvu, pokrenula je projekat za podsticanje društveno odgovornog ponašanja svojih građana, koji se testira u odabranim „pilot“ opštinama. Građani koji se prijave za učešće prihvataju da budu pod stalnim digitalnim nadzorom koji se sprovodi u saradnji sa kompanijama. Svaki pojedinac, na osnovu svojih svakodnevnih aktivnosti prikuplja poene, odnosno izdaje mu se takozvani „društveni kredit“ koji, zavisno od rezultata, može da mu donese ili da mu ukine neke povlastice.

Ako ste redovno pratili britansku televizijsku seriju „Black mirror“ onda će vam tema ovog teksta, bar na prvi pogled, delovati poznato. U ovom serijalu koji upozorava dokle može dovesti zavisnost ljudi od tehnologija, pa time i njihova izloženost tehnološkoj kontroli, u epizodi „Pikiranje“ („Nosedive“) prikazana je turobna budućnost čovečanstva u kojoj socijalni status ljudi diktira – njihova popularnost na društvenim mrežama. Tako se pojedincima sa dobrim rejtingom nude razni popusti i unapređenja na poslu, a oni koji dobiju lošije ocene kažnjavaju se mnogim zabranama kao što je nemogućnost da kupe kartu za javni prevoz.

Odluka scenarista da svoju viziju „digitalne diktature“ projektuju u blisku budućnost dodatno pobuđuje na razmišljanje kada se ima u vidu da u stvarnom životu već godinama unazad Amerikance prisluškuje njihova vlast (pomoću NSA), a Britanci imaju tu privilegiju da ih na javnim mestima nadgleda oko pet miliona kamera, među kojima i one koje služe za prepoznavanje lica. Pored toga, bankarski sektor na Ostrvu verovatno ima više podataka o transakcijama svojih klijenata nego oni sami, a u tome svakako nije usamljen. Rame uz rame su i „mlađe snage“ – onlajn platforme poput Ubera, AirBnB-a i drugih, koji su ustanovili javno ocenjivanje onih koji pružaju neku uslugu ali i korisinika usluga, iako uvek postoji rizik da se neko ocrni po ne baš objektivnim kriterijumima. Ovakvih primera ima sve više, ali Kina je isprednjačila sa svojim sistemom ocenjivanja poželjnog ponašanja građana, koji je podigla na sasvim novi nivo, gotovo istovetan kao u pomenutoj britanskoj seriji.

Vredni, manje vredni i bezvredni građani

Reč je o projektu kineske države, koji je započet 2014. godine, sa idejom da se društveno odgovorno ponašanje dodatno podstakne. Ideja sama po sebi ne deluje sporno, ali to najblaže rečeno jeste način koji je predviđen za njenu realizaciju: građani čije se ponašanje stalno nadzire, na osnovu svojih svakodnevnih aktivnosti prikupljaju poene, odnosno izdaje im se takozvani „društveni kredit“ koji, zavisno od rezultata, može da im donese ili da im ukine neke povlastice. U obrazloženju kineskih vlasti da se pokrene ovakav projekat ističe se potreba da je, posle brojnih društvenih skandala sa nebezbednom hranom, uključujući čak i hranu za bebe, krajnje nebrige o životnoj sredini i zagađenju, lošeg odnosa velikih kompanija prema zaposlenima i sličnih negativnosti, „neophodno da se uspostavi poverenje u kineskom društvu“, i to tako što će se „nagrađivati dobro ponašanje a kažnjavati loše“.

Planirano je da ovaj projekat uđe u masovnu primenu 2020. godine, a do tada se u saradnji sa kompanijama testira kao „pilot program“ u odabranim opštinama, u kojima se nadziru građani koji dobrovoljno žele da učestvuju. Svako od njih na početku dobija određeni broj poena (najčešće 900), a na to da li će ih zadržati utiču konkretne aktivnosti samog pojedinca, ali i okruženje u kome se kreće. Recimo, ako se druži sa „nepodobnim“ ljudima, a to uključuje i članove porodice ili rođake koji se loše ponašaju ili su politički previše kritički nastrojeni, onda se tom pojedincu takođe smanjuje društveni kredit, iako možda sam nije učinio nešto loše.

Ponašanje građana prate brojne kamere za nadzor koje su opremljene softverom za prepoznavanje lica, ali i pametni uređaji koje ispitanici lično upotrebljavaju, a svi prikupljeni podaci se ukrštaju i potom analiziraju. Međutim, ovaj sistem još uvek nije potpuno standardizovan, pa se razlikuje od mesta do mesta, u zavisnosti od toga ko ga sprovodi – država ili privatna kompanija. Svaki od realizatora ovog projekta ima sopstvene kriterijume za bodovanje. Negde se poeni oduzimaju zbog neplaćenih kazni za prekršaje ili dugovanja banci, negde za nepristojno ponašanje u javnosti…

Tako, na primer, u gradu Rongčengu svaki učesnik ovog programa u startu dobija 1.000 poena, koji mu se skidaju ako krši pravila ali i dodaju ukoliko doprinosi društvu, kroz humanitarni rad ili na neki drugi način. S druge strane, privatne kompanije poput Alibabe sa njenim Sesami kreditima, sprovode sličan nadzor, beležeći razne podatke – od toga koliko vremena građani troše na igranje igrica (što nosi negativne poene), do toga da li imaju decu (što se ocenjuje kao pozitivno). Preduzeća te podatke koriste takođe za vrlo različite svrhe, na primer izdaju ih platformama za pronalaženje i povezivanje potencijalnih partnera, a ponekad ih pružaju i avio-kompanijama koje onda osobama sa lošim rejtingom zabranjuju pristup u svoje letelice.

Planirano je da se sva ova iskustva sa terena unesu u jedan, centralizovan državni sistem koji će posedovati sve informacije o „društvenom kreditu“ svakog građanina Kine, a koji će se čuvati pod njegovim identifikacionom brojem. Deklarativni cilj je da se građanima koji to „zaslužuju“ omogući komforniji život, a da se nedisciplinovani „dovedu u red“. Već sada u nekim sredinama dobro ocenjeni stanovnici imaju razne popuste, kao i jednostavnije administrativne procedure, dok oni sa lošijim rejtingom za svaku komunikaciju sa državnim službenicima moraju da pripreme više papira. Oni sa lošim ocenama takođe ne mogu da kupe sve vozne i avionske karte, da upišu decu u dobre škole, a ponegde čak ni da uživaju u blagodetima brzog interneta.

Ako je verovati zapadnim medijima, do maja prošle godine već je bila blokirana prodaja nekoliko miliona karata za prevoz ljudima sa lošim „društvenim kreditom“, dok se onima sa dobrim navodno obećava da će im ubuduće biti dostupne i jeftinije pozajmice banaka ali i da će dobijati bolje poslovne ponude. Oni sa lošijim ocenama, pak, neće moći da računaju na zahvalne pozicije u državnoj službi.

Produžena ruka države je u provinciji Đinan stigla i do kućnih ljubimaca, počevši da oduzima pse vlasnicima koji su izgubili sve poene jer su se loše starali o svojim četvoronožnim „stanarima“, ali i u slučajevima kada su se njihovi ljubimci „nedolično“ ponašali, što podrazumeva sve i svašta, pa i naviku pasa da se malo prošetaju oslobođeni povoca.

Kazne za neposlušne novinare

U ovom pilot programu, koji se navodno trenutno sprovodi u 40 verzija, trebalo je da učestvuju samo dobrovoljci. Njih su konstantno nadzirale kamere i lični gedžeti, a podaci su redovno ukrštani sa zvaničnim beleškama o tim osobama, kao što su informacije o nivou obrazovanja, zdravstvenom stanju, iznosu na bankovnom računu… Sve u cilju „izgradnje poverenja“.

Međutim, poverenje je ozbiljno poljuljano kada je kineski novinar Liu Hu koji je pisao o cenzuri i korupciji na državnom nivou, javno optužio kinesku državu da iako nije dobrovoljno učestvovao u ovom projektu, na ime „lošeg društvenog kredita“ mu je zabranjeno da kupuje avionske karte, putuje brzim vozovima, da konkuriše za kredit kod banke ili da kupi neku nepokretnost. Zabrane su usledile nakon što je novinar osuđen za klevetu u svom izveštaju o jednom državnom funkcioneru, kojeg je optužio da zloupotrebljava svoj uticaj da bi uzimao novac. Liu Hu je morao da objavi demanti i da plati dosuđenu kaznu, ali je odbio da plati naknade koje su počele dodatno da pristižu.
On tvrdi da je nakon toga stavljen na „crnu listu društveno neodgovornih“ a da ga, pri tom, niko nije ni obavestio da su mu neke stvari, poput kupovine karata za avion, zabranjene, već je to morao sam da otkriva. „Najstrašnije od svega je što nemam kome da se žalim, ne postoji niko nadležan za to“, objašnjava Hu svoj „kafkijanski“ problem i žali se da mu je uništena karijera, da je potpuno izolovan od društva, ali da najviše strahuje kakve bi posledice mogla da snosi njegova porodica.

 

 

broj 158, februar 2019.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close