Umetnici su ono što sami izaberu da budu. Neki izaberu da se prilagode okolnostima, kako bi sebi olakšali život i put ka uspehu, a neki jednostavno ne mogu da prihvate određene stvari u svom okruženju, jer osećaju empatiju i solidarnost, čak i kada sami nisu pogođeni, kaže Aleksandar Simić, kompozitor koji je svetski poznat i priznat i po svom umetničkom radu i po društvenom angažmanu.
Beogradski kompozitor Aleksandar Simić, iako ga još uvek svrstavaju u autore mlađe generacije, prisutan je na domaćoj i svetskoj sceni već duže od četvrt veka. Pored pisanja muzike za filmove, pozorišne predstave i međunarodna sportska takmičenja, spisak značajnih međunarodnih institucija za čije potrebe je komponovao svoja dela je impresivan – Vatikan, NASA, Stejt Department, Ruska Federacija, Jad Vašem… Povrh toga, Simić je i društveno angažovan kroz članstvo u njujorškoj fondaciji Pave the Way i u beogradskoj organizaciji East West Bridge bavi se globalnim međureligijskim dijalogom, a ostvario je saradnju i sa Centrom Simon Vizental.
BIF: Obzirom na dugo trajanje i postignute rezultate na svetskoj sceni, kako ocenjujete stanje „struke” u svetu i kod nas?
Aleksandar Simić: Kao i sve ostale, i ova moja „struka” je u ogromnoj i do sada neviđenoj krizi. Kultura je kroz milenijume preživela neverovatne izazove – palile su se knjige, mučili i čerečili naučnici, lomili muzički instrumenti i rušili hramovi, ali je ceo taj represivni sistem različitih establišmenta uvek provocirao nastanak nekih novih i još snažnijih izvora kreativnosti. Za razliku od Inkvizicije, Talibana, Hitlera i Mao Ce Tunga, koji su sejali strah i teror, naš trenutni neprijatelj oličen vilendorfskom figurom Kim Kardašijan, kao simbolom trijumfa nemilosrdne i suverene beznačajnosti, nudi „sva blaga ovoga sveta”, i kao takav je neprejebiv! Rimsko soljenje tla u Kartagini podseća na neku vrstu milosrđa naspram štete koju proizvodi trenutna industrija cirkusa, lošeg hleba i buđavih izlučevina.
BIF: Kako onda odbraniti kulturu od šunda i rijaliti sadržaja?
Aleksandar Simić: Tako što ćemo staviti duhovne vrednosti iznad materijalnih i umetnički integritet ispred puke želje za zaradom i vulgarnom popularnošću. Lepota umetnosti je u njenoj nepragmatičnosti. Zapravo, lepota svega je nekoj vrsti tragične i poetske nepragmatičnosti – u Sokratovoj žrtvi, u predimenzioniranom orkestru Betovenove i Šilerove devete simfonije, u nemogućoj ljubavi Romea i Julije. Umetnik nije umetnik ako nije u isto vreme i čuvar vrednosti. Naravno, uvek će biti i onih kojima to nije problem i tu bi po pravilu trebalo da dođe do izražaja regulacioni mehanizam koji se zove pravna država – i namerno kažem pravna a ne uređena država, jer je štetan uticaj svih tih besprizornih gadosti na naše živote na nivou onog koji po društvo imaju lopovi, silovatelji i ubice.
BIF: Šta mislite da je potrebno kako bi se ozbiljna muzika više popularizovala i naišla na više razumevanja u Srbiji?
Aleksandar Simić: Kada je klasična muzika u pitanju, mislim da je najveći deo odgovornosti na onima koji se njome bave, i to naravno važi kako za Srbiju, tako i za svet. Mnogo je tu nekih glupih i nepotrebnih paradoksa koji u suštini rade na štetu branše, i to nije problem koji postoji od juče. S jedne strane, u pitanju je žanr koji po sofisticiranosti i kvalitetu svog sadržaja i elemenata muzičkog toka, kao što su harmonija, melodijska invencija, aranžman ili dramaturgija daleko nadilazi ostale žanrove, a opet, tako često je sramno loše upakovan i krajnje hermetično i nezanimljivo predstavljen samoj publici. Te face koje prave pingvinizirani pijanisti sa loknastim kosicama, tiho cvileći i kolutajući očima ka tavanici, ta glupa svečana uobraženost dirigenata, katastrofalna lažna i izafektirana gluma operskih pevača, iskombinovana sa identičnom impostacijom u svim registrima, koja muzici oduzima svaki izraz, uverljivost i dušu, samo su vrh ledenog brega. Tiranija „velikih imena” klasične muzike, kao neka vrsta perverznog prećutnog dogovora između pokvarenih agenata i glupe, lakozavodljive publike, dovela je do toga da je isključivo važno koga ste od izvođača otišli da slušate, a ne šta je taj neko (bilo da je u pitanju solista ili orkestar) pripremio za Vas. Sama muzika je bukvalno u desetom planu, a upravo bi se zanimljivim i uzbudljivim programima moglo privući mnogo više publike – one prave, kritične i nepodaničke, na kojoj bi mogla da se gradi budućnost klasične muzike, te toliko važne cigle u zidanju hrama humanosti.
BIF: Da li smatrate da umetnik mora da bude i društveno angažovan u svom stvaralaštvu?
Aleksandar Simić: I umetnici su, na žalost, samo ljudi. Ne moraju ništa. Oni su ono što sami izaberu da budu. Neki izaberu da se prilagode okolnostima, kako bi sebi olakšali život i put ka uspehu, a neki jednostavno ne mogu da prihvate određene stvari u svom okruženju, jer osećaju empatiju i solidarnost, čak i kada sami nisu pogođeni. Niti je Džoan Baez držala pušku, niti je Bob Geldof ikada gladovao, ali su imali potrebu da dignu glas i urade nešto povodom rata u Vijetnamu i siromaštva u Africi. Vi ste pomenuli angažman u samom stvaralaštvu. I to je jedan od mogućih načina aktivizma. Svi znamo za Verdijevu Aidu, Pikasovu Gerniku ili Kjubrikovog Dr Strejndžlava. Opet, malo ljudi zna da je Viktor Igo, pored ogromne empatije prema „malom i uniženom čoveku”, koju je zahvaljući likovima iz svojih romana probudio u ljudima širom sveta, odgovoran i za prvu svetsku mirovnu konferenciju, borbu za ukidanje smrtne kazne, a indirektno i za postojanje Nobelove nagrade u kategoriji mirovnog aktivizma. To, koliko ko želi i može da uradi za druge je lična mera svakog pojedinca.
BIF: Stiče se utisak da je na globalnom nivou došlo do oseke „misleće publike”, te da ona može da potraži adekvatan sadržaj tek u „užim tržišnim nišama”. Kome odgovara kreiranje takve publike?
Aleksandar Simić: Pošto je ovo neka vrsta retoričkog pitanja, onda mogu samo da se složim sa Vama i da kažem „radilo se na tome”. Naravno da onima koji sebe vide kao šahovske velemajstore a ostatak čovečanstva tek kao puke figure, odgovara da figure stoje mirno, tačno tamo gde su postavljene i da ne prave nikakvu buku. Moram da priznam i da im prilično dobro ide.
BIF: Da li je moguće edukovati publiku i naučiti je da ima „širu sliku“? Da li umetnost stvarno može da spasi svet?
Aleksandar Simić: Umetnost je kao onaj alhemijski Vitriol zapravo čisti destilat ljudskog duha i onog što je humano u nama. Obrazovanje koje pominjete je izuzetno važno, ali postoji jedna mnogo važnija instanca na kojoj umetnost funkcioniše, a to je oplemenjivanje. Oplemeniti čoveka znači probuditi lepotu u njemu – tu lepotu na koju misli Dostojevski, koga parafrazirate. Ako pogledate film kao što je „Pay It Forward“, vi osetite potrebu da budete bolji čovek i verujete da je moguće napraviti svet u kome čovek čoveku nije vuk. Naravno, to osećanje traje relativno kratko, i zato je važno da takvih sadržaja u našim životima bude što više, inače smo kao brodovi bez navigacije, skloni da se izgubimo na pučini ili nasučemo na stene. Zato je umetnost ono što Amerikanci pomalo patetično zovu „True North”.
BIF: Koliko moderne tehnologije mogu doprineti širenju ideja i dela koji, kao što kažete, oplemenjuju čoveka, ili je možda veći rizik da posledično dovedu do još veće dehumanizacije?
Aleksandar Simić: Tehnologija sama po sebi nije loša stvar. Dapače. Od Vatre, preko točka, Gutenbergove prese, vakcine pa sve do GPS-a i interneta, skoro sve što se pojavilo, zamišljeno je da služi čoveku i da njegov život pa čak i celo čovečanstvo učini boljim. Ipak, mi nekako uvek uspevamo da tog „dobrog slugu” pretvorimo u „rđavog gospodara”. Malopre pominjana Nobelova nagrada nastala je upravo kao pokajnički čin izumitelja dinamita, koji je mislio da će time pomoći prokopavanje tunela i pravljenje puteva koji će spajati narode i olakšati protok robe i ljudi. To je dokaz da nismo spremni niti dovoljno odgovorni da anticipiramo sve posledice koje tehnologija donosi. To ne umeju ni najpametniji među nama. Svi govore o 4.0, a sada već i 5.0 revoluciji i napretku koji će one obezbediti, a ja verujem da ni Ilon Mask nije u stanju da predvidi delić onoga sto će kao posledice izazvati veštačka inteligencija. Pre par meseci sam bio na nekom međunarodnom naučnom simpozijumu, gde se nekoliko puta pojavio grafikon koji pokazuje da je projektovani tehnološki napredak od 2019. do 2029. ravan onom koji se postepeno dešavao od praistorije do danas. To je za mene nepojmljivo, ali verujem onima koji se u tehnologiju razumeju bolje od mene. Nažalost, isto tako verujem, na osnovu dosadašnjih iskustava, da će jednako drastične biti i negativne posledice po čovekovu psihu, moralnost, ljudske odnose i ono što još uvek pomalo naivno i staromodno poetski zovemo „ljudskom dušom”.
Marko Miladinović
Intervju je prvobitno objavljen u julskom izdanju časopisa „Biznis & Finansije“