„U Francuskoj sam viđao sela koja su uređenija od naših gradova. Na takvim putovanjima shvatite da svako mesto može biti lepo ako ga stanovnici vole i unapređuju“, kaže Aleksandar Seničić, koji je ceo svoj profesionalni život posvetio turizmu i ostao mu veran ne samo u najbolja, nego i u najgora vremena za ovu delatnost.
Aleksandar Seničić je zavoleo putovanja još kao dete, dok je upoznavao ljude iz različitih zemalja za vreme boravka u porodičnoj kući na crnogorskom primorju, kao i tokom letovanja sa roditeljima u Grčkoj, Italiji, Hrvatskoj… Odlučio je da svoju ljubav prema putovanjima pretvori u profesiju i studirao je hotelijerstvo, jer je turizam u to vreme bio veoma perspektivna delatnost.
Početkom osamdesetih godina Jugosloveni su mnogo putovali. Preduzeća su gradila odmarališta za svoje radnike na planinama i moru, država je ulagala u gradnju hotela i školovanje turističkih radnika, a turističke agencije su radile veoma ozbiljno. Neke, poput Jugotursa, su imale i sopstvene avione, priča Seničić.
B&F: Prvi posao ste dobili upravo u Jugotursu. Kako je do toga došlo?
Aleksandar Seničić: Otprilike u vreme kada je Jugoturs proglašen najvećim turoperaterom u Evropi, dakle oko 1987. godine, njegov ogranak iz Londona objavio je konkurs za predstavnike agencije na različitim destinacijama i prijavio sam se. Nas hiljadu je prošlo obuku i nakon toga smo dobili posao. Ja sam radio u Ulcinju, što je bio veoma zahtevan ali i zanimljiv posao, koji smo mi, mladi predstavnici, začinili i druženjem u slobodno vreme. Tako sam se zaljubio u turizam. Nakon toga sam položio ispit za turističkog vodiča, prvo za teritoriju Beograda a zatim za celu Jugoslaviju. Kasnije sam počeo da vodim turiste po svetu i među prvima sam se specijalizovao za azijske zemlje, poput Tajlanda.
B&F: Kako je tada izgledao posao turističkog vodiča?
Aleksandar Seničić: Iako ljudi misle da se vodiči uglavnom zabavljaju putujući o tuđem trošku, u pitanju je ozbiljan posao za koji treba imati različita znanja, ne samo o istoriji i umetnosti, već i o zakonima određene države. Dešavalo mi se da se neko od putnika povredi ili čak i premine na putovanju. U tim situacijama morate poznavati procedure države u kojoj se nalazite, recimo da u zemljama koje se rukovode šerijatskim pravom obdukciju nad preminulim ženama vrše samo ženski lekari.
Tada nije moglo sve da se sazna na internetu, kao danas. Kada sam početkom devedesetih organizovao putovanje u Ulan Bator trebalo mi je dva i po meseca da dođem do nekoga ko se bavi turizmom u Mongoliji. Prvo sam išao u mongolsku ambasadu i tražio kontakte koje sam dobio tek posle 15 dana. Potom sam, zbog vremenske razlike, odlazio u tri ujutru u kancelariju da šaljem teleks i danima čekao odgovor. Tako je bilo kada otvarate novu destinaciju. Međutim, kada biste organizovali posete mestima na koje su već vodile naše agencije, onda ste mogli da zamolite nekog kolegu da vam pozajmi svoje beleške.
B&F: Šta izdvaja dobrog turističkog vodiča, bez obzira na društvene okolnosti u kojima radi?
Aleksandar Seničić: Pored upornosti i spremnosti da uči, vodič mora biti elokventan, zanimljiv, snalažljiv… Postoje vodiči koji jednostavno plene, po njima ljudi pamte putovanja. Jedan od najboljih kod nas bio je Dragan Vukić, koji je sada u penziji. On je doktor teologije specijalizovan za Istanbul, u koji je vodio putnike preko agencije Dobročinstvo pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Iako su njegove ture bile skuplje od onih koje su nudile ostale agencije, čim ih Dobročinstvo oglasi u novinama bile bi rasprodate. Znam ljude koji su išli po nekoliko puta na ta putovanja.
B&F: Korona je pokazala drugu stranu turizma, odnosno koliko je on osetljiv na spoljne potrese. Vi ste se sa tim suočili još devedesetih godina. Kako je bilo raditi u vreme kada se raspadala država?
Aleksandar Seničić: To su bile godine sankcija, kada se ređala kriza za krizom. Ipak, ljudi su putovali unutar zemlje jer su državne firme zadržale letovališta u Crnoj Gori i pokušavale bar preko njih da održe kakav-takav socijalni mir. Ako je neko i putovao u inostranstvo, to je najčešće bio Kipar sa kojim smo imali bezvizni režim, pa su se mladi tamo sklanjali od vojske.
No, ja sam se malo pre toga oženio i rešio da se skućim. Sticajem okolnosti, čovek kog sam upoznao na jednom od putovanja ponudio mi je posao u turističkom odeljenju kompanije Jugopetrol. Tako sam od 1990. organizovao putovanja radnika te velike državne firme.
B&F: Koliko se taj posao razlikovao od prethodnih?
Aleksandar Seničić: Nas nekoliko entuzijasta je u okviru Jugopetrola pokrenulo agenciju Follow me, koja je i ostalim građanima nudila aranžmane. Otvorili smo sasvim nova tržišta, poput Turske i Tunisa. Sećam se da sam se smejao dok su mi turistički radnici u Turskoj, čije more ne može da se meri sa Jadranskim, govorili 1995. godine da će njihova zemlja postati jedna od najposećenijih letnjih destinacija. Turska je uspela u tome zahvaljujući dobroj državnoj strategiji, a mi smo u međuvremenu upali u još veće probleme zbog NATO bombardovanja. Naš turizam je počeo da se oporavlja tek posle petog oktobra.
B&F: I Vi ste baš tada odlučili da promenite posao?
Aleksandar Seničić: U Jugopetrolu sam stigao do pozicije zamenika generalnog direktora turističkih operacija i prodaje, međutim pošto sam želeo da razvijam svoje ideje napustio sam firmu 2002. i počeo da se bavim konsultantskim uslugama u turizmu. Jedno vreme sam bio direktor nekoliko turističkih agencija, a onda su me 2012. kolege iz struke pozvale da budem direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija (YUTA). Prihvatio sam, ali uz uslov da mi daju punu slobodu u realizaciji mojih zamisli.
B&F: Šta je bio Vaš cilj?
Aleksandar Seničić: Želeo sam da promovišem asocijaciju i da joj podignem rejting, u čemu sam – biću neskroman – prilično uspeo. Danas je članstvo u njoj mnogima sinonim za sigurno putovanje. YUTA inače vodi računa i o agencijama i o putnicima, premda je u javnosti poznatija kao posrednik u slučajevima kada turistička agencija na neki način ošteti putnike. Međutim, ni druga strana nije uvek dobronamerna – postoje putnici koji maltene profesionalno ulažu žalbe na rad agencija kako bi dobili deo novca natrag i uložili ga u neko naredno putovanje. Njih već znamo poimence.
B&F: Kolika je tražnja za uslugama agencija u vreme kada svako može sam da organizuje svoje putovanje?
Aleksandar Seničić: Proteklih godina bila je u padu, jer su ljudi želeli da prođu jeftinije putujući u svojoj režiji. Međutim, vremenom su počeli da shvataju da na organizaciju putovanja odlazi mnogo vremena, kao i da je takav način putovanja manje siguran. Sada se na Zapadu polako vraćaju agencijama.
Ali, mogućnost samostalnih putovanja je prilično umanjila zaradu agencija. Devedesetih je njihova provizija dostizala i 30%, a sada se kreće između 7 i 15%. To je najčešće iznos od 50 do 150 evra, kog se dobar deo putnika svesno odriče jer ne želi da troši vreme na zahtevne pretrage, od toga da pronađu odgovarajući smeštaj i usklade ga sa jeftinim letovima, do organizovanja poseta turističkim atrakcijama, pronalaženja dobrih i bezbednih restorana…
B&F: Da li je nelojalna konkurencija opasnija za turističke agencije od Interneta?
Aleksandar Seničić: Granicu Srbije godišnje pređe skoro 5.000 autobusa koji nisu redovne linije, niti su autobusi turističkih agencija. Iza njih uglavnom stoje udruženja građana koja nude povoljna putovanja preko društvenih mreža. Neka od njih samo uzmu novac i nestanu, a neka organizuju putovanja ne poštujući uslove koje moraju poštovati turističke agencije.
Postoje, na primer, udruženja ljubitelja vina kojima je dozvoljeno organizovanje vinskih tura za svoje članove. Te ture vode tako što putnicima na ulasku u autobus dele članske karte. Postoje i planinarska društva koja organizuju izlete za 1.000 dinara. Jednom sam išao na takav izlet i autobus je izgledao kao u filmu „Ko to tamo peva”. Ipak, ima i udruženja koja dobro organizuju putovanja. Problem je što je država spora i nema dovoljno inspektora, pa ne može da odvoji žito od kukolja. Zato sam osmislio sistem provere udruženja koji bi mogla sprovoditi YUTA, ali trenutno nema interesovanja za to.
B&F: A koliko su građani Srbije zainteresovani da otkrivaju nova mesta i da li to zavisi samo od standarda?
Aleksandar Seničić: Naši ljudi iz straha od negativnih iskustava često letuju u istim mestima, pa čak i u istim apartmanima. Tako ne ostavljaju mogućnost da dožive nešto novo. Mnogi od njih zbog blizine uvek idu na sever Grčke. Međutim, samo 200 kilometara od Soluna nalazi se prelepi Pilion, na kom se može naći jeftiniji smeštaj u brdu, a usluga restorana je 30-50% niža od one u mestima pored mora. I Peloponez je lep, kao i predeo kojim se putuje ka ostrvu Evia.
Italija je nešto skuplja od Grčke, ali ima dobru infrastrukturu i viši nivo usluge.
Moji favoriti su mala mesta na putu od Bolonje ka Ankoni, kao i deo obale od Rima ka Napulju. Inače, tamo letovanje ne košta ni blizu onome što ljudi pretpostavljaju kada je u pitanju Italija.
B&F: Albansko primorje je poslednjih godina veoma posećeno. Kakva su Vaša iskustva u toj zemlji?
Aleksandar Seničić: Albanija nam je blizu, izlazi na Jadransko i na Jonsko more i nudi sjajne plaže i hotele po pristojnim cenama. Srpski putnici još uvek zaziru od nje, ali ja mislim da je ta zemlja relativno sigurna ako se u nju ode bez predrasuda i ponaša normalno. Bitno je, međutim, unapred znati gde idete. Turisti se ponekad žale na deo albanske obale koji se proteže od Ade Bojane ka Draču jer je more veoma plitko. Ja nisam od onih koji će dozvoliti da im to pokvari letovanje, ali da jesam, išao bih u deo koji gleda na Krf i ima plaže sa tirkiznom vodom.
B&F: Koje su to destinacije u Evropi na koje naši građani manje idu, a vredelo bi ih „otkriti“?
Aleksandar Seničić: Preporučio bih, na primer, deo Italije od Milana do Torina, kao i Lago di Garda. I u centralnom delu Francuske ima malih mesta iz kojih ćete otići punog srca. Tamo sam viđao sela uređenija od naših gradova.
Na takvim putovanjima shvatite da svako mesto može biti lepo ako ga stanovnici vole i unapređuju. Mi smo često negativni i nesvesni da zajedničkim naporima možemo sebi stvoriti lepše uslove za život. Baš zato su putovanja važna, ona nas uče da možemo biti bolji i da nam može biti bolje.
Marija Dukić
Biznis i finansije 243, mart 2026.
Foto: Privatna arhiva