Ogromne, neukusne a prazne kuće koje su gradili gastarbajteri već godinama služe za podsmeh i zgražavanje u domaćoj javnosti, čak su dobile i naziv „gastarbajterski barok“. Ali, iza ove parade kiča je priča o ljudima koji su pobegli od nemaštine u sopstvenoj zemlji, da bi u bogatim državama, za one koji su tamo rođeni, opet bili niko i ništa. To su ljudi koji su najbolje godine svog života proveli radeći teške i bedno plaćene poslove u tuđini, sanjajući o danu kada će u svom selu konačno pokazati da su postali neko i nešto.
Dan je sunčan, na nebu nijednog oblačka, ptičice cvrkuću, a vi opušteno vozite između šumaraka, livada i njiva. Predeo je idiličan, kao da ste u Toskani. A onda, iza krivine – čudo neviđeno. Ispred vas, usred kukuruzišta, pomalja se impozantna građevina na četiri sprata. Srpski ponos „transkulturalne“ arhitekture. Podvig koji spaja nespojivo, sve stilove od antike do baroka, u vrištećoj ružičastoj boji.
Kada dignete pogled prema krovu, shvatite da vlasnik vile nije samo dobar poznavalac celokupnog arhitektonskog nasleđa, već i istinski kosmopolita. Dok Kina i Amerika jedna drugoj oči vade u trgovinskom ratu, palata u žitu na svom krovu ima tri kineske vaze nad kojima zaštitnički bdi figura koja glumi američki Kip slobode. Miroljubivošću odiše i izvajani zoološki vrt kojim je palata opasana. Tu su dva lava od veštačkog kamena sa pozlaćenim zubima, oko kojih se šćućurilo jato gipsanih labudova u prirodnoj veličini.
Ovaj stil je toliko jedinstven, da za njega ne postoji naziv u udžbenicima iz arhitekture. Pred njim je zvanična arhitektura nemoćna. Ali, zato ga je naš narod krstio imenom „gastarbajterski barok“, a taj naziv su preuzeli etnolozi, antropolozi i drugi stručnjaci koji istražuju fenomen „srpskih dvoraca“ u kojima niko ne živi.
Snovi o bogatstvu uz hleb i paštetu
Podsmeh i zgražavanje su naše najčešće reakcije kada vidimo ovakve objekte, kod kojih je količinu utrošenog novca nadmašio jedino neukus. Međutim, stručnjaci Etnografskog instituta SANU opominju nas da nismo u pravu. Gastarbajterski barok nije samo priča o paradi kiča i razmetljivosti, u čijem lečenju ni novac ne može da pomogne. To je istovremeno priča o našoj istoriji, običajima, mentalitetu, ali i o našoj tragediji.
Zašto su gastarbajteri ovako trošili novac koji je većina njih stekla teškom mukom u Beču, Frankfurtu, Cirihu ili nekom drugom bogatom, a dalekom gradu? Zato što kuća u srpskoj tradiciji, kao i na prostoru celog Balkana, nikada nije služila samo za stanovanje, objašnjava etnolog Ivan Kovačević. Ona je bila krunski dokaz koliko je neko uspeo u životu i vizit karta njegovog društvenog statusa u zajednici.
Pre nego što je iz Srbije krenuo masovni „odliv mozgova“, u inostranstvo su najviše odlazili oni sa niskim kvalifikacijama, mahom u zapadnu Evropu. Tamo su najčešće bili nevidljiva radna snaga – građevinci, čistači, vozači… Boravili su u jeftinim stanovima na periferijama evropskih metropola, jeli hleb i paštetu, kupovali odeću i obuću na sniženjima. Tokom dana, odricali su se svega ne bi li uštedeli koju crkavicu, a noću su sanjali rodni kraj koji je sa gomilanjem godina u tuđini izgledao sve lepše.
Većina njih, nikada se nije u potpunosti uklopila u novu sredinu. Živeli su ni tamo, ni ovamo. Pobegli su od nemaštine u sopstvenoj zemlji, da bi u tuđoj, za one koji su tamo rođeni, opet bili niko i ništa. Sve do trenutka kada bi konačno uštedeli dovoljno novca, da u svom selu pokažu kako su postali neko i nešto.
Šta će mi reći komšije?
To je trenutak „mitskog preobražaja“, koji ne prašta tvrdičluk. Ali, ovde dolazi do apsurda na čemu se štedi, a na čemu rasipa. Gastarbajteri imaju dovoljno novca da angažuju nekog domaćeg arhitektu, ne mora biti u svetskom vrhu, ali barem da ima diplomu. Međutim, oni to ne čine. Zašto? Zato što dolazi do nepremostive razlike u mišljenjima šta je svrha kuće koja treba da se izgradi i kakvu poruku ona šalje o svom vlasniku.
Profesionalni arhitekta je usredsređen na funkcionalnost i estetiku. Dakle, prizemna ili jednospratna kuća ali sa optimalno iskorišćenim prostorom, svedenom fasadom neutralnih boja, puno staklenih površina, travnjak, diskretno osvetljenje…
Vlasnik buduće kuće ni da čuje. Šta će mu „mala kuća koja liči na trafiku“? Kuća mora da ima najmanje tri sprata, jer „gde će deca“? Ili još gore: „Šta će mi reći komšije, da nisam imao para za sprat?“ A tek veliki prozori. „To košta k’o đavo, a samo prave promaju“. I kakav travnjak? „Kud ću sa kombijem?“
Ali kap koja je prelila čašu je jadna dekoracija. Gde su lavovi i orlovi na kapiji? Gde su barokni stubovi na terasama i kovano gvožđe sa pozlatom?
Ako vlasnik kuće napravi „bednu“ fasadu kakvu predlaže arhitekta, celo selo će misliti da je propao u inostranstvu ili da ga je ojadila tamošnja poreska uprava. Sve mora da šljašti, da bode oči, da se jasno vidi sa udaljenosti od nekoliko kilometara. Kamena figura lava, za gastarbajtera nije simbol aristokratskog porekla. Ona je za njega ovaploćenje nebrojenih prekovremenih sati koje je gomilao u Beču ili Frankfurtu, da bi mogao da plati tog lava na kapiji.
Živorade, nećeš ti imati više jonskih stubova od mene!
Tako nastaje „postmoderni anarhizam“ po srpskim selima, gastarbajterske kuće koje grade lokalni majstori po svom osećaju, a još više kako gazda kaže. A gazda kaže da sve mora biti velelepnije i sjajnije nego kod komšije.
Dakle, ako Živorad podigne kuću sa četiri jonska stuba, Milorad preko puta mora da ima šest korintskih stubova i kulu sa zamkom. Ako Živorad postavi dva gipsana lava da mu ponosno čuvaju kapiju, Milorad će kod lokalnog zanatlije naručiti čitav zoološki vrt: lavove, orlove, labudove… Ako kojom srećom majstor da i popust, Milorad će pride uzeti i figure Snežane i svih sedam patuljaka.
Ovde je na delu, u punoj snazi, čuveni srpski inat. Mi se kroz našu istoriju nismo inatili samo sa najvećim svetskim silama, nego i sa prvim komšijama. U slučaju gastarbajterskog baroka, taj inat ima za cilj da poruka „uspeo sam“ ode dalje u visinu i širinu nego kod onoga koji živi s druge strane plota.
Ali, najveća ironija ovog takmičenja je u tome što kuće izgrađene iz inata – zvrje prazne. U „dvorcu“ sa dvadeset soba, tri prostrana dnevna boravka i četiri kupatila sa džakuzi kadama nema žive duše. Najveći deo godine, prozori su zatvoreni masivnim roletnama, kapije zaključane teškim lancima, a jedine znake života daju lokalni „batleri“ i „kućepaziteljke“, koje vlasnici plaćaju da čiste i održavaju njihovu vilu, dok ne dođu u rodnu grudu. Najčešće u avgustu, na takozvani „gastarbajterski raspust“, ili tokom božićnih i uskršnjih praznika.
Muzej tuge
Međutim, čak i tada, vlasnici se prema svojoj kući odnose kao prema muzeju. Glavne sobe obložene mermerom nikada se ne koriste, skupoceni kožni nameštaj ostaje prekriven najlonom, a u raskošni sjaj pozlaćenog kupatila može da se proviri samo kroz usko prozorče. Velelepna kuća nije dom, ona je svetilište. Ući u takvu kuću sa blatnjavim cipelama bilo bi svetogrđe.
Zato se po dolasku, čitava porodica stiska u maloj, prizemnoj prostoriji smeštenoj u samom dnu dvorišta – takozvanoj letnjoj kuhinji. Tu se kuva kafa i ispija rakija, tu se peče prase na ražnju, tu se odvija sav život.
Vremenom, letnja kuhinja postaje sasvim dovoljna, jer čim porastu, deca i unuci više ne dolaze. Oni su rođeni i odgajani u Beču, Frankfurtu, Parizu, Cirihu, uzbudljivije su im plaže u Grčkoj ili Španiji. Oni bi da vide sveta, šta će da rade u tamo nekom dosadnom kukuruzištu, bogu iza nogu?
I tako, džabe onoliki spratovi „za decu“. Kada umru oni što su ih zidali, deca i unuci pokušavaju da „Versaj u žitu“ što pre prodaju. Do tada, ove kuće služe za podsmeh usputnim prolaznicima iz grada. Na njima ne piše da su ih gradili ljudi koji su najbolje godine svog života proveli radeći teške i bedno plaćene poslove u tuđini, sanjajući o danu kada će u svom selu konačno pokazati da su postali neko.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 250, oktobar 2026.
Ilustracija: Gemini