Trend po kome autsorsing izrazito provlađuje nad domaćim softverom u ukupnom IT izvozu iz Srbije, preti da unazadi njen digitalni razvoj, a novac uložen u obrazovanje stručnjaka pretvori u bespovratni kredit stranim IT kompanijama i tuđim tržištima, upozorava analitičar Milovan Matijević.
Na srpskom IT tržištu sve je izraženiji manjak odgovarajućih kadrova, ali mu, zato, ne nedostaju državne strategije. Samo tri godine nakon usvajanja prethodne, republička vlada je prošlog novembra saopštila da je donela novu strategiju za razvoj IT industrije, uz čiju podršku nadležni očekuju da izvoz ovog sektora u narednih četiri do pet godina dostigne između jedne do 1,5 miljarde evra. Da bi se takva predviđanja ostvarila, među prioritetima u novoj strategiji je i jačanje kadrovskih potencijala u IT industriji, budući da Srbija godišnje iškoluje tek 1.500 stručnjaka, a već sada joj nedostaje oko 15.000 kvalifikovanih informatičara.
Da li, međutim, postoji osnovan rizik da državna podrška izvozu unazadi digitalni razvoj Srbije, te da se sredstva uložena u obrazovanje stručnjaka pretvore u bespovratni kredit stranim IT kompanijama i tuđim tržištima? Dosadašnje iskustvo i pokazatelji upozoravaju upravo na takvu opasnost ukoliko se u praksi ne promene prioriteti i načini za podsticanje informatičkog razvoja, smatra Milovan Matijević, direktor kompanije „Mineco Computers“, koja se više od decenije bavi ekspertskim analizama o ključnim trendovima na domaćem IT tržištu.
One ukazuju da će ove godine programerski sektor koji je orjentisan prema izvozu po prvi put premašiti 50% zaposlenih i ukupnog kapitala u IT industriji. Takav rezultat, praktično, znači da se celokupna IT industrija u Srbiji podelila na kompanije koje izvoze sofver i na sve ostale IT firme, ocenuje Matijević, što i objašnjava tako veliko interesovanje države za podršku izvoznicima, ali istovremeno implicira rizik od negativnih posledica usled zanemarivanja informatičkih potreba na domaćem tržištu.
Đavo u izvoznim detaljima
Tokom prethodnih deset godina, domaća IT industrija je narasla na približno 2.000 preduzeća – za 700 više nego u 2006. godini, a godišnje se uvećava za oko 200 firmi. Broj zaposlenih je udvostručen sa 10 na 20 hiljada, kao i poslovni prihodi koji su premašili 1,5 milijarde evra, dok je profitabilnost očuvana tokom celokupnog perioda, pa je ukupan kapital povećan sa 150 miliona na pola milijarde evra u 2015. godini.
Uprkos takvim rezultatima, srpsku IT industriju i dalje karakteriše veliki broj mikro firmi, bez finansijske snage i sa skromnim menadžerskim i marketinškim iskustavom, što dovodi do gašenja skoro 100 preduzeća godišnje, navodi sagovornik B&F-a. On dodaje da prosečna domaća IT firma ima manje od 10 radnika i 80.000 evra godišnjeg prihoda po zaposlenom, ali ti parametri veoma variraju zavisino od delatnosti. Najuspešnija su programerska preduzeća, sa uspehom posluju i strane IT kompanije, pre svega internacionalni tehnološki vendori, dok su na začelju firme koje se bave proizvodnjom kompjutera.
„Ne iznenađuje što softver ima takav uticaj, budući da je postao nezamenljiv produkcioni alat u svim delatnostima. Drugi važan razlog je što su se softveraši okrenuli od lokalnog, ali finanijski slabog tržišta, ka izvozu na brzorastuća strana tržišta, pa sada rastu zajedno sa njima“, objašnjava Matijević. Izvoznici softvera imaju bolje i ostale strukturne odlike, što znači da će moći da ponude i veće plate, pa time i da privuku najbolje kadrove.
Šta, onda, sreću kvari u izvoznoj računici srpske IT industrije? Struktura izvoza, odgovara Matijević, budući da u njemu ne preovlađuje izvoz sopstvenih rešenja, već uslužno programiranje, odnosno najam radne snage, i to kako po broju firmi, tako i po broju zaposlenih i ostvarenim izvoznim prihodima. Naime, među 200 IT kompanija koje najviše izvoze, posmatrano prema pretežno ostvarnim prihodima, njih 138 se bavi autsorsingom, dok preostalih 62 veći deo prihoda ostvaruje prodajom svojih rešenja. Autsorsing sektor zapošljava čak 82% radne snage i ostvaruje 69% izvoza.
U pogledu vlasništva, među 200 najvećih IT izvoznika, njih 88 su osnovali strana fizička lica i kompanije, koji zapošljavaju 58% radne snage, ostvariju 54% ukupnih izvoznih prihoda i skoro isključivo se bave autorsingom. Firme u domaćem vlasništvu su gotovo podjednako opredeljene za autsorsing i izvoz sopstvenih rešenja, „što neće biti dovoljno da se u skorije vreme promeni ovakav trend, pa će autsorsing dominirati u izvozu i nakon 2020. godine“, prognozira Matijević.
Računica, dalje pokazuje da umesto najavljenih barem milijardu evra izvoza do 2020. godine, relanija je procena da će taj iznos dostići oko 800 miliona evra, kaže naš sagovornik. Ali ovaj iznos, iako manji, sam po sebi nije loša vest, već indikatori kako će se on generisati i kakve posledice iz toga mogu proizaći po Srbiju.
Autsorsing je sa 300 miliona evra činio oko 75% ukupnog IT izvoza u 2015. godini, a većinski vlasnici domaćeg izvozno orjentisanog IT sektora su stranci, koji stabilnost poslovanja obezbeđuju zahvaljujući prihodovanju u inostranstvu. Na osnovu dosadašnjih kretanja na tržištu, može se očekivati da ove kompanije do 2020. udvostruče broj zaposlenih u Srbiji, što je u njihovom poslovanju ključno za povećanje prihoda, koji će u posmatranom periodu dostići oko 600 miliona evra.
S druge strane, IT firme koje izvoze sopstvena rešenja, ostvaruju godišnje 57.500 evra prihoda po zaposlenom, što je dvostruko više nego kod autsorsinga gde on iznosi 27.000 evra. Indeks godišnjeg prihoda po zaposlenom za izvoznike sopstvenih rešenja iznosi 178%, a za autsorsing sektor samo 83% u odnosu na ukupan prosečan prihod od 32.300 evra, koliko iznosi za sve IT izvoznike. Ipak, teško je očekivati da će srpske firme uspeti da sopstvenim aplikativnim rešenjima obezbede više od 200 miliona izvoza do 2020. godine. Zašto? „Zato što čim godišnji izvozni prihod neke srpske IT firme dostigne desetak miliona evra, taj posao se seli u inostranstvo ili ga kupuju stranci, a u Srbiji ostaje samo budžet za plate“, objašnjava Matijević.
Kriza velikih nije naša šansa
Iz svega navedenog proizilazi da se u Srbiji, usled nedovoljno stimulativnog ambijenta za domaći razvoj i izvoz pametnih rešenja, pre svega iznajmljuje pametna radna snaga. U slučaju jače globalne ekonomske nestabilnosti, postoji opasnost da se veliki broj ovako zaposlenih IT stručnjaka odseli u inostranstvo i time formalizuje “odliv mozgova”, upozorava Matijević i dodaje: „Iskustvo sa globalnom ekonomskom krizom iz 2009. godine, ali i novi poremećaji na svetskom tržištu pokazuju da kriza velikih igrača nije šansa za Srbiju. U uslovima krize, države i velike kompanije se okreću sopstvenim resursima, a domaća ekonomija ostaje bez investicija, sa smanjenom potražnjom i bez najkvalitetnijih kadrova koje strane firme odvode sa sobom. U prethodnih nekoliko godina se dešavalo da doslovno preko vikenda, Beograd napuste vrlo uspešne strane IT kompanije, odvodeći odavde i odabrane saradnike“.
Tome treba dodati računicu da je Srbiji, kako bi dostigla minimum EU standarda, neophodno da godišnja IT ulaganja po stanovniku podigne sa sadašnjih 60 na 150 evra, odnosno na ukupno milijardu evra godišnje. Takav nivo ulaganja zahteva oko 20.000 IT stručnjaka samo za podršku lokalnoj privredi, za koju je trenutno angažovano manje od 5.000. kvalifikovanih kadrova. Ako se, pak, dosadašnji trendovi nastave, Srbija će doći u situaciju da nakon 2020. jeftino prodaje radnu snagu, a umesto domaćih, kupuje strana rešenja koja će nas koštati preko 500 miliona evra godišnje.
Stoga je nužno da se promeni državna politika, s ciljem da se stimuliše i snažnije podrži proizvodnja domaćeg softvera, uključujući i operdeljenje da se velike državne nabavke softverskih rešenja i IT usluga povere domaćim firmama. „Reference i iskustvo stečeni na ovaj način pomogli bi u izvozu sopstvenih softverskih rešenja i tada bi izvoz vredan milijardu i više evra postao izvesniji i održiv na duži period“, zaključuje Matijević.
Zorica Žarković
broj 134, februar 2017.