Jeste li gledali Fine Living TV, pa njihov realiti “Man vs. Food” u kojem izvesni Adam Ričmen obara rekorde u restoranima poznatim po porcijama koje malo ko može da savlada, kako zbog količina (sendvič od 1,5 kg od čega 1 kg mesa), ekstremno zatrpane čilijem, ali i zbog ograničenog vremena – jede, žvaće, melje, guta, znoji se, davi ali i dalje jede i uz burno navijanje publike obara rekorde u ždranju? Od imena te emisije “Čovek protiv hrane” pa nadalje sve je sušta suprotnost ideji ovogodišnje svetske izložbe u Milanu koja se otvara 1. maja i traje šest meseci u slavu hrane i pod parolom “Prehranimo planetu – energija života” – a koja je predmet ovog teksta.
Čovečanstvo se u poslednjih 30 godina u proseku ugojilo za 5 kilograma po osobi. Broj pregojenih je od 857 miliona porastao na 1,6 milijardi. Pa ipak, ili možda baš zato, ode ždranju kao Rableovi Gargantua i Pantagruel ili franko-italijanski film “Veliko ždranje” (La grande bouffe) u kojem četvorica prijatelja jedu sve dok jedan po jedan ne umru od prejedanja – danas izazivaju gađenje. Prilično smo svesni da broj gladnih u svetu od početka godine do trenutka kada sam podatak potražio (19.04.2015 u 18:43 sati) na www.worldometers.info, iznosi 801.812.466 ljudi i da se vidljivo brojka uvećava svake sekunde. To je osnovna i najveća nepravda u svetu koja inspiriše ne samo jednakost u dostupu hrani nego i civilizovaniji, štedljiviji, hedonističkiji odnos prema njoj.
Teško da je neka zemlja u svetu pozvanija od Italije da sublimira, pokaže i propagira kako se treba odnositi prema hrani. Mediteranski način ishrane, koji Italija reprezentuje na najbolji način, predstavlja ekvilibrijum količine, kvaliteta, izvornosti i tradicije istančavanja ukusa. Valja podsetiti da je antički Rim, sklon prejedanju, od Grka, zajedno sa naukom i umetnošću poprimio kao “high” umerenost, sklad i umetnost ishrane. Sposobnost italijanske kuhnje da asimilira sve što je dobro do danas nije umanjena. Pre desetak godina objavljen je pozamašan spisak jela i kolača iz drugih zemalja koji su se odomaćili u italijanskoj prehrani. Istovremeno se gaje i štite više nego igde lokalni proizvodi podeljeni u tri grupe zaštite: originalno i zaštićeno ime, naznaka geografskog porekla i garantovana specifišnost tradicije. Tim propisima se štite 264 prehambena proizvoda i 521 vrsta vina! Zadivljujuće je kako umeju da se odnose prema svojim proizvodima.
Živimo u vremenu kada brojne naučne laboratorije eksperimentišu ne bi li napravili meso bez životinje. A ako im je ambicija da spasavaju životinje i životnu sredinu (tvrdi se ako uspeju uštedeće se 45 odsto energije, 88 odsto vode i 99 odsto terena nepohodnih za gajenje životinja), nadam se da nisam jedini koji bi radije prešao u vegeterijance nego da jede sintetičko meso. A takvo meso postoji – neka “piletina” a ne samo “meso” proizvedena je nedavno na univerzitetu u Tel Avivu. vođa projekta je bio profesor Amit Gefen. Na bazi staminalnih ćelija proizvedene su ćelije mesa, veličine zrna pirinča povezane u trake “mesa” (nalik na “Bonžita” tablice). Prvi uspeh zabeležen je ranije na univerzitetu u Mastrihtu, pa je čak 5. avgusta 2013. godine izvršena i prva degustacija sintetičkog hamburgera, a da bi ličila na pravo meso ta bledunjava smesa bojena je šafranom i sokom od cvekle. Dvojica gastronomskih kritičara pozvanih da degustiraju proizvod složila su se da je ovo “nalik na meso” prilično ukusno, u principu i žilavo. No ni to nije tema svetske izložbe o hrani u Milanu.
Osnovna namera EXPO 2015. je definisana u prigodnoj “Milanskoj povelji” koja proklamuje pravo na hranu. Pravo svakog čoveka uz obavezu svih državnika i celog sveta da to pravo ne bude uskraćeno nikome. Povelja “zadužuje” Ujedinjene nacije da kao prioritetno pitanje angažovanja tokom ovog milenijuma postave cilj da hrana postane dostupna svakom čoveku na planeti i da stvore mehanizme kojima će favorizovati proizvodnju, a obuzdavati razbacivanje hrane. Edukacija protiv ždranja i gojaznosti sastavni je deo Povelje. Ishrana ima sve preduslove za istančaniji odnos prema njoj, za uzdizanje na nivo umetnosti, uživanja, pasije. S druge strane malo je koja oblast doživela toliko deformacija ekstremnim nasiljem i sukobom robnog i finansijskog sektora. Sa jedne strane postoje obilata subvencionisanja sa ciljem povećanja proizvodnje, ili sa ciljem smanjenja proizvodnje (na primer žitarice u SAD). S druge, pak, strane guše se proizvodnje iz zemalja u razvoju izolacijom od pristupa tržištima razvijenih zemalja. Multinacionalne kompanije vladaju i guše sve što im je na putu stvaranjem monopola i ekskluzivnim pravom proizvodnje semena selektivisanih biljaka, sredstava zaštite, kreditinim linijama, carinskim barijerama i generalno gušenjem tržišne konkurencije. Distribucija hrane je danas u čitavom svetu ili u rukama mafije, ili u rukama monopolista koji od mafije nisu preterano bolji. To je samo deo tema kojima će se pokloniti pažnja na ovogodišnjoj Svetskoj izložbi.
Antipod monopolima, mafiji, državnoj intervenciji, carinskim barijerama predstavlja organizacija Terra Madre (Majka Zemlja) u simbiozi sa organizacijom Slow Food koje povezuju proizvođače hrane iz 150 zemalja i igraju ulogu edukatora i proizvođača i potrošača. Uče ljude da cene kvalitetne proizvode i da taj kvalitet nagrađuju. Pored stalnog prisustva u sopstvenom paviljonu, od 3. do 6. oktobra te dve organizacije će napraviti pravi kermes veselja, debata, degustacija (84 vrste Slow Cheese – sira i 200 etiketiranih Slow Wine – vina) po celom Milanu. Namera je afirmacija onoga što rade i privlačenje mladih ljudi da rade na zemlji. Očekuju se da na poziv Slow Food Youth Network, desetak hiljada sledbenika i delegacije iz 80 zemalja dođu i pokažu kako nije prazna priča njihova ambicija da prehrane planetu bez da osiromašuju prirodne resurse. Da pokažu kako prave inovacije potiču sa njiva, ribnjaka i livada. Terra Madre (ima ogranak i za Balkan) je najveća multinacionalna antikompanija koja u 150 zemalja okuplja, organizuje, obučava, finansira proizvođače hrane, organizuje im distribuciju, marketing, pravnu zaštitu. Ne postoji ni sindikat ni NVO koji tako zdušno žive zajedno sa članstvom i brinu o njemu. Organizacija Slow Food, nastala je pre 30 godina. Inicijator Slow Food-a je bio Karlo Petrini, novinar komunističkog lista Unità, kasnije (2004. godine) jedan od osnivača Terra Madre, ali i najprestižnijeg Univerziteta za gastronomiju u Plencu, koga je Magazin Time (2004.) proglasio “herojem našeg vremena” posvetivši mu naslovnu.
EXPO u Milanu nije planiran da zaseni nekim objektom koji će kao Ajfelova kula u Parizu, ili Atomijum u Briselu postati trademark simbol (ᵀᴹ) grada i vremena. Svejedno to nije ni malo jeftina priredba. Iz današnje perspektive prosto je neverovatno da je prva Svetska izložba 1851. godine u Londonu, čiji je Crystal Palace, prema tvrdnji Renca Piana, jednog od najvećih arhitekata današnjice, označio novu eru u arhitekturi stakla i čelika, koštala sve ukupno 1,65 miliona funti. Izložba u Parizu 1889. godine košta samo 640.000 franaka, ali je prateća “Ajfelova kula” koštala dodatnih 6,5 miliona. Bila je to paklena cena vrhunaca tadašnjeg industrijskog inženjerstva. Istina, taj objekat bio je dočekan kao Beograd na vodi danas: “Mi pisci, slikari, skulptori, arhitekti i pasionirani privrženici neodoljive lepote Pariza, protestvujemo svim našim snagama u ime francuskog osećanja lepote, protiv podizanja beskorisnog i monstruoznog Ajfelovog tornja…” pisalo je u proglasu intelektualaca tog vremena.
Kada je Milano 2008. godine dobio pravo na organizaciju sadašnje izožbe obećano je da će koštati 4,5 milijardi i biti jeftinija od do tada rekordno skupe izložbe u Šangaju (2010. godine) koja je koštala 5,8 milijardi dolara. Onda je otkrivena prva varka, organizatori su objasnili da se ne radi o dolarima nego o evrima što znači 30 odsto više novca. Zatim su usledile korupcije, skandali, zastoji u gradnji, prinudna uprava i docnja, tako da nije sasvim izvesno šta će biti završeno do dana otvaranja. Sem što je 14 odgovornih zaglavilo u zatvor sigurno je jedino da će forsirani radovi koštati neuporedivo više – neke računice govore da bi ukupna cena mogla biti oko 12 milijardi evra! Time će ova izložba oboriti dva rekorda – po ukupnoj ceni, a najverovatnije i po gubitku koji će napraviti. Rekord najvećeg gubitka do sada drži izložba u Montrealu 1967. koji je iznosio 431 milion dolara. Svi megaprojekti, pa i svetske izložbe, izvor su korupcije, krađe, lažnih računa i još lažnijih osoba pa zato vlada grabež, podmićivanje, lobiranje da bi se dobili takvi projekti.
Uz EXPO predviđeno je 700 pratećih prigodnih tribina i izložbi uz neizbežnu retrospektivu Đuzepe Arčimbolda (16. vek) koji je manijakalno slikao portrete sačinjene od voća i povrća sa neizbežnom kruškom koja predstavlja nos i jabukama kao obrazima, te da nije u katedreali u Monci fenomenalno naslikao Hrista raspetog na Drvetu života, stekao bi se utisak da drugačije sem voćem i povrćem ne zna ni da slika. Od broja tih pratećih izložbi na dalje sve planirane brojke se uveliko premašuju. Na primer, računalo se da će biti oko 20 milona posetilaca, a 27. marta je na osnovu već unapred prodatih 8 miliona ulaznica prognoza povećana na 25 miliona. Predviđeno je da 7.500 volontera sa znanjem stranih jezika pomaže strancima da se snađu, a javilo se 17.000 mladih sklonih da besplatno rade. Nakon velike poplave Firence 1966. godine, kada se na hiljade volontera iz sveta sjatilo da spasava neprocenjivo umetničko blago, Italija je otkrila plemenitost solidarnosti i postala zemlja sa relativno najviše volontera. Sedam dana pre otvaranja EXPO (23. aprila) za akciju „Dan knjige“ – besplatno deljenje knjiga građanima po ulicama, javnom saobraćaju, trajektima, pijacama, kafićima… javilo se čak 60.000 volontera.
Po svemu sudeći najzabavniji će biti clusteri – zajedničke tematske postavke posvećene začinima, kakau i čokoladi, svemirska kuhinja… Arts & Food – izložba na kojoj će „izlagati“ svoja dostignuća seljaci-kuvari, komičari-kuvari, astrofizičari-kuvari, luckasti-kuvari… i masa drugih izložiće svoja umetnička dela: Oldenbergove Profiterole, Mecov Iglo od hleba… sve ono što je u umetnosti stvoreno na temu hrane od prve svetske izložbe do danas. Naravno, kao svaki vašar i ovaj ima vrlo jaku ekonomsku poleđinu – propagandu plasiranja italijanskih proizvoda u svetu te zarađivanje na tom poslu.
Znam da nije potrebno ubeđivati bilo koga kako je Italija prava zemlja da se u njoj održi belosvetska izložba posvećena hrani. Dovoljno je navesti: pizza, spaghetti, saltimbocca alla romana, chianti, barbera, caffe espresso…to jednostavno ceo svet bez prevoda razume, zna i voli. Čak i ono saltimbocca – “skačeuusta”, ko je jednom probao shvatio je zašto se tako zove. Uostalom, Italija je apsolutni prvak sveta u broju falsifikata njenih prehrambenih proizvoda. I to je neka referenca.
Tekst je iz novog broja koji će se 10. maja naći na trafikama