Recesija, nejednakost i položaj srednje klase u Srbiji

1,3K

Koncept socijalne države je u Evropi pod velikim pritiskom: s jedne strane, dolaze recesioni udari i nametnuti model štednje, a sa druge preti postepeno gubljenje globalne tržišne utakmice od Kine, Indije i drugih zemalja u usponu. Najveći gubitnik je srednja klasa, i to ne samo na području JIE već i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švedskoj i drugim razvijenim evropskim državama. Najbogatiji sloj je recimo, u poslednjih 40 godina povećao svoje bogatstvo za tri puta. Čak se i percepcepcija o bogatstvu promenila, „prevladao je etos koji drži da je bogatstvo jednako uspehu i da je dobro biti bogat“, kako ističe vodeći ekonomista Svetske banke Branko Milanović.

Jedan od najvećih aktuelnih razvojnih problema u EU je trend jačanja nejednakosti. U toku su dva paralelna procesa, sa jedne strane se nejednakosti između država smanjuju, ali, sa druge strane, unutar samih država nejednakosti se povećavaju. Sve analize ukazuju da je konvergencija država u okviru EU zanemarivala problem sve jačeg trenda slabljenja kohezije unutar samih država. Stoga su osnovne smernice nove paradigme rasta fokusirane na dobrobit građana, zaštitu najslabijih i reformu javnog sektora, a ne isključivo na privredni rast kroz povećanje proizvodnje.

Gini koeficijent kao pokazatelj promene nejednakosti u periodu 2008-2012. godine se značajnije promenio u zemljama koje su najviše pogođene ekonomskom krizom (Španija, Grčka, Italija), ali i u nekim tranzicionim državama, ali na nižem nivou (Češka, Slovačka, Slovenija).

Istraživanje međuzavisnosti privrednog rasta, tranzicione brzine i nejednakosti u fokus stavlja položaj srednje klase i otvara ključne dileme: Da li veća jednakost podstiče privredni rast ili ne? Da li politika jednakih prihoda pospešuje privredni rast? Ili, da li sam rast generiše veću jednakost? Klasičan trazicioni, sada već udžbenički primeri Rusije i Ukrajine pokazuju da je visok nivo nejednakosti u prihodima štetan za rast, jer je „razvoj veleposedničke srednje klase od suštinskog značaja za konsolidaciju kapitalizma“ (Kornai, 2000). Visoki nivoi nejednakosti mogu da spreče srednju klasu da ojača, jer je veličina srednje klase bitna za uspeh tranzicije. Primeri nekih zemalja, kao što je Rusija, govore, da su nakon privatizacije stvorene interesne grupe koje koče dalji proces tranzicije (Havrilishin i Odling – MSPP, 2000), zbog stvorenih brojnih renti. Sa druge strane, u interesu srednje klase je nastavak reformi i uspostavljanje vladavine prava. Navedeni primeri posebno ističu da se siromašan sloj ponaša suprotno, favorizuje povratak komunizma zbog pogoršanog ekonomskog položaja tokom tranzicije.

Dario Presseurop

Veoma su utemeljeni stavovi da održavanje određenog stepena ravnopravnosti prihoda pozitivno utiču na ekonomski rast. Suprotno ovom je mišljenje da razvoj u početku zahteva dovoljnu količinu nejednakosti, odnosno, da bogatstvo mora biti koncentrisano u rukama nekolicine jer bi, po tim autorima, samo ta nekolicina mogla da ulaži kapital i izgradi novu industriju. Ovaj stav je ukorenjen u tradicionalnom shvatanju da su veliki industrijski sistemi glavni motor razvoja. Međutim, iskustvo Poljske govori suprotno: preduzetnička aktivnost i široke društvene investicije u obrazovanje i zdravstvo su postali glavni pokretači rasta (Poljska je 1996. imala skoro 2 miliona privatnih preduzetnika i više od 125.000 privatnih komercijalnih kompanija). Odgovor na pitanje da li rast generiše nejednakost, takođe, nije jednosmeran. Iskustvo Poljske je u suprotnosti sa iskustvom Rusije (gde je rast zarada uzrokovao ukidanje radnih mesta i stvorio veću nednakost). Zaključak, je da od politike vlade zavisi stepen i oblici nejednakosti.

Kakva je međuzavisnost srednje klase, reformske brzine i nejednakosti? Poznati su slučajevi da je sporost u reformama uzrokovala veću nejednakost (zbog velikih početnih makroekonomskih neravnoteža). Brojne regresione analize pokazuju da ukoliko dve zemlje imaju isti obim reformi (mereno, na primer, EBRD tranzicionim indikatorima) i iste početne uslove, zemlja koja je imala 10% veći rast nejednakosti (Gini koeficijent) je imala nižu stopu rasta BDP-a za oko 1%. U Češkoj Republici, koja je imala bolje početne uslove od Poljske, Gini koeficijent je porastao za 0,03 više nego u Poljskoj, dok je godišnja stopa rasta BDP-a u Češkoj Republici bila za oko 1,6 procentnih poena niža od Poljske. Mađarska je, slično kao i Češka,  doživela porast u nejednakosti i imala prosečnu godišnju stopu rasta BDP-a za oko 2,4 p.p. nižu nego Poljska. Poljska je klasičan primer tranzicione države koja je brzo sprovela reformske zadatke, povećala privredni rast i smanjila nejednakosti kroz sistem ciljanih socijalnih transfera. Jednom rečju, srednja klasa je generator rasta svake privrede, od spremnosti srednje klase zavisi brzina reformskih procesa.

Procene UN jasno ukazuju da će 2050. godine učešće srednje klase biti skoro polovina svetskog outputa, daleko nadmašujući grupu najrazvijenih država G-7. Za samo desetak godina srednja klasa u Evropi i SAD će smanjiti svoje učešće od 1/2 na manje od 1/3 svetskog outputa (sa 1,8 milijardi $ na 3,2 milijarde u 2020. godini).

Ko pripada srednjoj klasi? U Francuskoj se pod srednjom klasom podrazumeva pojedinac sa mesečnom platom od 1.500 evra ili četvoročlana porodica sa primanjem od 6.000 evra. Kriterijumi Svetske banke su dosta visoki, predstavnik srednje klase ima visoko obrazovanje, zarađuje najmanje 2.700 evra mesečno, poseduje nekretnine i raspolaže ušteđevinom u banci. Definicija UN i OECD je dosta široka, pod srednjom klasom obuhvata svakog ko zarađuje ili troši u intervalu 10-100 $ dnevno. UN posebno naglašavaju da je u velikim državama u usponu (Kina, Indija) ovo pitanje usko povezano sa procesom industrijalizacije države i sa paradoksom zašto se siromašne države ne razvijaju brže od bogatijih. Najjače argumente daje poznati Feldstein-Horioka paradoks, zasnovan na već davno utvrđenoj visokoj korelaciji domaće štednje i investicija (paradoks, jer kapital ne ide ka nerazvijenim državama iako je stopa prinosa najveća).

Istraživanja nejednakosti i položaja srednje klase u Evropi koriste, uglavnom, slične metodološke modele, od kojih su najreprezantativniji deskriptivna i kvantilna deskriptivna analiza, Gini koeficijent, Theil-ov indeks, standardna devijacija. Tranziciona analiza dohotka porodičnih domaćinstava u Srbiji u fokus stavlja promenu ekonomske snage domaćinstava usled različitih privrednih i ekonomskih kretanja. Dohodak prikazuje stvarnu ekonomsku snagu domaćinstava. Uravnotežena raspodela dohotka konzistentna je sa efikasnošću privrede na duži rok. Ekstremna nejednakost u raspodeli dohotka ima negativan uticaj i na smanjenje siromaštva i na privredni rast zemlje.

Rezultati istraživanja nejednakosti u Srbiji za period 2006-2012 (primenom OECD skale ekvivalencije) jasno govore da je prosečan dohodak domaćinstava u Srbiji konstantno rastao u periodu 2006-2008, a da je zatim u periodu 2009-2012 konstantno opadao, tako da se u 2012. nalazio na nivou onom iz 2006. U 2012. došlo je do oštrog pada prosečnog dohotka porodičnih domaćinstava u Srbiji, što je posledica delovanja drugog recesionog talasa ekonomske krize i pada privredne aktivnosti.

Istraživanje je potvrdilo poznatu ekonomsku zakonitost da se tokom kriznih perioda nejednakosti smanjuju. Regionalne nejednakosti su se tokom recesionih udara u većini regiona smanjile, mada postoje razlike između razvijenih i nerazvijenih regiona. Na nivou države veće su dohodovne nejednakosti (Gini 0,300), nego nejednakosti u potrošnji, koje su se tokom recesije smanjile (Gini koeficijent je pao sa 0,277 na 0,267, a Theilov indeks je sa 0,242 u 2006. pao na 0,158 u 2012).  Najrazvijeniji region, Beograd, je tokom recesije smanjio nejednakosti u dohotku (Gini sa 0,273 na 0,242), ali su se nejednakosti u potrošnji povećale (Gini sa 0,253 na 0,269). Kod nerazvijenih regiona nejednakosti se smanjuju (primer Južne i Istočne Srbije gde je Gini dohotka pao sa 0,306 na 0,263). Ove zaključke potkrepljuje i analiza trenda regionalnih ekstrema (ekstremni rasponi u zaradama per capita pali su sa 1:12 na 1:10,7, kod stope nezaposlenosti sa 8,8:1 na 8,3:1, kod lokalnih budžetskih prihoda sa 5,5:1 na 4,5:1, i dr.).

Tabela Pokazatelji nejednakosti u raspodeli dohotka Srbije

Izvor: proračun autora

Kako se kretao dohodak srednje klase u Srbiji tokom recesije? Metodološki obrazac se bazirao na standardizovanoj kategorizaciji domaćinstava: niža klasa domaćinstava obuhvata prva četiri decila raspodele dohotka, srednja klasa obuhvata deo raspodele od petog do devetog decila, dok je viša klasa deo raspodele koji pripada desetom decilu.

Recesioni talasi uticali su na konstelaciju dohodovnih klasa kako u Srbiji tako i u tranzicionim zemljama u okruženju (to najbolje ilustruju promene u udelu dohodovnih klasa, odnosa desetog i prvog decila raspodele dohotka). Prosečan pad dohotka srednje klase u Srbiji u periodu 2009-2012 je bio oko 12%. Regionalna analiza srednje klase pokazuje da je najveći pad dohotka srednje klase bio u regionu Šumadije i Zapadne Srbije (-16%), dok je najmanji relativni pad registrovan u najnerazvijenijem regionu u Južnoj i Istočnoj Srbiji (-7%).

Strukturna analiza kumulativne relativne promene dohotka u periodu 2008-2012. pokazuje da u Srbiji nije došlo do preraspodele dohotka između tri dohodovne grupe. Države regiona beleže nešto drugačije tendencije: u Bugarskoj i Rumuniji promene su značajne i odnose se na preraspodelu dohotka u korist srednje i niže dohodovne klase, dok je u Mađarskoj deo ukupnog dohotka preliven iz više u nižu dohodovnu klasu. Analiza država članica EU, koje su osetile značajne efekte svetske ekonomske krize, ne ukazuje na jednoznačan zaključak promena u poziciji ekonomskih klasa. U Francuskoj  su promene gotovo nepostojeće, u Grčkoj, Italiji i Španiji jača viša dohodovna klasa na bazi smanjenja učešća niže klase, dok je u Nemačkoj ojačala srednja i niža dohodovna klasa.

Od čega će zavisiti tranzicioni razvoj regionalnih i socijalnih nejednakosti u Srbiji u narednom periodu? U prvom redu od brzine tranzicionih reformi (postprivatizacionog restrukturiranja, strukturnih reformi, investicija) i od regionalnih modela endogenog rasta i socijalne inkluzije. U fokusu strukturnih reformi biće svakako oblasti u kojima je stepen gepa inkluzije najveći: institucionalne reforme, reforme na tržištu rada i reforme u obrazovanju.

Piše: Edvard Jakopin, rukovodilac Sektora za strateške analize i istrazivanje razvoja, u Vladi Srbije