Za desetak godina, neke od porodičnih kompanija postaće velike firme kojima će se Srbija ponositi. Međutim, kod većine inovacionih projekata plan prodaje izgleda kao da Berlinski zid još nije pao: prodavaćemo prvo u Srbiji, onda u bivšoj Jugoslaviji, a onda u bivšem Sovjetskom Savezu. Ako vam se tržište bazira na bivšim državama, i vaš plan ima velike šanse da vrlo brzo završi kao bivši plan.
Vladeta Marjanović je čovek sa „multikulturalnom“ radnom biografijom. Rođen u Užicu, završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu, na globalno tržište zakoračio je preko zapadne Evrope, a odatle je pre nešto više od desetak godina stigao u SAD, gde je u kompaniji Cisko direktor prodaje, razvoja poslovanja i IT arhitekture za međunarodne tehnološke kompanije vredne više milijardi dolara. U Silikonskoj dolini ima i dodatno zanimanje: predsednik je Udruženja bivših studenata ETF-a koje pomaže talentovane studente ovog fakulteta kao i škole u Srbiji, a u domaćoj javnosti ga često predstavljaju kao „inženjera u svetu biznisa“. Na pitanja novinara šta nam nedostaje u poslovnom nastupu na svetskom tržištu, ističe da smo majstori dugih monologa i tek šegrti u slušanju druge strane, i da nećemo biti manje Srbi ako konačno shvatimo da stranom kupcu svoju robu moramo da ponudimo na način koji je u stanju da razume, umesto da beskonačno objašnjavamo srpske specifičnosti.
U prethodne dve godine Marjanović sarađuje i sa Fondom za inovacionu delatnost u Srbiji, kao predsednik nezavisne ekspertske komisije koja vrši odabir projekata kojima će se dodeliti finansijska sredstva. Motiv da prihvati ovo zaduženje je, kaže, vrlo jednostavan: bez inovacija nema jake ekonomije, a bez jake ekonomije nema jake Srbije. Do kraja ovog meseca domaća preduzeća mogu da apliciraju za novu tranšu finansijske podrške koju Fond dodeljuje za inovacione projekte, a na pitanje šta su najvažniji kriterijumi za odabir projekata, naš sagovornik kaže: „Nema najvažnijih kriterijuma. Svaki kriterijum ima istu težinu, a svi zajedno predstavljaju jedinstvenu sliku potencijala projekta. Kriterijumi su: vrednost i mogućnost zaštite inovacije, iskustvo rukovodećeg tima, potencijal na svetskom tržištu, potencijal za rast prodaje i ostvarenja poslovne saradnje sa svetskim partnerima, finansijski plan, plan razvoja, adekvatno korišćenje finansijskih sredstava i veličina poslovnog i tehnološkog rizika“.
BiF: Šta su najčešći nedostaci u projektima domaćih inovatora?
Vladeta Marjanović: Većina se previše fokusira na razvoj proizvoda ili servisa, i zanemaruje plan prodaje, strategiju poslovne saradnje sa partnerima. Finansijski plan često deluje amaterski, bez detalja o predviđenom višegodišnjem prometu i zaradi. Kod većine plan prodaje izgleda kao da Berlinski zid nije pao pre 25 godina: prodavaćemo prvo u Srbiji, onda u bivšoj Jugoslaviji, a onda u bivšem Sovjetskom Savezu. Ako vam se tržište bazira na bivšim državama, i vaš plan ima velike šanse da vrlo brzo završi kao bivši plan.
BiF: A šta su prednosti projekata kojima je novac odobren?
V.Marjanović: Dobro poznavanje prilika na tržištu na kom planiraju da nastupe, evropski i svetski potencijal proizvoda, inovativnost i mogućnost zaštite inovacije, i sposobnost da svoju ideju efikasno prezentiraju. Projekti izgledaju profesionalnije, ideja je jasna i postoji dobro razrađen plan rada. Mi smo sredina koja uvek proizvodi odlične ideje ali nismo u stanju da ih realizujemo. Kada vidite projekat koji ima dobru ideju i odličan plan realizacije, to izgleda daleko bolje od odlične ideje bez plana realizacije.
BiF: Kako biste domaći inovacioni potencijal uporedili sa situacijom u SAD?
V.Marjanović: U Srbiji sam do sada ocenjivao više od 400 projekata, od toga oko 150 iz IT industrije. Mislim da pet do šest projekata ima potencijal i kvalitet najboljih projekata iz Silikonske doline, ali nam nedostaje kvalitet u prezentaciji ideje i plana kako da je ostvarimo. Dobri smo inženjeri, ali smo vrlo loši prodavci i trgovci idejama. U Silikonskoj dolini je obrnuta situacija – važno je imati dobru ideju, ali je još važnije biti u stanju da tu ideju objasniš investitorima.
BiF: Da li pristigli projekti ukazuju na poseban potencijal u nekom sektoru?
V.Marjanović: Dve stvari su izrazito prisutne u većini projekata i zbog toga sam optimista. Posebno mi je drago da vidim da je IT sektor dostigao svetski kvalitet i da su ljudi u IT sektoru spremni da se takmiče na svetskom tržištu. Ozbiljno rade i to će uskoro dovesti i do ozbiljnih rezultata – Srbija će svake godine povećavati izvoz i softvera i malina. Drugo, očigledno je da je, i pored nestanka velikih industrijskih kompanija iz vremena socijalizma, industrijsko znanje ostalo, i da je preporod krenuo preko privatnih porodičnih firmi čiji su članovi radili u velikim industrijskim kompleksima, i kada su ostali bez posla, krenuli su zajedno, od početka. Za desetak godina, neke od ovih porodičnih kompanija postaće velike firme kojima će se Srbija ponositi.
BiF: Pored energije, poljoprivreda se ocenjuje kao globalna strateška oblast u koju će se najviše ulagati. Da li je među projektima bilo nekih značajnijih inovacija iz ove oblasti?
V.Marjanović: Jeste, i određeni projekti iz te delatnosti su i finansirani. Uglavnom su to projekti iz oblasti proizvodnje semena, obrade voća i povrća i proizvodnje poljoprivrednih mašina. Lično mislim – gledajući kako moja deca sa oduševljenjem odlaze svakog dana na gradsku pijacu u Užicu, da je proizvodnja zdrave hrane veliki potencijal za ekonomski razvoj Srbije.
BiF: Da li kretanja na berzi i pomeranja interesa ulagača shodno tim kretanjima utiču i na favorizovanje inovacija u određenim sektorima?
V.Marjanović: Tržište inovacija je tržište kapitala koji investira u inovacije. Svako tržište se reguliše balansom ponude i potražnje. Vrlo su retki primeri ljudi, kompanija i ideja koje su uspele tako što su ignorisale tržište.
BiF: Da li specifični potencijali lokalne sredine utiču i na mogućnosti da inovacije u određenim sektorima lakše nađu finansijera?
V.Marjanović: Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan i univerzalan. Neki sektori su po prirodi stvari i tržišta lokalni, neki su regionalni ili globalni. Različiti sektori su u različitim fazama rasta, i inovacije su različite u različitim fazama. Srbija, pa čak i region, malo je tržište za globalne finansijere u inovacionom sektoru.
BiF: Šta kod malih firmi može biti prednost u odnosu na velike kompanije gde se inovacijama bave dobro plaćeni ekspertski timovi?
V.Marjanović: O ovoj temi je napisan veliki broj knjiga. Većina autora smatra da je prednost malih firmi u brzini kojom se inovacija može ostvariti, i manjem riziku jer ne brane vodeću poziciju i dobit na tržištu. Ja mislim da i male i velike firme mogu da budu inovativne i da ovde važi ona narodna poslovica: “… već boj bije srce u junaka″.
BiF: Na osnovu Vašeg iskustva u SAD, koji mehanizmi bi najbrže dali efekte u razvijanju finansijske podrške inovativnim projektima?
V.Marjanović: Finansijski model Silikonske doline je najprofitabilniji model podrške inovativnim projektima. Tržišna konkurencija među inovatorima i među investitorima je najbolji način podsticanja inovacija. Model nije primenjiv na sve industrije u svim ciklusima kroz koje industrijski sektori prolaze, ali tamo gde jeste, daje odlične rezultate. Kao što reče jedan od prvih zaposlenih u Eplu, “ako imate ideju a ne možete da je realizujete, nemate ništa“.
Nova šansa do kraja meseca
Sve zainteresovane kompanije u Srbiji mogu do 30. septembra ove godine da apliciraju za novu tranšu sredstava koju odobrava Fond za inovacionu delatnost kroz Program ranog razvoja namenjenog start up kompanijama, i Program sufinansiranja inovacija, čiji grantovi se dodeljuju za dalji razvoj i komercijalizaciju inovativnih proizvoda ili usluga. Fond je krajem juna odobrio više od 2,1 milion evra za 18 domaćih preduzeća, od 125 koliko je konkurisalo u prethodnom javnom pozivu, a od 2011. godine, kada je Fond započeo sa radom, dodelio je preko 4,7 miliona evra za 41 projekat među više od 300 prijavljenih.
Tekst je iz novog, septembarskog broja