Da li su banke u Srbiji imale pravo da klijentima naplaćuju troškove obrade kredita je pitanje koje je aktuelno u protekle dve godine, a posebno pošto je protiv banaka pokrenuto više desetina hiljada parničnih postupaka pred sudovima širom zemlje.
Dok advokati koji zastupaju građane tvrde da su bankari nezakonito postupali, iz bankarskog sektora uveravaju u suprotno.
Odgovor na pitanje da li banke smeju da naplaćuju „trošak obrade kredita“, zavisi od toga koju stranu pitate. U poslednjih nekoliko godina, pred sudovima u Srbiji vodi se više od 30.000 parničnih postupaka u kojima klijenti traže naknadu štete od banaka zbog neosnovanog naplaćivanja obrade kredita, piše N1.
Da je, za sada, najviše presuda u korist građana, za N1 kaže advokat Dalibor Manojlović. Navodi da su banke prekršile zakon i da su klijenti kojima je takva usluga naplaćena – oštećeni.
„Sudska praksa je bila šarenolika. Tačnije, neki sudovi su usvajali takve tužbene zahteve u korist klijenata, a neki ne. Međutim, situacija se dosta promenila nakon stava Vrhovnog kasacionog suda u maju 2018. godine da su morale da na jasan i nedvosmislen način obavestiti klijente na šta se tačno odnosi taj trošak, što ovde nije bio slučaj. Tačnije rečeno, mi ni danas ne znamo na šta se konkretno odnosi taj fantomski trošak obrade kredita i šta je konkretno tu klijentima naplaćeno“, kaže advokat Dalibor Manojlović.
On dodaje da su banke ovu naknadu naplaćivale za sve vrste kredita, ali procentualno, što znači da su pojedini klijenti platili stotinu, a neki i više stotina evra.
Iako se advokat Manojlović u odbrani prava klijenata poziva na stav Vrhovnog kasacionog suda (VKS), na isti se poziva i druga strana. Bankari u stavu VKS-a čitaju sasvim drugačiju poruku i kažu: „nismo kršili zakon“.
„Naravno da su banke imale pravo na naplatu naknada i troškova za bankarske usluge i to mislimo i mi bankari, ali to misli i Vrhovni kasacioni sud, ali i neke druge institucije koje su nadležne za regulisanje rada bankarskog sektora. Imamo ogroman broj tužbi protiv banaka, imamo različitu praksu, kreira se ogromna pravna nesigurnost. Pazite, imamo paradoks – ja sam dobio pre neki dan tužbu na 260 dinara. Ja ne znam kako bih to nazvao“, kaže bankar Zoran Petrović.
A sam stav Vrhovnog kasacionog suda glasi da su banke imale pravo da klijenta izlože trošku za obradu kredita samo ako je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.
„Neki klijenti smatraju da pod tom transparentnošću podrazumeva da ta naknada mora da sadrži koliko je banka potrošila struje, rada, tonera, papira na kopiranje i tako dalje, a to ne postoji nigde u svetu. Transparentnost znači da se te naknade i troškovi na veoma jasan i nedvosmislen način predoče klijentu u procesu ugovaranja“, objašnjava Petrović.
Advokat Manojlović kaže da banke ne vraćaju dobrovoljno novac klijentima, već je neophodno da građani tuže banku.
„To je bitno da klijenti znaju. Jedini način da građani povrate taj svoj novac, koji je neosnovano naplaćen, je kroz podnošenje tužbi protiv banke nadležnom sudu, gde bi banka bila obavezana da vrati takav iznos uvećan za kamatu od dana kada je naplaćena do dana isplate takvog iznosa“, kaže Manojlović.
Dok dve strane ratuju, u prvostepenim sudovima ovakvi slučajevi, procentualno, daleko su brojniji od svih ostalih parničnih postupaka koji su pokrenuti samo u prošloj godini.
Matematika onih koji u sudnicama zastupaju građane kaže da su banke na osnovu troškova obrade kredita do sada prihodovale nekoliko desetina miliona evra.
Izvor N1/Blic