Ako budućnost religije zavisi od sadašnje pseudoreligijske ponude, u vidu populističkih obećanja o raju na zemlji, inovativnog tehnološkog puta do božanske super-mašine, Hrama reda džedaja, ili ekološke kosmičke svesti – neka joj je Bog u pomoći.
Religije su se dramatično menjale u prošlosti, pa kako bi onda mogle da se promene u budućnosti? Da li bi se prosečni pripadnik zapadne kulture, ma koliko ona bila sekularizovana, složio sa stavom koji zastupaju naučnici i intelektualci okupljeni oko pokreta „Novi ateizam“ da će sa napretkom nauke i tehnologije religija definitivno izumreti? Ili je takav stav previše radikalan i nedovoljno utemeljen na poznavanju ljudske prirode i čovekove potrebe da u nešto čvrsto veruje, pa makar to bilo i potrošačko društvo?
Suprotno pripadnicima „Novog ateizma“, koji tvrde da religija nije ništa drugo do puko sujeverje i da će ga neminovno iskoreniti znanje, mnoge njihove kolege, istoričari religije, sociolozi, antropolozi, psiholozi i drugi stručnjaci za čovekov odnos prema sebi i svetu, ne bi se baš kladile na takav ishod.
Tačno je da iskustvo vezano za moderno društvo pokazuje kako bogata ekonomija, sposobna vlada, dobro obrazovanje i efikasna vladavina prava mogu da osiguraju da se ljudi osećaju smisleno i bez podrške neke više sile. Uostalom, neka od društava sa najvećim brojem ateista su ujedno i države koje važe za pravno najuređenije, najbezbednije i ekonomski najstabilnije u svetu.
Ono što ostaje diskutabilno, međutim, jeste da li su ta društva svojim svetovnim institucijama zaista uspela da zamene vrednosti na kojima se zasniva religija? Sumit Pol-Čuduri, nekadašnji glavni urednik časpisa „Nju sajentist“ navodi naučna mišljenja prema kojima čak i svetovne institucije imaju verske korene: građanski pravni sistemi, na primer, preuzeli su ideje o pravdi na osnovu društvenih normi koje su utemeljile religije.
Vampiri izabrani voljom naroda
Dalje, da li je uporno i beskompromisno insistiranje na svemogućoj nevidljivoj ruci tržišta – čak i kada njegove mane postanu ne samo vidljive nego do kraja ogoljene kao u slučaju prethodne finansijske i sadašnje krize izazvane pandemijom – svojevrsna pseudoreligija? U opštoj ekonomskoj i društvenoj nesigurnosti koja je usledila posle prethodne krize, povampirila se još jedna zamena za Boga – autoritarizam.
Umesto strogog ali pravičnog oca na nebu, pojavili su se njegovi plagijati na zemlji, na čelu mnogih država, čak i tradicionalno demokratskih. Nije slučajno, ukazuju analitčari, što su populistički lideri miljenici domaćih religioznih fundamentalista, ali i božji dar za iste takve na suprotnoj strani, kojima idu na ruku u regrutovanju pristalica.
U prilog religijskom obožavanju i potčinjavanju, samo presvučenom u ovozemaljsku ideologiju, idu i rezultati aktuelnih anketa o podršci građana vladajućim populističkim liderima u njihovoj borbi protiv pandemije. Istraživanja pokazuju da popularnost „bogom danih vođa“ nije opala, naprotiv, ili je stabilna ili se povećala u odnosu na raspoloženje javnosti pre korone.
To sugeriše da – barem kako sada stoje stvari – oni koji se pouzdaju da će virus koji nas je opustošio bar izlečiti prethodnu biračku kratkovidost čim respiratori prestanu da budu najtraženija roba na tržištu, samo su jedni od mnogih koji gaje lažnu nadu u nepostojeći raj.
Statistika ne pomaže u predviđanju „onoga sveta“
Neistomišljenici „Novih ateista“ iz naučne branše, a koji se i sami izjašnjavaju kao ateisti, ne dele ni stav kako je ovaj vek uvod u konačnu smrt religije jer je „pokupio svu pamet ovoga sveta“. Tvrdnje da se pređašnja naučna saznanja ne mogu porediti sa aktuelnim dostignućima nisu ništa drugo do arogancija, koja se po svom dogmatizmu ne razlikuje bitno od religijskih dogmi.
Ljudi su i ranije pravili ogromne naučne prodore i otkrića koja su, s obzirom na dostupne tehnologije, možda bila i fascinantnija od današnjih, pa to nije proteralo religiju na đubrište, ili makar u muzeje. Uostalom, kako objasniti podatake poput onog koji je objavio „Vol strit džurnal“ da čak 40% američkih fizičara, biologa i matematičara veruje u Boga?
Stoga deluju verovatnije one naučne pretpostavke da će religija ostati besmrtna. Ali mahanje besmrtnoću nije garancija za sve aktuelne religijske pokrete da će baš oni preživeti u budućnosti. Na neupitnu besmrtnost ne mogu da računaju čak ni one verske tradicije koje opstaju milenijumima. Jer niko ne može da tvrdi sa sigurnošću da ih neće zameniti neke druge ili da se neće toliko promeniti da bi za današnje vernike postale neprepoznatljive.
Pa kako bi mogli da izgledaju bogovi novih pokolenja? Ni to nije lako predvideti, jer matematički i statistički modeli još nisu usavršeni do te mere da bi uhvatili ono neuhvatljivo u ljudskom ponašanju. Ako bi se, ipak, projekcije pravile na osnovu religijskih kretanja koja sada preovlađuju i ako se izuzmu najveće tradicionalne religije, te razni sinkretički ili novi pokreti koji samo prežvakavaju stara verovanja poput paganizma, šta bi iz toga moglo da se zaključi?
Da li Bog funkcioniše po principu „da“ i „ne“?
Premda se ovo vreme pre svega doživljava kao vek informatičara, fizičari su ti koji se već poduže poigravaju idejom da Bog postoji, ali kao informacija. Preteče mnoštva novijih teorija kako smo možda samo računarska simulacija koju pokreće kosmički softver ogromne moći bila su braća Igor i Griška Bogdanov, prvi doktor teorijske fizike, a drugi doktor matematike.
Oni su u Francuskoj još 2004. izdali knjigu „Pre Velikog praska“, koja je uzburkala naučnu javnost bezmalo kao i trenutno Kovid 19. Razlog je bila njihova pretpostavka, poduprta otkrićima moderne fizike i složenim matematičkim formulama, da je univerzum, pre Velikog praska, već bio kompleksna mreža informacija i da je na samom njegovom začetku postojao „kosmološki kod“, slično genetskom kodu u živom svetu.
Ideju da Bog funcioniše po principu binarnog računarskog koda, odnosno samo po principu „da“ i „ne“, otvoreno zagovara čuveni kvantni fizičar Džon Arčibald Viler. Ukratko i najjednostavnije rečeno, Viler smatra da svemir nije tvorevina čije su osnovne čestice kvarkovi ili strune, već ogroman kompjuter u kome je sve informacija i sve što saznajemo je zasnovano na njoj.
Preduzetnik krstaš
Ipak, tako predstavljeno informatičko božanstvo deluje suviše apstraktno čak i za generacije kojima tehnologija teče venama umesto krvi. Zato se traži konkretniji pristup, ponekad opipljiv do banalnosti, kao u slučaju „džedajizma“, fiktivne vere dobrih momaka u serijalu „Ratovi zvezda“. Tokom popisa 2001. godine u Velikoj Britaniji ustanovljeno je da sa 400.000 vernika džedajizam predstavlja četvrtu najveću religiju u ovoj državi. Deset godina kasnije pao je na sedmo mesto, ali ima svoje vernike i danas, a kako su konstatovali neki cinični komentatori traje mnogo duže nego sadašnje, skupo plaćene digitalne kampanje.
Ako ovo deluje neozbiljno, šta onda reći za pokret koji predvodi jedan poslovni čovek, preduzetnik u razvoju veštačke inteligencije, Entoni Levandovski. Njegov sveti cilj je da izgradi super-mašinu koja će svojim odgovorom potvrditi da božanstvo jeste galaktička mašina. A ko želi da bude među izabranima kada jednom mašinski bog siđe među ljude, treba da se odmah učlani u preduzetničku crkvu „Put budućnosti”.
Na kraju, i borci za klimatske promene imaju svog favorita, „Svedoke klimatologije“, religiju u povoju. Osnivačica Olja Irzak, uvela je u ekološke aktivnosti religijske rituale ne bi li čovečanstvo prizvala svesti, a razmišlja i o ekološkoj veronauci za najmlađe.
Ako perspektiva budućih bogova zavisi od ovakve, prilično mršave inovativne ponude u sadašnjosti, onda su možda u pravu pripadnici „Novog ateizma“ kada tvrde da će ovaj vek zatrti religiju u korenu.
Zorica Žarković
Foto: GooKingSword, Pixabay