/ Posle 5 / Mileta Prodanović: Kako čitati novčanice
BiF Analize Čitajte B&F online

Mileta Prodanović: Kako čitati novčanice

Redakcija BIF on 31/07/2014 - 13:49 in Posle 5

This post has already been read 5540 times!

Ukoliko je tačno da se uz pomoć analize primeraka novca mogu rekonstruisati gotovo svi aspekti društva koje ga je proizvodilo i puštalo u promet, onda se banknote različitih zemalja zapadnog Balkana, onih koje su tokom najvećeg dela XX veka činile državu poznatu pod imenom Jugoslavija, mogu smatrati idealnim materijalom kaže u svom predavanju održanom u Narodnoj biblioteci Srbije, književnik i slikar Mileta Prodanović. U uređenim državama sa stabilnim monetarnim sistemom banknote u opticaju predstavljaju koherentnu vizuelnu celinu, one su izraz državne ideologije, u državama u kojima preovlađuje haos – haotične su i emisije i vizuelni identitet novca. To su obično situacije u kojima novac pored nedvosmislenih, zvaničnih, poruka šalje i neželjene, skrivene poruke.
Sve to postoji na jugoslovenskim banknotama. One precizno mapiraju istorijske situacije u kojima se jedan državni organizam sastavljao, raspadao i ponovo sastavljao, radikalno menjao ideologije i u kojima su se smenjivali periodi relativne stabilnosti sa periodima kriza i haosa.

San o jedinstvu južnih Slovena ostvaren je nakon Prvog svetskog rata u kojem su se pojedini delovi buduće države borili na suprotstavljenim stranama. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca stvorena je u Beogradu 1. 12. 1918. godine ujedinjenjem Kraljevine Srbije sa južnoslovenskim zemljama koje su bile u sastavu Austro-ugarskog carstva, pod srpskom dinastijom Karađorđevića. Brzina kojom je, nakon rata, konstruisana ta državna tvorevina, njen nejasan ustavni okvir i mnogi drugi faktori uslovili su da to bude država permanentnih kriza i izneverenih očekivanja mnogih.

Prve banknote Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca jasno podvlače koncepciju države u njenoj prvoj fazi: tri tada priznate nacionalne zajednice predstavljene su svojim simbolima – srpski narod Gračanicom, hrvatski spomenikom Banu Jelačiću koji se nalazio na glavnom zagrebačkom trgu, a slovenački crkvom na ostrvcu u Bledskom jezeru. Natpisi su na sva tri zvanična jezika – srpskom (ćirilica), hrvatskom i  slovenačkom (latinica).

 Januara 1929. godine, nakon burnih političkih događaja, kralj Aleksandar je uveo ličnu diktaturu, a krajem iste godine on ukazom menja naziv države u «Kraljevina Jugoslavija». Tada se u zvaničnoj ideologiji napušta koncepcija o tri posebne nacije i u državnoj propagandi počinju da se koriste sintagme kakve su «jugoslovenski» ili «troimeni» narod.

novcanica 1920

To unitarno jugoslovenstvo kralja Aleksandra kao državna ideologija veoma brzo dobija svoj odjek na novčanicama. Dominantu ikonografije čine portreti suverena (do 1934. godine kada je ubijen u atentatu u Marseju – kralja Aleksandra, a potom maloletnog kralja Petra II), a kao čest motiv se pojavljuje i ženska figura koja ovde ima nesumnjivu ulogu alegorije Jugoslavije. Na novčanici od 1000 dinara iz 1931. godine dolazi i do preplitanja «dinastičkog» i «alegorijskog» principa – kao simbol Jugoslavije pojavljuje se supruga vladara, kraljica Marija, inače rumunska princeza.

Ono što se dalje može zapaziti na ovim novčanicama je nestanak trilingvalnosti. Svi natpisi su na srpskom i hrvatskom, ili, ako više volite na istom jeziku ali u dva pisma, a nema više slovenačkog jezika. Višebojnost tih banknota i izvesna barokna prenatrpanost sugeriraju da je uzor pronađen u francuskom modelu – što nije ni čudo budući da je nakon Prvog svetskog rata politika Jugoslavije u velikoj meri bila oslonjena na Francusku. Jedan od retkih slučajeva prodora historicizma u tom periodu nalazimo na reversu novčanice od 50 dinara iz 1931. Na njoj je reprodukcija Meštrovićevog «Kraljevića Marka», glavne ličnosti srpske narodne epike.

kraljica marija paja jovanovic
 Zanimljivo je napomenuti da se različita dela Ivana Meštrovića, dvorskog umetnika dinastije Karađorđević, kasnijeg hrvatskog nacionaliste, emigranta i konačno miljenika Titovog komunističkog režima, javljaju na banknotama sve tri Jugoslavije u sasvim različitim kontekstima. Prisustvo ove konjaničke skulpture moglo bi se videti i kao nagoveštaj nečega što će postati mnogo očiglednije na banknotama Titove Jugoslavije: to je nešto što bi se moglo nazvati «srpsko-hrvatskom» osovinom. Nakon napada Hitlerove Nemačke u aprilu 1941. godine, Jugoslavija se prvi put raspada. Njene pojedine delove okupiraju susedne zemlje koje pripadaju «Trojnom paktu» (Italija, Bugarska, Mađarska), formirana je takozvana NDH, a u okupiranoj Srbiji Nemci uspostavljaju lokalnu marionetsku vlast pod upravom Milana Nedića, predratnog generala. Okupaciona valuta ostaje dinar, ali dobija prefiks «srpski». Vizuelni jezik tih banknota ostaje sličan predratnom (što je, u neku ruku normalno, budući da su autori manje ili više isti ljudi), ali se javlja radikalno promenjena ikonografija. Možda se može reći da paralelno postoje dva koncepta, i oba u izvesnom smislu nemaju paralele u ranijim novčanim emisijama. Prvi je izrazita dominacija agrikulturnih motiva. Takvo opredeljenje nije samo vezano za činjenicu da je ekonomija Srbije sredine XX veka bila dominantno oslonjena na poljoprivredu. Razlog tome treba tražiti pre u izvesnom kultu «domaćina» u Nedićevoj Srbiji.

jugoslavija nedic novcanica

To je u manjoj meri plod nekakve ideologije kolektivizma ili ideologije rada – u ovom slučaju to je ideja da je «srpski domaćin» onaj ko gleda svoja posla i ne bavi se visokom politikom. To jest, poželjan lik je neko ko obrađuje svoju njivu i ne razmišlja da ode u šumu, da se priključi nekoj od gerila i bori se protiv nemačkog okupatora. Druga novina na Nedićevim novčanicama je prisustvo portreta velikana iz prošlosti. To su Vuk Karadžić, reformator srpskog ćiriličnogpisma, Petar Petrović Njegoš. vladika i etnarh Crne Gore i autor čuvenog speva «Gorski vijenac» i Sveti Sava, osnivač nezavisne srpske crkve početkom XIII veka.

Dinari_Kjugoslavija_10000

Istorijske ličnosti se, kao tema, nisu javljali ni na banknotama kraljevine Jugoslavije, ali ni na onim koje je emitovala kraljevina Srbija pre Prvog svetskog rata. Odluka da se velikani nacionalne istorije pojave na banknotama samo je prividno paradoksalna. To je pokušaj da se podigne narodna samosvest u trenucima najvećeg mogućeg nacionalnog poniženja kakvo je okupacija. Izbor je iz domena kulturne i verske istorije, a ne «ratnički» jer to, bez sumnje, ne bi dozvolila okupaciona sila. Druga Jugoslavija nastaje nakon pobede komunističke gerile koja je u završnim fazama rata delovala zajedno sa jedinicama Crvene armije.

Zvaničan naziv države se više puta menjao – Demokratska federativna Jugoslavija (1944-1945), Federativna narodna Republika Jugoslavija (1946-1963), Socijalistička federativna Republika Jugoslavija (1963-1991) – ali je država sve vreme opstajala kao federacija šest republika i zajednica najpre pet a potom šest naroda i više narodnosti. Naravno, i pored raskida sa zemljama «narodne demokratije»‚ 1948. godine‚ druga Jugoslavija po svom društvenom uređenju do svog kraja ostaje socijalistička država.

istorija_dinara_nbs6

Nacrte za prve posleratne banknote uradio je poznati partizanski umetnik Đorđe Andrejević Kun.

Kao godina izdavanja označena je 1944, a deo tiraža štampan je u Sovjetskom Savezu. Svih osam apoena imaju isti dizajn. Novi principi vidljivi su na prvi pogled: zastupljena su imena svih federativnih republika i to u pismu koje dominira u svakoj od njih, a tekst je na četiri tada postojeća jezika. U vizuelnom smislu, jasan je raskid sa svim predratnim tradicijama i uvođenje novog jezika koji je nesumnjivo sovjetskog porekla.

novcanice jugoslavija

Promena generalne vizuelne paradigme nije se ograničila na banknote – slične promene doživeli su, između ostalog, heraldika i ordenje.

U manje važne, ali ipak bizarne činjenice treba ubrojati podatak da je autor prve partizanske poštanske marke i prvih banknota komunističke Jugoslavije bio sin Veljka Andrejevića Kuna, čoveka koji je bio autor svih banknota Nedićeve Srbije. Na drugoj seriji novčanica socijalističke Jugoslavije izdatoj 1946. godine nestaje eksplicitna ratna ikonografija, ali to su i dalje motivi koji slave proletarijat kao najvažniji segment društva. Ta dimenzija postaje još očiglednija kada se dizajn banknote pojavi kao predložak za «tableau vivant» na Prvomajskoj paradi.

zena novcanica

Prva serija novčanica emitovanih nakon Titovog raskida sa Staljinom bila je najduže u opticaju u Jugoslaviji – više od trideset godina. Sa izvesnim dopunama i blagim redizajnom, ova serija preživljava denominaciju od 1965. godine, promenu naziva zemlje – iz FNRJ u SFRJ – i praktično ostaje u opticaju do pojave drugačije koncipiranih novčanica kasnih osamdesetih. U vizuelnom smislu, te su banknote dominantno oslonjene na varijacije jedne boje. Radikalni otklon ka modernijem vizuelnom iskazu nije vidljiv, naprotiv, novčanice su dizajnirane vrlo tradicionalno.

Vezanost za socijalizam jasna je kroz izbor motiva na manjim apoenima: anonimni subjekti reprezentuju poljoprivredu ili industriju. Seriju, međutim, radikalno prekida motiv na tada najvećoj nominali od pet hiljada dinara. Meštrovićev reljef “Kosovke devojke” iz takozvanog “Vidovdanskog ciklusa” je prvo umetničko delo reprodukovano na novčanici posle Drugog svetskog rata. Subjekt je eminentno srpski, ali je autor Hrvat. Time se i u uslovima socijalističke Jugoslavije obnavlja princip “srpsko-hrvatske osovine” na banknotama.

Tu osovinu “bratstva i jedinstva” (ograničenu, doduše, samo na dva najveća jugoslovenska naroda) zadovoljiće i ličnost Nikole Tesle (srpsko poreklo i hrvatska otadžbina) koja će, u varijanti skulpture, takođe rada hrvatskog umetnika, Frana Kršinića, zauzeti mesto u seriji, ali će se Tesla i kasnije, kao vrlo pogodno izabran lik javljati i u drugim serijama novčanica.

“Dvojnu pripadnost” zadovoljava i pisac Ivo Andrić, jedini jugoslovenski nobelovac, koji će se pojaviti na poslednjoj emitovanoj banknoti “Eseferjota”. U seriji izostaje eksplicitna revolucionarna retorika – to nas može dovesti do zaključka da je to bio period u kojem se revolucionarno nasleđe naprosto podrazumevalo, te nije bilo potrebno posebno isticanje ikonografije.

novcanica ivo andric

novcanice inflacija

Indikativno je da se lik dugogodišnjeg predsednika Jugoslavije na banknotama (ali ne i na kovanom novcu) pojavljuje prvi put tek 1985. godine, pet godina nakon njegove smrti.

Nominala je pet hiljada dinara. Bila je to epoha poodmakle “nekrokratije”, vladavine mrtvog predsednika, i ujedno i vreme kada je trebalo podstaći posustala osećanja prema “najvećem sinu naših naroda i narodnosti”. Titov lik takođe je – na drugi način nego Teslin i Andrićev – zadovoljavao “opštejugoslovensku” koncepciju. Tito je, u uzvesnom smislu, bio supranacionalni suveren. Emitovanje ove novčanice menja vizuelni ključ koji je bio na snazi trideset godina. To je šarena banknota koja već na prvi pogled deluje neozbiljnije od prethodnih, bez obzira što je na njoj, prvi put nakon Drugog svetskog rata, prisutan vodeni žig. Iza lepršavosti koju nude pastelni ornamenti krije se surova činjenica da je prošlo vreme dužničkog socijalizma koji je bio genijalno otkriće upravo ličnosti prikazane na aversu banknote i da je ubrzana inflacija počela da pokazuje slabost ekonomske konstrukcije zemlje.

Sledeća emitovana nominala nije očekivanih 10 hiljada – nego 20 hiljada, što već ukazuje na izvesno ubrzanje prvog talasa inflacije. Na licu novčanice je kao i pre više od trideset godina – rudar. I ponovo dominiraju braon-mrki tonovi. Stari rudar se, u skladu sa proklamovanim oduševljenjem epohe obnove i izgradnje – radosno smeje. Novi rudar je, reklo bi se, pomalo namršten i možda zamišljen i zabrinut.

novcanica rudar

Stari rudar posmatra korisnika novčanice u oči, što se može protumačiti i kao gest poverenja – novi neodređeno bludi u daljinu. Način na koji je nacrtan arhetipski rudar je, čini se, mnogo manje trag neiskrenosti, a mnogo više podsvesno dati nagoveštaj nastupajućeg haosa i beznađa. Serija novčanica koju je otvorila ona sa Titovim likom, a nastavila banknota sa rudarem i drugim anonimnim likovima prekinuta je u jednom trenutku velikog ubrzanja inflacije kada su u opticaj bile ubačene novčanice sa takozvanih “ratnih” klišea.

Nominale su bile 500 hiljada i 2 miliona, i na tim primercima seprvi put nakon četrdesetih javlja eksplicitna revolucionarna ikonografija i to u varijanti memorijala izvedenih u jeziku socijalističkog modernizma šezdesetih i sedamdesetih. U priličnom vizuelnom haosu geometrijskih, floralnih i geografskih ornamenata, dominantni vizuelni sadržaj čine spomenici Revolucije (Džamonja, Živković). Pojava ovakvih novčanica vremenski koincidira sa proslavom godišnjice Kosovske bitke (1389 – 1989), političkim usponom Slobodana Miloševića, i uspostavljanjem novog retoričkog ključa u oblasti politike. Vizuelni haos na ovim novčanicama govori o pokušaju da se osnaži vrednosni ključ koji je u tom trenutku zapravo bio mrtav, da se vaskrsnu toposi koje je nedvosmisleno odnelo vreme. Možda izgleda kao slučajnost – ali to su upravo novčanice na kojima je ostao i trag monetarne reforme saveznog premijera Ante Markovića, budući da se one pojavljuju i u denominovanoj varijanti kao apoeni od 50 i 200 dinara.

Nakon kratkog “revolucionarnog” incidenta ponovo se uspostavlja monetarno-dizajnerska sapunska opera o anonimnoj porodici sa svim mogućim uzrasnim i polnim varijantama. Dekorativni okviri i sama realizacija predloška umrtvljuju crtež, preovlađuju izgubljenost predstavljenih subjekata i neutralnost znakova. Ta neutralnost je zapravo bila jedan od mogućih odgovora na zaoštrene sukobe nacionalno-partijskih nomenklatura koji su se potom pretvorili u rat. Istovremeno sa sve ubrzanijim štampanjem na novčanicama se pojavljuju sve neprijatniji koloristički kontrasti, opada kvalitet same štampe (duboka štampa se u jednom trenutku pretvara u ofset).

Pravi zalet inflacije – koja je, na primer, u decembru 1993. godine iznosila 28 procenata dnevno – događa se, međutim, nakon raspada države i stvaranja «skraćene Jugoslavije» sastavljene od Srbije i Crne Gore. Ta država stvorena u martu 1992. godine zvanično se nazivala Savezna Republika Jugoslavija. Ona, jasno, preuzima dizajn zatečenih banknota.

Dinamika inflacije zahteva štampanje sve više banknota sa sve više nula, pa je prirodno da se i dalje ponavljaju isti nacrti. Nasmejana žena sa maramom (koju za ovu priliku možemo nazvati “seljanka”) javlja se prvi put na novčanici od milion SFRJ dinara izdatoj 1. 11. 1989. Posle denominacije «seljanka» vaskrsava kao stotka u martu 1990.godine.

U istom apoenu od sto dinara, ona ima čast da 1992. godine otvori  seriju novčanica treće Jugoslavije. To je, dakle, prva banknota na kojoj nestaje omraženi grb sa bakljama, klasjem i petokrakom, a u nedostatku zvanično usvojenog heraldičkog znaka nove države pored lika pojavljuje se nakazno stilizovan znak ustanove koja emituje banknotu – Narodne banke Jugoslavije.

U porodičnu idilu upliću se i velikani. Najpre oni koji su već postojali na banknotama (Tesla i Andrić). Pošto je ukinuta potreba za politički korektnim likovima, kada je nastala dvočlana federacija svedenije nacionalne strukture, pojavljuju se na novčanicama portreti velikana koji više ne moraju da zadovolje kriterijume “srpsko-hrvatske” osovine (Vuk, Njegoš, Dositej, Zmaj, Pupin, Đura Jakšić, Knez Miloš Obrenović…).

Za same portrete, možda se može reći da zadovoljavaju nekakve estetske kriterijume. Oni su, međutim, stavljeni u ornamentalni kontekst čija je vulgarnost, istrošene, konvencionalne forme, neusklađenost sa figurativnim delovima nacrta nedvosmisleno govori o društvenom okviru u kojem nastaju. Čast da se nađe na novčanici sa najviše nula pripala je Jovanu Jovanoviću Zmaju, najvećem srpskom pesniku za decu. Konačno, posle još jedne u nizu denominacija (tokom hiperinflacije dinar je izgubio ukupno 16 nula) izdate su i novčanice koje nemaju serijski broj, što je valjda jedinstven slučaj u svetu.

To približava ove produkte ugovornom novcu za igru poznatu pod nazivom “monopol”. Šta je “monopol”? To je igra zgrtanja izvedena iz bazične igre sa kockom i pionima. “Monopol” je, naravno, mnogo složeniji od ogoljenog polaznog predloška i zasniva se na simuliranju prvobitne 23 akumulacije kapitala. Igrači bacanjem kocke premeštaju figure i potom imaju pravo da kupuju “tapije” na zemljišta na koja stanu, a kasnije da na njima izvode razvojne projekte, zidaju “kuće” ili “hotele” od kojih mogu da ubiraju “rentu”. U ovom privatizacionom simulakrumu postoje i dodatni elementi sreće u vidu kartica koje omogućavaju pomeranje na socijalnoj lestvici, ali i otvaraju prostor za iznenadno bankrotstvo. Kada bismo dodali vatreno oružje, švercerske monopole, piramidalne štedionice i faktor ideološko-policijske moći, verovatno bismo dobili prilično vernu sliku Miloševićeve ekonomije u zemlji pod sankcijama.

“Avramov” dinar vezan za nemačku marku u paritetu 1 dinar – 1 marka kojim se prekida vrtoglava inflacija nosi datum 1. januar 1994, iako su se banknote od 1, 5 i 10 dinara pojavile nešto kasnije. To je ujedno i promena imena valute (koja je de facto neustavna budući da se u Ustavu novčana jedinica zove dinar, a ne novi dinar), ali nema promene likova. Na jedinici je poznati botaničar Josif Pančić, na petici Tesla a na deset novih dinara – Njegoš.

Već 3. marta iste godine ove prelazne forme zamenjuju nešto stalnije. Na banknoti od 20 dinara pojavio se pesnik i slikar Đura Jakšić. Tu, međutim, postoje i dve vrlo interesantne novine: prva je ta da se na aversu ovih novčanica prvi put pojavljuje grb “žabljačke” države SRJ, a druga da je to prvi i jedini novac Jugoslavije (dakle, sve tri) na kojem postoji samo ćirilica. Kako je i ovaj “stabilni” novac počeo da gubi vrednost pojavili su se, u junu i oktobru 1996. apoeni od 50 (Miloš Obrenović) i 100 novih dinara (Dositej Obradović). Na njima se vraća drugo u ustavu pomenuto pismo.

Jedan od prvih koraka društva, koje je u Srbiji postepeno počelo da se uspostavlja nakon Miloševićevog pada 5. oktobra 2000. godine, bilo je emitovanje novih novčanica. Iz toga se vidi da i same nove vlasti misle da je novac jedan od važnih simboličkih nosilaca. Dinar je ponovo postao platežno sredstvo (ukinut je, barem na nivou naziva “novi” dinar). “Dinkićev dinar”, nazvan ponovo po guverneru centralne banke, bez sumnje je prva valuta koja je na našim prostorima reklamirana bilbordima.

Slogan glasi: Novi dinar za novo doba. Prve tri banknote – datum je sveden samo na godinu, 2000. – donose dva poznate likove u novim, vrlo modernim vizuelnim izdanjima, ali i neke nove. Ove banknote, posle dužeg vremena, imaju vodeni žig a ne kontinualnu, ornamentalnu zaštitu.

nadežda

Zanimljivo je primetiti da su svi “velikani” koji su nas posmatrali sa banknota u poslednjoj deceniji dvadesetog veka bili muškog roda. Svesni te činjenice, odgovorni ljudi iz Narodne banke su doneli odluku da se na apoenu od dve stotine dinara pojavi prva žena – slikarka Nadežda Petrović.

Čast da zaključi seriju novčanica države Jugoslavije pripala je uglednom pravniku i istoričaru iz prve polovine XX veka Slobodanu Jovanoviću na banknoti od 5000 dinara. Jovanovićeva dela nisu preštampavana u u SFRJ budući da je kao predsednik Jugoslovenske kraljevske vlade u emigraciji za vreme Drugog svetskog rata bio u dubokoj nemilosti komunističkog režima.

slobodan jovanovic

Nakon izvesnog otopljavanja, tokom osamdesetih, postojao je pokušaj da se njegova dela izdaju u Beogradu, ali ga je sa obrazloženjem da je Jovanović «srpski nacionalista» lično sprečio njegov imenjak sa prezimenom Milošević, tada na uticajnom položaju predsednika prestoničke organizacije komunista. Tako se, barem kada su u pitanju novčanice, priča završila u nekoj vrsti paradoksa – zaključio ju je neko ko je po Miloševićevoj proceni srpski nacionalista.

Proglašenjem Državne zajednice Srbija i Crna Gora 2003. godine –za koju gotovo svi njeni stanovnici veruju da je pretposlednji korak u disoluciji nekadašnje Jugoslavije – konačno je nestao naziv koji je sa prekidima i drastičnim promenama trajao tokom XX veka. Banknote koje treći put vraćaju ime Srbije u albume kolekcionara i u kataloge su zapravo blago redizajnirane poslednje jugoslovenske novčanice. Ime «Jugoslavija» na njima je i do promene naziva bilo fiktivno, budući da je još ranije manja članica federacije – Crna Gora, za svoju novčanu jedinicu odabrala nemačku marku koja se kasnije pretvorila u evro. Sa srpskih novčanica, jasno, nestaje jugoslovenski grb, ali se ne pojavljuje srpski. Na njegovom mestu pojavljuje se znak Narodne banke.

Možda razlog treba tražiti u tome što je, i pored činjenice da je tokom Miloševićeve vlasti nacionalizam često bio dominantna ideologija, zvanični grb Srbije ostao nepromenjen, onakav kakav je bio u  vreme komunističke države‚ sa obaveznim klasjem i zvezdom petokrakom. Dakle, heraldička promena, uobičajeni prvi korak u promeni vizuelnog i simboličkog identiteta postkomunističkih zemalja, u Srbiji se još uvek nije dogodila.

Novembar 2003 Jun 2004 ciklus “Kako čitati” Narodna biblioteka Srbije

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close