U poslednjih deset godina globalno tržište auto komponenti i auto delova je doživelo drastične promene kada je reč o geografskom seljenju proizvodnje i dobavljača. Gotovo nijedna prethodna šema nabavke u auto industriji nije ostala ista. To važi za originalne delove kao i za celu oblast naknadne ugradnje i servisiranja. U tom kontekstu treba analizirati neke novonastale šampione među dobavljačima kao sto su Indija ili Turska, ali i ‚sitnije‘ etablirane igrače kao što su Austrija i Slovenija. Istovremeno, treba postaviti pitanje: da li Srbija ima potencijal da se takmiči u toj ligi?
Tradicionalne velike nacije auto-proizvođača kao što su Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija ili Španijaa već odavno praktikuju te nove šeme nabavke. Turska je na primer postala izuzetno značajna zemlja za proizvodnju i za izvoz auto-delova. Zajednički inženjering sa velikim proizvođačima vozila i visoka stopa upotrebe turskih delova u proizvodnji vozila u gotovo svim svetskim fabrikama su rezultat napora turske domaće industrije da ujedini sve snage koje ima na raspolaganju: inženjersku bazu, prednost jeftinije ali i kvalifikovane radne snage, dobru logistiku i pomoć države tamo gde je to bilo potrebno. Tako je stvoren brend “Made in Turkey” koji se izvozi po celom svetu. Indija je prošla sličan put, s tim što ona ima izuzetno veliko domaće tržište i celo azijsko tržište ispred vrata. Pomenute države u našem regionu, Austrija i Slovenija, nemaju sopstvenu industriju proizvodnje vozila, ali poseduju tradicionalne trgovinske veze sa odabranim tržištima (Austrija sa Nemačkom, Slovenija sa centrima proizvodnje u Istočnoj Evropi) i uspeli su da to maksimalno iskoriste kada je reč o proizvodnji auto delova.
Šta nedostaje?
U poslednjih pet godina srpska industrija auto delova i komponenti ulaže sve više napora da se predstavi kao dinamična i progresivna industrija, spremna da osvoji nova tržišta. Srpski proizvođači se pojavljuju na međunarodnim sajmovima, neki pojedinačno, neki u sklopu događaja koje organizuju komore, agencije za strana ulaganja ili klasteri i trude da ostvare kontakte za koje se čini da ih svi drugi imaju već dugi niz godina. Srpski proizvođači izlaze na tržište sa različitom ponudom, počevši od opreme za ulepšavanje automobila do visoko-tehničkih sprava ili ponudom originalnih delova (takozvane OEM). Baš zbog te diversifikacije, Srbiju je teško staviti na mapu ozbiljnih centara za nabavku auto delova (šta je tačan profil industrije?) a samim tim se postavlja i pitanje da li je srpska industrija auto komponenti sposobna da stvori dugotrajna partnerstva.
Evo šta bi, po mišljenju međunarodnih eksperata, trebalo da se desi u Srbiji, da bi se stvorila ozbiljna baza za proizvodnju auto delova.
Kao prvo Srbija mora pod hitno da proširi bazu za proizvodnju vozila. Jedna fabrika proizvođača sa juga Evrope nije dovoljna. Država i opštine moraju da stvore uslove da se ovde nasele i drugi proizvođači. Najbolje iz Nemačke ili Francuske, ali treba ostaviti otvorena vrata i za proizvođače iz Azije. To zvuči jednostavno, ali nije. Potrebna je dobro promišljena i dizajnirana državna razvojna strategija, i prioritet prve kategorije. Bez toga industrija auto komponenti nema budućnost u Srbiji.
Paralelno s tim, morala bi biti usvojena regulativa koja bi podsticala proizvođače auto komponenti da u njih ugrađuju što veći sadržaj domaćih delova, ‚local content‘ na međunarodnom jeziku auto industrije. Neke države uslovljavaju visoki ‚local content‘ ako investitor želi da kod njih otvori fabriku. U Argentini, proizvođači su dužni da ugrađuju čak do 65% domaćih delova u komponente koje se proizvode u ovoj zemlji. Postoji dakle značajan uticaj zakonodavca na poslovanje komponentaša u toj državi, ali rezultat može biti jaka industrija delova i odličan bilans izvoza delova koji se proizvode a koji su iznad potreba domaćih fabrika.
Dodatan, ali značajan korak u tome je i razmišljanje o strategiji razvoja i funkcionisanja industrijskih grupacija, takozvanih klastera. Činjenica je da Srbija ne uvažava dovoljno egzistenciju i razvoj klastera, te čak i postojeće klastere koje imaju značajan broj članova i koji veoma dobro funkcionišu, ne uključuje u strateško promišljanje. Auto klaster Srbije (ACSerbia), na primer, pruža značajnu podršku srpskim proizvođačima na nacionalnom i internacionalnom planu i sa njim treba raditi ruku pod ruku na daljem razvoju, ali i stvoriti nove industrijske ili čak regionalne klastere.
Strateška lokacija
Srbija ima izuzetno stratešku lokaciju u Evropi, jer se nalazi se na tromeđi pokreta kontinentalnih auto industrija, na putu ka Turskoj i ka Bliskom Istoku. Otuda Srbija ima potencijal da se pozicionira kao alternativna baza za proizvodnju i za lakši izvoz ili transport auto delova i komponenti. Činjenica da se jedina fabrika automobila smestila na nekoliko kilometra od tog već danas najvažnijeg regionalnog koridora, trebalo bi da nam dovoljno govori.
Kao strateški cilj budućeg delovanja trebalo bi se fokusirati na mogućnost izgradnje alternativnih baza za proizvodnju za velike proizvođače komponenti. Prednosti izmeštanja dela proizvodnje pre svega moraju de se pažljivo identifikuju. Ne sme se steći utisak da Srbija želi da oduzme deo nečije proizvodnje, već da je sposobna da funkcioniše komplementarno sa svim drugim fabrikama firme u pitanju.
Zašto, na primer, ne bi neka turska ili čak indijska fabrika auto delova izmestila deo svoje proizvodnje u Srbiju? A da ne govorimo o mogućnostima koje možemo da pružimo proizvođačima iz bliže okoline, Italije ili Nemačke, na primer. Ta proizvodnja će naravno dobiti dodatnu težinu ako se proizvedeni delovi istovremeno mogu koristiti u jednoj ili više domaćih fabrika vozila.
Mogućnosti razvoja su očigledne i sada je država na potezu. Međutim, kako gledaju na Srbiju u svetu? Da li se taj deo srpske privrede zapaža i da li uopšte ima šansi da se nešto značajno ostvari u toj oblasti?
Srbija se u nekim od analiza stručnjaka pojavljuje kao mogući budući ‚center of excellence’ kada je reč o novim lokacijama za proizvodnju vozila i delova. To je mišljenje koje, pre svega, dele veliki proizvođači u ličnim razgovorima i za tu procenu uglavnom koriste gore pomenute parametre. Za njih je značajno da dugotrajno mogu da razvijaju tržište u saradnji sa lokalnim igračima, a ne da „kolonizuju“ novi teren sa pretežno uvoznim delovima. Pomenuti klasteri tu igraju izuzetno važnu ulogu, oni su legitimacija domaće industrije prema ‚velikom bratu‘ iz inostranstva i oni tu funkciju ujedinjenja, sudeći prema iskustvu drugih zemalja, igraju veoma dobro. Činjenica da Srbija ima dobru reputaciju što se tiče kvaliteta inženjera i dostupnosti ostale kvalifikovane radne snage, predstavlja značajnu prednost u regionalnom upoređivanju.
Ali Srbija, i specifično njena postojeća industrija auto delova i auto komponenti, jesu velika nepoznanica, a s njima i njeni potencijali ostaju u tami. Potrebni su veliki napori da se iz nje izađe. Regulative, razvojni programi i postojeće olakšice za strane ulagače nisu harmonizovani. Za razvoj oblasti auto komponenti je potrebna nacionalna strategija koja se pre svega orijentiše na potrebe i želje potencijalnih stranih investitora. Potrebna je konkretna identifikacija potencijalnih izmeštanja proizvodnje komponenta (iz drugih zemalja), što podrazumeva angažovanje i rad stručnjaka koji su u stanju to da prepoznaju.
Tako su uradile Turska, Indija, Rumunija i Južna Afrika. Srbija ima jedinstvenu mogućnost da sebi odseče parče tog kolača, dok ne ojačaju konkurenti iz južne Evrope i delova Azije koji su oslabili u talasima globalne krize posle 2008 godine. Potrebna je ujedinjena energija i zajedničko delovanje države i industrije. Jedan slogan koji bi mogli da lansiraju bio bi: „Srbija ima odlične potencijale…samo niko ne zna za njih“.
Aleksandar Međedović, privrednik srpsko-nemačkog porekla. Ekonomista po obrazovanju, već dve decenije radi u Turskoj, u Aziji i u regionu Bliskog istoka, prvenstveno u sajamskoj industriji i na izgradnji bilateralnih ekonomskih odnosa. Stručnjak je za oblasti izvoza i uvoza, izgradnju i aplikaciju strategija za ekonomski i trgovinski razvoj i za globalni marketing. Član je nadzornih odbora bilateralnih privrednih i ekonomskih komora u Turskoj, Nemačkoj, Meksiku i na Balkanu.