Kompanija Amazon, globalni sinonim za kupovinu preko interneta, nedavno je izašla u javnost sa vizijom flote dronova koji će za manje od jednog sata isporučivati kupljenu robu u dvorišta ili na balkone naručilaca. Koncept su prihvatili i drugi globalni igrači, ne samo u Americi već i u Aziji, a početni koraci prave se i u Nemačkoj. Kako tehnologija napreduje i smanjuje jaz između vizija i realnih mogućnosti, tako raste i bojazan od nehumane upotrebe dronova kao i nedoumice o pravnom regulisanju njihovog komercijalnog korišćenja.
Za nešto više od jedne decenije dronovi su prevalili put od krupnih i nezgrapnih vojnih letelica do kvadrikoptera veličine omanjeg televizora kojim se upravlja pomoću smartfona ili tablet uređaja. Iako se čini da javnost još nije u potpunosti svesna toga, na pomolu je još jedna tehnološka revolucija koja može imati ogroman uticaj na naš način života i društvene navike, i potpuno drugačije oblikovanje unutrašnjih i međunarodnih političkih procesa.
Hladnoratovsko čedo
Prvobitan koncept dronova je vojnog tipa i potiče iz Hladnog rata (a odakle bi drugde?). Osamdesetih godina prošlog veka američka Agencija za napredne vojnoistraživačke projekte (DARPA) dodelila je svojim kooperantima prve ugovore za razvoj letelica kojima će se upravljati daljinski i koje neće zahtevati posadu. Prvi prototipi razvijeni su posle samo nekoliko godina i prodati CIA. Na samom izmaku 90-ih američka vojska povukla je iz upotrebe čuveni špijunski avion „Crnu pticu“ i zamenila ga „Globalnim sokolom“ – dronom dužine 13 metara i raspona krila 35 metara koji je dizajniran za izviđačke misije na velikim visinama.
Svega tri godine kasnije CIA je u Avganistanu izvela prvi napad iz vazduha u kojem je kao platforma korišćen čuveni „Predator“ – još jedan hladnoratovski dron veličine omanjeg mlaznjaka. Borbena verzija ovog drona je zapravo nastala tako što je CIA na izviđački dron jednostavno dodala laserski navođen projektil i pretvorila ga u platformu za tzv „precizno ubijanje“. Korišćenje raznih verzija prve generacije vojnih dronova raste iz godine u godinu i do sada je u Avganistanu, Pakistanu, Jemenu, Iraku i nekim drugim zemljama odnelo hiljade života od kojih veliki deo čine civili.
Kako je tehnologija napredovala tako je i opsluživanje dronova postajalo sve lakše, a njihova upotreba više nije bila privilegija SAD i njihovih najbližih saveznika. Danas više od 15 zemalja poseduje naoružane dronove a gotovo 50 izviđačke. U Srbiji je razvijeno nekoliko modela dronova od kojih su najpoznatiji „Vrabac“ i „Pegaz“ koji su dizajnirani u fabrici „Utva“ odnosno u Vojnotehničkom institutu. Tehnologija napreduje (a cena proizvodnje opada) takvom brzinom da vojni analitičari u SAD već upozoravaju da će do kraja ove decenije gotovo svaka zemlja na svetu biti u mogućnosti da napravi ili odnekud uveze naoružane dronove. Ovo ne važi samo za države već i za određene vojne ili političke organizacije. Naoružani dronovi koristiće se za eliminisanje pojedinaca, terorističke akcije i suzbijanje unutrašnjih nemira. Međunarodna saradnja je već otvorila neke procese koje neće biti moguće zaustaviti pa je tako Kina ove godine najavila izvoz svojih vojnih dronova u Saudijsku Arabiju.
Podrazumeva se da neće svaka država ili grupa biti u mogućnosti da izvodi globalne napade dronovima gde god i kad god poželi. Međutim, široka dostupnost dronova u kombinaciji sa malo improvizacije može proizvesti ubitačne efekte. Nekome će na raspolaganju biti „Predator“ sa svom svojom futurističkom opremom a neko će biti u mogućnosti da kvadrikopter od nekoliko stotina dolara pretvori u leteću eksplozivnu napravu.
Ono zbog čega dronovi mogu da u solidnoj meri preoblikuju budućnost čovečanstva je činjenica da već sada gotovo svako može da ih priušti i (ukoliko to želi) upotrebi protiv nekoga ili nečega. Političari i nadležne službe širom sveta sada moraju da odgovore na veoma teška pitanja: kako se može zakonski i praktično kontrolisati upotreba dronova tako da oni obavljaju korisne stvari za ljude i ne pretvore se u svima dostupne mašine za ubijanje, špijuniranje, bahaćenje i slične destruktivne aktivnosti? Koliki će biti troškovi pravljenja bezbednosnih prstenova kroz koje dronovi ne mogu da prođu? I da li je takve prstenove uopšte moguće napraviti?
Komercijalne mogućnosti
Poznata je teorija da se revolucionarni koncepti najpre pojavljuju u vojnoj upotrebi pa tek potom u komercijalnoj. Dronovi nisu izuzetak. Nije prošlo mnogo vremena otkako su „hladnoratovski“ modeli počeli da seju smrt širom sveta, a pojavile su se prve mirnodopske odnosno komercijalne verzije. Upotreba kompozitnih materijala i tehnoloških inovacija brzo je smanjila njihove dimenzije i kompleksnost do nivoa na kome su ih individualni korisnici mogli samostalno opsluživati i koristiti, a trenutno se na tržištu bez problema i po pristupačnim cenama mogu nabaviti modeli kojima se upravlja preko smartfona i koji mogu ostati u vazduhu dvadesetak minuta i poneti oko kilogram tereta. Potrebno je naglasiti da ključna razlika između vojnih i komercijalnih dronova leži u njihovom pogonu. Vojni koriste snažne mlazne motore kako bi mogli da ponesu opremu, oružje i gorivo te satima ostanu u vazduhu, dok komercijalni dronovi koriste male elektromotore koji se napajaju iz baterija, što im na jednoj strani daje prednost sve manjih dimenzija a na drugoj strani značajno ograničava u pogledu vremena koje mogu da provedu u vazduhu, odnosno tereta i opreme koju mogu poneti.
Trenutno se najpopularnija komercijalna upotreba dronova odnosi na snimanje iz vazduha. Mali dronovi opremljeni HD kamerama koriste se za naučno-istraživačke svrhe i komercijalno fotografisanje teško pristupačnih lokacija. Filmska industrija takođe trlja ruke jer će komercijalni dronovi učiniti snimanje iz vazduha izuzetno jeftinim. Javnim službama se otvaraju nove mogućnosti u nadgledanju i održavanju javnog reda ili saobraćaja, uz daleko niže troškove. Potencijalna korist postoji i u poljoprivredi, gde se dronovi mogu koristiti za nadgledanje ili čak zaprašivanje velikih useva. Očigledno je da ove male letelice čovečanstvu mogu biti od nemerljive koristi.
Poznata je, međutim, i teorija da sve što je korisno može biti zloupotrebljeno ili upotrebljeno na nepopularne načine. Zanimljiv primer dale su dve zemlje koje prolaze kroz teške ekonomske probleme: poreske uprave u Atini i Buenos Airesu, nastojeći da povećaju naplatu poreza i donesu preko potreban novac u državne budžete, počele su da u bogatim četvrtima sprovode rigoroznu kontrolu neprijavljenih nekretnina i bazena. Isprva su bili korišćeni satelitski snimci ali oni nisu bili u potpunosti pouzdani, a dovitljivi vlasnici su svoje bazene čak sakrivali uz pomoć maskirnih mreža koje su kupovali na vojnim otpadima. Poreznici se međutim nisu dali obeshrabriti i pronašli su novo rešenje – dronove opremljene HD kamerama. Od ovih osmatrača nije moguće sakriti vilu i bazen, što osim povećane naplate poreza uvodi u igru i promene nekih ukorenjenih društvenih normi. Na primer, u pomenutoj Grčkoj, odnosno Argentini, dronovi su u određenoj meri oslabili tretman poreske prevare kao „nacionalnog sporta“, otvorivši prostor za promene u samoj percepciji nekih stvari od strane građana – barem kada je u pitanju materijalna imovina.
Restriktivni propisi
Nije bilo potrebno čekati dugo da neko upita gde leži granica komercijalne upotrebe dronova i ko će se pobrinuti da ograničenja budu zakonski definisana i sprovedena. Da li činjenica da će mobilni telefoni uskoro imati svoje leteće verzije daje za pravo nekom voajeru ili paparacu da jedan takav uređaj dovede na vaš prozor i uhodi vas? Teoretski, takav potez bi trebalo da ima isti pravni tretman kao neovlašćen upad u vaš stan ali ostaje nedoumica oko toga kako će različite zemlje regulisati ovo pitanje.
Osim pravnih pitanja postoje i pitanja bezbednosti. Svaka letelica može da padne usled kvara ili lošeg upravljanja, pa tako i dron. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj iznad nekog naselja kruže stotine dronova čiji vlasnici imaju najrazličitije motive da ih koriste. Sudaranja i udesi postali bi svakodnevica, a čak i najmanji dron može da napravi ozbiljnu štetu ili povredi nekog.
Američka agencija za upravljanje avijacijom (FAA) je u početku držala potpunu zabranu komercijalne upotrebe dronova. Zvuči neverovatno ali prvo odobrenje za komercijalni let drona iznad teritorije SAD izdato je tek u junu ove godine kada je kompanija British Petroleum dobila dozvolu da koristi ove letelice u svrhu inspekcije naftovoda, servisnih saobraćajnica i opreme na Aljasci. Nakon ovog pionirskog koraka, FAA je izdavala dozvole od slučaja do slučaja, zahtevajući od podnosilaca sertifikovane modele dronova kojima bi upravljali školovani piloti. U Velikoj Britaniji, nadležna agencija je takođe izdavala posebne dozvole onim licima koja su mogla da dokažu svoju „kompetentnost da upravljaju dronovima“. Debata je dobijala sve veće razmere što su više velike svetske kompanije (Amazon, UPS, Google i drugi) najavljivale ulazak u ovaj segment i masovnu upotrebu malih dronova u svom poslovanju. Potreba za novim paketom propisa postajala je sve očiglednija tako da je FAA najavila da će do kraja ove godine predložiti paket koji bi trebalo da stupi na snagu početkom 2015-te.
Krajem novembra mediji u SAD objavili su da će iz FAA po svemu sudeći stići hladan tuš: dugo očekivani zakonski paket koji reguliše komercijalnu upotrebu dronova uvešće ograničenja u vidu težine letelica (do 25 kilograma), visine leta (do 400 metara), i najvažnije – kretanja unutar vidokruga operatera. Uz to, od operatera će se zahtevati desetine sati provedenih za komandama pravih letelica kako bi se kvalifikovao/la za upravljanje dronom, a letovi će biti dozvoljeni samo po dnevnom svetlu. Izuzetaka neće biti, tako da će i najmanji dronovi za fotografisanje potpadati pod iste restrikcije kao i mnogo veći modeli koji se koriste za skupe istraživačke projekte. Pravilo da dron može leteti isključivo u vidokrugu operatera značajno će ograničiti ili poskupeti njihovu upotrebu na velikim usevima ili naftovodima. Većina stručnjaka koja je uključena u diskusiju o ovoj temi smatra da treba da postoji linija koja razdvaja zonu u kojoj dronovi moraju biti kontrolisani od zone u kojoj kontrola nije potrebna. Problem je u tome što je povlačenje te linije u isključivoj nadležnosti FAA, budući da se u SAD čak i Nacionalni odbor za bezbednost u saobraćaju isključio iz procesa i predao čitavu regulaciju u ruke FAA. Ovakva situacija predstavlja ozbiljan problem za američke preduzetnike, koji su već razradili brojne ideje i biznis planove koji počivaju na malim komercijalnim dronovima. Neke javno dostupne analize ovog tržišta predviđaju da će do kraja ove decenije širom sveta na dronove biti potrošeno oko 100 milijardi dolara, pri čemu bi više od 10% tog kolača trebalo da bude raspodeljeno u njihovoj komercijalnoj upotrebi.
U Evropi, prve zvanične korake u komercijalnoj upotrebi napravila je kompanija DHL koja je u septembru počela da koristi dronove za isporuku lekova žiteljima izolovanog ostrva Juist u Severnom moru. Jednomesečni period testiranja uključivao je isporuku lekova na ostrvo dva puta dnevno – ukoliko standardni vidovi transporta poput aviona ili feribota nisu bili mogući. Amazon i Google su u SAD sprovodili slična testiranja u Silikonskoj dolini i još nekim zonama u kojima su imali posebno odobrenje od FAA koja je zatim uvela pomenuta stroga ograničenja. Za razliku od SAD, u Nemačkoj je DHL sproveo svoj projekat u saradnji sa ministarstvom saobraćaja i agencijom za vazdušnu plovidbu koja im je odobrila ekskluzivan vazdušni koridor do ostrva Juist. Na drugoj strani Atlantika, FAA je već izrekla solidan broj kazni kompanijama i pojedincima za koje je utvrdila da su na bilo koji način koristili bilo kakve dronove u komercijalne svrhe.
Bojazan američkih vlasti da bi liberalni propisi o komercijalnoj upotrebi dronova mogli da donesu čitav niz opasnosti i rizika u svakodnevnom životu građana nisu sasvim bez osnova. Kao samo jedan primer mogu se navesti brojni registrovani upadi malih dronova u zatvorene vazdušne prostore iznad velikih aerodroma, pri čemu su već zabeleženi i slučajevi zamalo izbegnutih udara u putničke avione na aerodromima Hitrou u Londonu i JFK i u Njujorku.
Šta donosi budućnost
Mračna strana knjige o dronovima se u potpunosti otvara kada se uzme u obzir moguća upotreba dronova od strane terorista ili militanata. Izrael je već sada veoma zabrinut usled činjenice da Hezbolah uveliko koristi nenaoružane dronove u južnom Libanu a pitanje je dana kada će i Hamas biti u mogućnosti da to učini u pojasu Gaze. Ovakav scenario bi praktično u jednom koraku preskočio sve zidove, ograde i druge sisteme izolacije palestinskih militanata, u koje je Izrael godinama ulagao ogromna sredstva. Zbog toga vojne i bezbednosne službe zemalja koje najviše ulažu u tehnologiju dronova ne razvijaju samo nove i sofisticirane modele ovih letelica već i moderne sisteme za njihovo obaranje i ometanje.
Dok se preduzetnici i korporacije nadaju boljim danima za komercijalizaciju dronova, na državnom odnosno vojnom planu budućnost ne deluje nimalo prijateljski. SAD se polako prebacuju sa dosadašnjih generacija naoružanih dronova na razvoj modela koji će biti potpuno autonomni. I ne samo to: već se radi i na razvoju tzv. mikro dronova veličine kutije šibica, koji bi bili u stanju da neopaženo priđu bilo kojoj osobi na bilo kojoj lokaciji i izvrše atentat. Nakon što usledi komercijalizacija ili šira primena takve tehnologije, doći ćemo u situaciju u kojoj će gotovo svako ko to želi moći da sebi priušti oružje kojim može pokušati da naudi svom komšiji, poslovnom konkurentu ili šefu države. Međutim, ako stvar posmatramo iz pozitivnog ugla, ta ista tehnologija će omogućiti da novi iPhone sam sebe isporuči na vaša vrata i zatim, dok idete u prodavnicu, kruži iznad vas i pravi odlične „selfije“ iz ptičje perspektive, koje će automatski slati na Instagram.
Milan Kokorić
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015