Sedam čuda komunizma: 1) svatko je bio zaposlen; 2) iako je svatko bio zaposlen, nitko ništa nije radio; 3) iako nitko ništa nije radio, sve planove smo ispunili bar 100%; 4) iako je plan bio ispunjen preko 100%, radnje su bile prazne; 5) iako su radnje bile prazne, svi su sve imali; 6) iako je svatko imao sve, svi su krali; 7) iako su svi krali, nikad ništa nije falilo. (Anonim)
Srpsko-hrvatski/hrvatsko-srpski: Izumrli jezik najdužeg imena, posebno popularan u SR Bosni I Hercegovini. (Darko Egersdorfer)
Partijski sastanak: Organizovani skup članova SKJ svrstanih u osnovne organizacije SK, na kojima je prorađivan partijski materijal. Održavani su u različita doba dana, a smatralo se za preporučljivo da to bude van radnog vremena. Sastanci su znali da traju do kasno u noć, ukoliko bi se na njima raspravljalo o pitanjima bitnim ne samo za Partiju nego i za neke njene članove. Najviše živosti u partijski sastanak unosili su periodi tzv. „idejno-političke diferencijacije“, osobite kampanje tokom koje su eliminisane nepoželjne ideje i njihovi autori. Tokom mirnih perioda partijskog života, partijski sastank je zapadao u svojevrsnu krizu identiteta i postajao veoma, veoma dosadan ritual. Veliki broj članova Partije je tokom takvih sastanaka šarao kojekakve crteže po partijskom materijalu ili drugim papirima, pa danas postoji privatna kolekcija crteža koje su crtkali najznačajniji partijski drugovi tokom dugih i isto tako dosadnih sesija Centralnog komiteta. (Živoslav Miloradović)
Komitet: Kad bi naš šef Mufid Memija brisao sa posla u kafanu, na kockanje, u švaleraciju ili na sličnu „slobodnu aktivnost“, obično bi nas ošinuo tajanstveno-konspirativnim pogledom i izgovorio sa uzdahom: „Moram u komitet“. (Saša Pavlović)
Neprijatelj nikad ne spava: Politički slogan prerastao u narednu uzrečicu. Javlja se u pitalici: „Kako prepoznaješ narodnog neprijatelja?“ Odgovor: „Po podočnjacima – jer neprijatelj nikad ne spava!“ (Dejan Kršić)
Češalj, maramica, igla i konac: Svaki vojnik na postrojavanju prije izlaska u grad morao je, osim što je trebalo da bude propisno odjeven, te da pristojno izgleda (izbrijan i podšišan), uz sebe da ima: češalj, maramicu, iglu i konac. Igla i komad konca imali su se nalaziti pribodeni u onom djelu kape koji se dao izvrtati, te si sa njim, u nuždi, negdje na vježbi, recimo, mogao da prekriješ uši. Vojnik koji nije ispunjavao to pravilo službe nije mogao izaći u grad. (Anonim)
Naziv jela u JNA: Ajkula – ona gumena riba za ručak; Avijacija – zna se; Cigla – a) jelo od tijesta, mlijeka i jaja, obično za doručak; b) suhi tvrdi kruh u SDO-u; Dječja radost –najomraženiji vojnički doručak u JNA. Sastavljen od parčeta hleba, pakovanja butera od 25 grama i šolje „bele kafe“, zapravo razmućenog mleka u prahu; Drnč – bosanski lonac (prema: „Deterdžentski rastvor za čišćenje naoružanja“); Očajni kolutići – čajni kolutići koji su se dobivali krajem 1980-ih uz Fruktalov sok; SDO – suhi dnevni obrok, ono što se vojnicima davalo kad se išlo na teren – u kutiji je bila konzerva gotovog jela, čaj na razmućivanje, bombončići za cuclanje i tako nešto; SMB kuglice – grašak; Žabokrečine – pire od graška. (Dalibor Šimpraga, Dejan Kršić, Živoslav Miloradović, Andrija Rudić)
Čitanka: Propratni udžbenik za nastavu iz srpskohrvatskog, odnosno hrvatskosrpskog jezika na čijoj je prvoj strani uvek bila slika druga Tita sa pionirima. Uglavnom ispunjen pesmama koje su se recitovale napamet. Obično je čitanku otvarala neka pouka ili mudra izreka, kao na primer: “Gvožđe se kuje dok je vruće”, “Bez muke nema nauke” i sl. Čitanka koju smo (bar u Beogradu) imali u prvom razredu osnovne škole, imala je na prvim stranama pokraj Titove slike sledeću sadržinu: “Mama, u kom preduzeću radi drug Tito?” “Drug Tito radi i tamo gde se kuje, i tamo gde se lije, i tamo gde se sadi, i tamo gde se gradi…ali drug Tito najviše radi u preduzeću gde se gradi mir!“ (Tamara Ivančić)
Kriza: „Kriza kapitalizma i socijalizam kao svetski proces“ – naslov lekcije. Ponekad smo imali ovu temu dva, tri puta godišnje i to u različitim predmetima (ONO i DSZ, marksizam, sociologija i sl.). (Mirko Borić)
Higijeničar: U osnovnoj školi u razredu sam bila higijeničar. Kontrolirala sam uši i nokte. Mislim da se ocjenjivao i opći dojam. Imala sam teku na kockice u koju sam stavljala pluseve i minuse iz higijene učenika. Posao sam obavljala i prerevno, jer sam bila frustrirana što me nisu izabrali za predsjednicu razreda. (Sandra Antolić)
Ekskurzije: Nisam siguran kad je tačno slogan „Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo“ ušao u opticaj. Ta se rečenica upražnjavala na višednevnim srednjoškolskim obilascima krajeva, kulturno-istorijskih spomenika i prirodnih lepota SFRJ. Deo pedagoške strategije tadašnjih škola bilo je i suptilno insistiranje da se Jugoslavija razlikuje od svih drugih zemalja (posebno po društvenom uređenju – samoupravljanju) i da je, naravno, „naj“ u svemu. Proizvodili smo najviše bakra, najviše kukuruza, najviše šljiva, imali smo najviše bruto-registarskih tona u rečnoj floti, najrazuđeniju morsku obalu u Evropi, najsavršenije fonetsko pismo, itd. I tako su, u legalizovanom bekstvu iz škole i u blago alkoholisanom stanju (početkom 1970-ih nije bilo duvke), na radost i đaka i profesora, te famozne ekskurzije, s jeseni i u proleće svake godine krstarile Jugoslavijom, da bi je upoznali i još više voleli, od Postojnske jame, preko slapova Krke i Dubrovnika, do srpskih manastira i Ohrida. Ah, to vreme putovanja! (Mihajlo Pantić)
Sindikalni odmori: Bili su jako popularni tokom ljeta. Svaki sindikat je imao hotel ili vikendicu na primorju i pružao šansu svakome da ljetuje na moru. Mnogi su prvi put vidjeli more upravo na tim ljetovanjima. (Anonim)
Stanimir i Stanimirka: U Jugoslaviji se početkom 1960-ih stidljivo pojavila svest o ekonomskoj propagandi. Beogradska banka je odlučila da dotadašnje metalne ovalne kasice za navikavanje dece na porok štednje zameni nečim atraktivnijim. Napravljene su gumene lutkice, dečak i devojčica u narodnoj nošnji. Stanimir i Stanimirka. Novčići su se mogli ubaciti kroz proreze na Stanimirovoj šajkači i na Stanimirkinom razdeljku, a kada bi mali štediša hteo da dođe do svoje ušteđevine, jednostavno bi odvojio glavu gumene lutke. (Mileta Prodanović)
Kombinovana soba: Nameštaj za dnevne sobe u novogradnji: trosed, dvosed i fotelja, stočić i nezaobilazni regal! (Zorana Gajić)
Jugoplastika gumene sandale: Kad god bi porodica išla na more, kupovale su se Jugoplastika gumene sandale za plažu. Najčešće jednobojne – tamno plave ili žute. Sva deca na plaži su ih nosila, tako da si ih lako mogao zameniti sa tuđima. Ko je imao providne, bio je car na plaži. Jednom sam našla zaboravljenu sandalu – providnu, sa srebrnim šljokicama i slikom Mikija Mausa. Pretražila sam plažu u nadi da ću naći i drugu, ali uzalud. Godinama sam je čuvala u fioci, nadajući se da će i meni moji kupiti takve sandale kada sledeći put budemo išli na more. (Anonim)
Đubretarac: Kaputić do kolena sa drvenim valjkastim dugmićima i preljkicama za zakopčavanje, „statusna odora“ intelektualaca, studenata i pokojeg hipija. Imam prijatelja kojem je ovaj kaput noćna mora. Mama mu nije kupovala „normalne“ jakne. (Anonim)
Gotova jela 29. novembar: Vikendima je majka kuvala naveliko, ali je radne dane trebalo nekako pregurati. Ponedeljkom smo jeli uglavnom ostatke od subote, utorkom nedeljne ostatke, sredom bi otac (koji je tog dana dolazio kući s posla ranije nego obično) kuvao supu iz kesice i pržio kajganu, a četvrtak je bio dan za Gotova jela 29. novembar iz Subotice. Dok se otac dosledno gušio škembićima u saftu, majka je za sestru i mene najčešće iznosila sekelji gulaš, koji je zaista bio nešto. Do dana današnjeg nisam probao „pravi“ sekelji gulaš, jer je onaj u konzervi bio toliko dobar da uopšte ne pamtim šta smo ručali petkom. (Vladimir Arsenijević)
Šverc: Sitan šverc je bio u rangu narodne radinosti. Svako je imao nešto poreklom iz Trsta, Istanbula, Beča… a ni istočnoevropske zemlje nisu bile na odmet, jer nam je tamo sve bilo jeftino. Prosečan Jugosloven imao je pasoš sa bar dvadesetak pečata najbližih graničnih prelaza. Ako u društvu niste imali o čemu da pričate, bilo je najlakše zapodenuti razgovor o carini. Naredna dva sata svi prisutni bi iznosili svoja iskustva, čuvene slučajeve, šta pali a šta ne, kako su koga carinici uhvatili, kako je ko njih preveslao…Do unedogled. (Anonim)
Nestašice: Radenci, Slovenija, festival džez muzike YU big bendova. Predsednik savezne vlade je Milka Planinc, u Jugoslaviji je ekonomska kriza, vlada nestašica robe. U hotel Radin upadaju kolege iz sarajevskog orkestra, koji su bili u kupovini u Austriji i nose ogromne kese svega i svačega. „Vidi dokle je ovo došlo“, kažu. „Moramo ić’ kupovat u Austriju. Svega ovoga nema u Sarajevu“. Na to će Željko Brihta iz zagrebačkog orkestra: „Je dečki, zakaj ste ubili Ferdinanda?“ (Mića Marković)
Prazna stolica: … na koju je 4.5. 1980. sjeo Miroslav Lilić, tadašnji glavni urednik TV Zagreb, i narodnim masama obznanio da je umro predsjednik SFRJ, maršal Josip Broz Tito. Zbogom Jugoslavijo. (Anonim)