Close
/ B&F Plus / Otpis dugova: Moralni hazard državnih mezimaca
BiF Analize Čitajte B&F online

Otpis dugova: Moralni hazard državnih mezimaca

Redakcija BIF on 13/10/2016 - 09:28 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1171 times!

Jedna od glavnih karakteristika ovdašnjeg poslovnog okruženja je neravnopravan položaj tržišnih učesnika, koji kao jednu od posledica nosi i finansijsku nedisciplinu, odnosno gomilanje neplaćenih potraživanja. Ovo narušavanje tržišnog mehanizma, pre ili kasnije, vodi otpisu nagomilanih obaveza i plaćanju visoke cene kroz trošak poreskih obveznika, ili gubitak poverenja neprivilegovanih tržišnih igrača.

Više od dve decenije na domaćim prostorima traje ekonomski eksperiment sa privrednim subjektima najpre u društvenoj, pa potom u državnoj svojini, koji mahom ostvaruju loše poslovne rezultate. Pristalice ekonomskog patriotizma ovo gomilanje gubitaka pravdaju lošom upravom i nemoralnim političarima, tvrdeći da bi situacija bila kudikamo drugačija kada bi se na čelu ovih preduzeća nalazili profesionalni upravljači. No, da li je zaista moguće u ovakvom sistemu podsticaja obezbediti normalno i tržišno funkcionisanje ovih privrednih subjekata, taman se na njihovom čelu nalazili najpoznatiji svetski menadžeri?

Odgovor se, verovatno, nalazi u društvenom fenomenu poznatijem kao moralni hazard, koji pretpostavlja donošenje odluka i preuzimanje rizika bez odgovarajućih posledica. Sa aspekta državnih firmi to povlači nebrigu o njihovom upravljanju jer je stečaj misaona imenica, neveliki angažman i zalaganje jer pretnja otkazom ne postoji, neblagovremeno plaćanje obaveza zbog privilegovanog položaja i garancija države… Ovakav sistem podsticaja neumitno vodi razaranju tržišnog mehanizma i neefikasnom poslovanju ovih privrednih subjekata, sve do momenta dok se kapital ovih kompanija ne „istopi“ pod teretom negativnog poslovanja i nagomilanih obaveza. Onda, obično sledi pozivanje na privatizaciju koja ima minimalne šanse za uspeh i, naravno, uz prethodno neminovni otpis nagomilanih dugova.

Dakle, u osnovi svih neplaćanja preuzetih obaveza i kasnijeg otpisa dugova stoji privilegovani položaj, mahom državnih privrednih subjekata, dok su motivi ove finansijske nediscipline višestruki: obavljanje socijalne funkcije od strane državnih preduzeća; gomilanje obaveza kao posledica vezanih poslovnih aranžmana; prosta zloupotreba dominantnog položaja.

Socijalizacija gubitaka

Osim visoko etatizovane privrede, ovdašnji poslovni ambijent karakteriše i kontrola cena velikog broja proizvoda i usluga. Ovakva ekonomska politika nameće vođenje socijalne politike pojedinim privrednim subjektima, što ovim preduzećima nanosi nenadoknadive gubitke. S druge strane, korisnici povlašćenih cena proizvoda i usluga su i neugroženi građani, što ovakvo vođenje socijalne politike čini krajnje neekonomičnim.

Najbolji primer ove pogrešne ekonomske politike je u oblasti energetike gde Elektroprivreda Srbije i Srbijagas godinama, uprkos niskim cenama usluga, tolerišu neredovne platiše (bilo da su fizička ili pravna lica) nauštrb investicija i razvojne funkcije, što se uveliko odražava na efikasnost postojećih i izgradnju novih kapaciteta. Dokle sve može dovesti ovakva ekonomska politika, najbolje pokazuje portfelj kompanija kojima je u jednom momentu raspolagao Srbijagas. Ovaj distributer prirodnog gasa, na konto nagomilanih potraživanja preuzeo je upravljanje velikog broja posrnulih preduzeća iz veoma raznorodnih delatnosti: proizvodnja crepa, staklene ambalaže, pilića… I dok je, s jedne strane, efikasno vođenje ovog svojevrsnog holdinga gotovo nemoguće, ovo je bio odličan alibi za velike gubitke Srbijagasa kojima, svakako, nisu kumovali samo činioci vezani za obavljanje socijalne funkcije.

Takve kompanije gomilaju potraživanja, ali su, istovremeno, veliki dužnici. Krediti, obično povlačeni od strane međunarodnih finansijskih organizacija i komercijalnih banaka, imaju stoprocentnu garanciju države, što u ovom dužničko-poverilačkom odnosu relaksira i zajmodavca i upravu državnih preduzeća. Istina, ove godine su u budžetu garancije za državna preduzeća prepolovljene na 360 miliona evra, ali će svakako biti iznenađenje ukoliko sama preduzeća odgovore ovim obavezama.

Naravno, nisu samo finansijske institucije stajale u red za naplatu potraživanja od državnih preduzeća. Srbijagas je, primera radi, ogromne obaveze imao i prema Naftnoj industriji Srbije, koja je nakon nekoliko godina preganjanja sa dužnikom uspela da ova potraživanja reguliše putem usvajanja zakona. Tako je krajem prošle godine, na teret poreskih obveznika palo oko 200 miliona evra obaveza koje Srbijagas nije izmirio prema NIS-u. Naravno, ovakvi „poslovni običaji“ bili su poznati većinskom vlasniku NIS-a i pre privatizacije, što je, svakako, bio jedan od činilaca diskontne prodajne cene od 400 miliona evra za 51 odsto akcija. Već u prvoj poslovnoj godini nakon preuzimanja od Gazprom-a, u bilansima NIS-a je otpisano preko 300 miliona evra potraživanja koja su se gomilala tokom godina državne uprave ovom kompanijom.

Opšti i posebni interesi

Još jedna česta praksa gomilanja nenaplativnih potraživanja u firmama sa dominantnim državnim učešćem, nastaje kao posledica vođenja diskrecione ekonomske politike kojom se favorizuju određeni ekonomski projekti. Na ovaj način se pojedini troškovi, nastali kao posledica neplaćanja obaveza, dislociraju iz favorizovanih privrednih subjekata, čime se prikazuju bolji poslovni rezultati, a samim tim opravdava nužnost pokretanja ovih projekata.

Najaktuelniji primer jeste odnos između nacionalne avio-kompanije, Air Serbia (država vlasnik 51 odsto akcija) i Aerodroma „Nikola Tesla“ (država vlasnik 83 odsto akcija), koji nikada nisu do kraja razjašnjeni zbog nedostupnosti svih potpisanih ugovora. Ono što je izvesno, zajednička investicija arapskih partnera i Republike Srbije oko podizanja nacionalne avio-kompanije, kao kolateralnu štetu imala je beogradski Aerodrom, koji godinama unazad sprovodi velike otpise potraživanja prema svom glavnom klijentu, od kojeg obezbeđuje više od polovine prihoda. Deo potraživanja, čiji je nosilac bio Jat Airways, platili su poreski obveznici nakon preuzimanja obaveza usvajanjem zakona, dok sudbina ostalih nenaplaćenih potraživanja od 2014. godine još uvek nije definisana.

Ovim poslovnim aranžmanom, u velikoj meri je zamagljena slika poslovnog projekta „Air Serbia“, dok su, osim poreskih obveznika, na vetrometini ostali manjinski akcionari Aerodroma koji plaćaju visoku cenu angažovanja resursa van firme u kojoj su suvlasnici. Osim činjenice da se onemogućava sagledavanje efikasnosti korišćenja državnih resursa, višestrukim kršenjem prava manjinskih akcionara investitorima je poslata slika da ne mogu računati na ravnopravan položaj i poštovanje vlasničkih prava.

Nisu samo kompanije u državnom vlasništvu generatori neplaćanja obaveza i gomilanja potraživanja. Karakteristika ovdašnjeg poslovnog okruženja u kojem se svako ko ima privilegovani položaj može postaviti iznad drugog učesnika u transakciji, možda ponajbolje govori o sistemskom problemu. Javna je tajna da je najveći ovdašnji maloprodajni lanac, nekada u vlasništvu domaćeg kapitala, godinama neuredno izmirivao obaveze prema dobavljačima do granica njihovog ekonomskog opstanka. Takođe, pobednici na velikim građevinskim tenderima, mahom inostrane kompanije, često su generatori nelikvidnosti svojih podizvođača, čiji je angažman ionako na tankoj granici rentabilnosti. Ovakvo gomilanje potraživanja u odnosu neravnopravnih tržišnih učesnika, obično vodi iznurivanju slabije strane u transakciji i na kraju – otpisu dela nenaplaćenih potraživanja.

Svi spomenuti modeli finansijske nediscipline nose dalekosežne posledice po domaće poslovno okruženje, koje se ne mogu izmeriti tek troškom poreskih obveznika na konto plaćanja otpisanih dugova. Ovo remećenje tržišnog mehanizma ozbiljno narušava poverenje investitora, poskupljuje cenu transakcija zbog ukalkulisanih troškova finansijske nediscipline i, u krajnjoj liniji, može voditi odustajanju investitora od planiranog ulaganja. Lek za spomenute probleme može biti samo ulaganje napora u postizanje ravnopravnog tretmana svih tržišnih učesnika, nasuprot aktuelnoj politici subvencija i diskrecione preraspodele državnih resursa.

 

 

Nenad Gujaničić
septembar 2016, broj 130.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *