Close
IN2 Dynamics
/ B&F Plus / Kina: Da li zemlja svile skida „svilene rukavice“?
BiF Analize Čitajte B&F online

Kina: Da li zemlja svile skida „svilene rukavice“?

Mitrovic Dragana (1)
Marija Dukić on 17/05/2017 - 10:57 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 424 times!

Druga svetska ekonomija po veličini BDP i sve moćnija po tehnološkoj opremljenosti i kapacitetima svoje armije, Kina je u većini situacija počela da se ponaša kao i druge velike sile – da poštuje međunarodno pravo onda kada joj to odgovara, a u suprotnom da ga ignoriše i ističe neke druge principe, kao što su pravda ili istorijsko pravo. Ovakvo ponašanje je sada za mnoge iznenađenje, jer je Kina proteklih dvadeset godina vrlo pažljivo gradila ekonomske i političke veze sa svojim susedima, pa i s onima koji su saveznici SAD ili s kojima je ranije imala vojne sukobe, ističe dr Dragana Mitrović, profesorka Fakulteta političkih nauka i direktorka Instituta za azijske studije, u razgovoru o tome da li zemlja svile počinje da „skida svilene rukavice“ u geopolitičkom nadmetanju.

 

B&F: Šta su, po Vašem mišljenju, glavni razlozi zbog kojih je predsednik Evropskog saveta Donald Tusk svrstao Kinu, zajedno sa Trampom, Putinom i islamskim fundamentalizmom u četiri glavne pretnje EU?

D. Mitrović: Evropska unija i Kina imaju značajnu trgovinsku i investicionu saradnju koja, međutim, još uvek nije regulisana sveobuhvatnim Ugovorom o investiranju o kome godinama pregovaraju bez uspeha. EU je najveće jedinstveno svetsko slobodno tržište i najveći trgovinski partner Kine, dok je Kina drugo najveće spoljno tržište za EU. Vrednost njihove trgovinske razmene iznosila je oko 515 milijardi evra u 2016. godini, ali su u ovoj oblasti evidentna međusobna neslaganja, što je uslovilo i smanjenje obima trgovanja. Dodatno, investiciona saradnja je poprimila nove obrte proteklih godina. Kina je višestruko uvećala direktne investicije u privrede EU, čija vrednost je samo u prošloj godini iznosila oko 34 milijarde evra, dok ovakve investicije iz EU ka Kini u istom periodu stagniraju zbog odsustva transparentnosti i zatvorenosti kineskog finansijskog sektora, što upućuje na probleme i u ovoj oblasti i što je i dovelo do pokretanja pregovora o Ugovoru.

Kina je primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju 2011. godine u statusu zemlje u razvoju, što joj je omogućilo da izuzme pojedine delove svoje industrije od potpune liberalizacije, odnosno da zaštiti određene ekonomske sektore. S druge strane, to je omogućilo EU i drugim tržišnim ekonomijama da protiv Kine pokreću anti-damping procedure. U istom periodu, Kina je izrasla u trgovinsku super silu i svojim jeftinim industrijskim proizvodima preplavila je globalno tržište, uključujuči i tržište EU. Istovremeno sa ugrožavanjem lokalne industrije javile su se i optužbe da je jeftina roba prodavana po dampinškim cenama, kao i da kineske kompanije država subvencioniše bankarskim kreditima koji se određuju prema političkim a ne ekonomskim kriterijumima. Zbog toga ih EU doživljava kao nelojalnu konkurenciju, što je dovelo do pokretanja antidamping mera pedeset i dva puta tokom proteklih petnaest godina. Dodatno, iz istog razloga, Unija ne želi da automatski dozvoli Kini prelazak u status tržišne ekonomije na čemu ona insistira. U Uniji preovlađuje stav da je uobičajena poslovna praksa njenih kompanija u zemljama iz takozvane „grupe 16“, koju čine države centralne i istočne Evrope, uključujući i našu, da poslove ne dobijaju na tenderima, već zahvaljujući političkoj odluci što remeti slobodno tržište.

 

B&F: Koliko su osnovane procene da su zemlje poput Srbije „predvorje“ za kineske konzorcijume koji žele da otvore vrata za velike infrastrukturne projekte u EU?

D. Mitrović: Tačno je da je Kina započela saradnju sa ovih šesnaest država sa ciljem da skrati, pojeftini i olakša prodor svoje robe na najrazvijenija evropska tržišta i da se predstavi kao uspešan investitor i realizator ovakvih projekata, pa u zemljama poput Srbije inicira razvoj infrastrukture, naročito energetske i saobraćajne. Ona, takođe, pokušava da preseli proizvodne kapacitete u onim industrijama u kojima na svom tržištu beleži nisku produktivnost, gubitke, višak radne snage i višestruko duplirane kapacitete. Jedan od takvih primera je i kupovina Železare u Smederevu od strane Hestila, što je bio prvi slučaj direktne investicije iz ove zemlje u našu privredu. Naime, prethodni projekti, poput Pupinovog mosta, podrazumevali su kineske kredite – 85% sredstava je činio kredit Eksim banke, ostatak su bila sredstva iz budžeta Republike Srbije, a isto važi i za projekte u toku, poput deonice autoputa Surčin-Obrenovac i onih u najavi, kao što je modernizacija pruge Beograd – Budimpešta.

Mada su kineski zajmovi u trenutku odobravanja bili povoljni, sa padom kamatnih stopa širom svetskih tržišta izgubili su tu prednost. Dodatni problem je što smo mi ove ponude prihvatili iz političkih razloga, a bez prethodnog promišljanja, ozbiljnih pregovora, pripreme i organizacije, te smo došli u situaciju da plaćamo penale na neiskorišćene kredite. Važno je istaći da su Kinezi došli u Srbiju i region radi ostvarenja svojih strateških ekonomskih interesa, a deo njihovog poslovnog nastupa je da najveći deo tih radova izvode kineske kompanije, dok su naše samo podizvođači.

 

 

B&F: Kako onda tumačite pojedine prognoze da će ulazak Kineske državne banke doneti znatno povoljnije uslove i za domaću privredu, i na taj način uticati i na ponašanje drugih banaka na našem tržištu?

D. Mitrović: Tvrdnje da će Beograd, zahvaljujući dolasku Kineske banke (Bank of China), postati centar kineskih investicija u ovom delu sveta su preterane. Ova kineska razvojna banka je ćerka-firma istoimene banke koja ima predstavništvo u Budimpešti već nekoliko decenija, što znači da je dugo prisutna u regionu. Takav potez Kine govori o njenoj želji da pokaže da je veoma zainteresovana za prisustvo u Srbiji i realizaciju predloženih infrastrukturnih projekata, koji obuhvataju teritorije od Pirejske luke na jugu Evrope, preko Srbije do centralne Evrope, a koji su bitan deo „Inicijative jedan pojas, jedan put“. Kineska državna banka će ovde finansirati poslovanje kineskih firmi, koje će pre svega biti usmerene na projekte saobraćajne infrastrukture, jer je najveći značaj Srbije u njenoj geografskoj poziciji. Zato je Srbiji i dodeljen Sekretarijat za infrastrukturu, kao što su i u ostale zemlje iz „grupe 16“ smešteni centri za određene segmente saradnje.

 

 

B&F: Kina je od zemlje jeftinih sirovina i radnika izrasla u velikog globalnog investitora. Kako je to, s druge strane, uticalo na priliv stranih investicija na njenom unutrašnjem tržištu?

D. Mitrović: Strani investitori su svedoci veoma krupnih promena na kineskom tržištu. Kineska ekonomija je zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi, zanemarivanaju ekoloških i energetskih standarda, masovnoj proizvodnji i podsticajima za strane ulagače postala jedna od najvećih odredišta direktnih stranih investicija u svetu i svetska industrijska radionica. To je, međutim, imalo za posledicu i zagađenje životne sredine, rasipanje energije, porast obolelih među stanovništvom i strahovit porast troškova njihovog zbrinjavanja. Iz ovog razloga, tokom dva poslednja petogodišnja plana kineska vlada insistira na ekonomskim reformama s ciljem da se pređe na proizvodnju koja ima veću dodatu vrednost, da se podstiče istraživanje u oblasti visokih tehnologija, kao i razvoj i primena obnovljive energije. S druge strane, doneti su propisi koji zabranjuju investiranje, domaće i strano, u određene „prljave industrije“, kao i one sa dupliranim kapacitetima, što se odrazilo i na poslovanje stranih kompanija.

U međuvremenu je cena energenata, ali i radne snage višestruko povećana, pa kineski radnici više nisu konkuretni ako se porede sa svojim kolegama u „ekonomijama u usponu“ u jugoističnoj i južnoj Aziji, što je sve uticalo na povećanje ukupnih troškova poslovanja na kinskom tržištu. Kina je promenila i poreski sistem koji je ranije favorizovao strane kompanije u odnosu na domaće, a i sama konkurencija je postala izuzetno oštra – mnogi smatraju čak brutalna, jer se ojačane domaće kompanije žestoko bore za opstanak. Dodatno, neki strani investitori, poput japanskih, ističu da je politička klima neprijateljska i da ih to obeshrabruje. Kina je, takođe, uvela i ozbiljnije administrativne provere stranih ulagača, što je izazvalo negodovanje zbog, kako oni smatraju, favorizovanja domaćih kompanija. Sve ovo je uticalo na oprez ili usporavanje priliva stranih direktnih investicija u kinesku privredu.

 

 

B&F: Da li takve mere mogu uticati i na značajniji odliv stranih investicija?

D. Mitrović: Trenutno se vodi žestoka tržišna utakmica između stranih kompanija, koje su navikle na olakšice, i kineskih koje su se adaptirale na poslovanje pod težim uslovima, naročito mislim na one privatne, koje su u daleko nepovoljnijoj poziciji u odnosu na državne. No, Kina je i dalje veliko i perspektivno tržište i zato se očekuje da će se većina zapadnih kompanija prilagoditi novonastalim okolnostima, a ne sme se izgubiti iz vida i niz komplikovanih i skupih administrativnih procedura koje destimulišu potpuno izmeštanje proizvdonje na druga tržišta.

Ipak, vidljiv je zastoj ili pad direktnih stranih investicija – mnogi inostrani poslodavci počeli su da razmatraju takozvanu „strategiju Kina plus“, odnosno ulaganja u drugim zemljama koje im nude jeftiniju radnu snagu i niže ukupne troškove. To su, mahom, države jugoistočne Azije, no, neke od njih nemaju dovoljno kvalitetnu infrastrukturu ili radnu snagu. Kina i sama ulaže u te zemlje, a s druge strane sa njima je povezana lancima proizvodnje, jer iz njih uglavnom nabavlja jeftine sirovine i delove za proizvode koje, potom sklapa i izvozi.

 

 

B&F: Ali zato su njeni odnosi s Indijom veoma kompleksni, budući da su te dve države decenijski saveznici, ali i oštri konkurenti. Koliko su osnovane spekulacije da bi SAD mogle da iskoriste to nadmetanje za izazivanje dubljih konflikata između ove dve države, imajući u vidu probleme koje Indija ima sa Pakistanom, a sa kojim Kina dobro sarađuje?

D. Mitrović: Uprkos teritorijalnom sporu i gorkim momentima u zajedničkoj istoriji, Kina i Indija imaju odličnu i dinamičnu ekonomsku saradnju i obe države, iako sada malo sporije, i dalje ostvaruju visoke stope ekonomskog rasta. Da bi se on nastavio, njihov zajednički interes je da situacija u regionu bude stabilna, ali Indiji svakako ne prija odluka Kine da u okviru „Inicijative jedan pojas, jedan put“ najpre gradi „Ekonomski koridor Kina-Pakistan“. On uključuje niz infrastruktrurnih i energetskih projekata vrednih 46 milijardi američkih dolara, kao i modernizaciju i faktičku kontrolu strateške luke Gvadar, čime će Kina ojačati svoje vojne prisustvo u Indijskom okeanu. Kina neguje bliske odnose sa Pakistanom, s kojim Indija ima istorijski teritorijalni spor oko Kašmira, ali i iskustvo višedecenijskih pograničnih incidenata i terorističkih napada islamskih fundamentalista. Kina u svojoj strategiji „Niska perli“ u Indijskom okeanu, koji je tradicionalno indijska zona usticaja, svakako postavlja velike izazove pred Indiju. Ona, pak, tradicionalno vaga svoju najbolju opciju, učestvujući u ovim inicijativama do određene mere, ali s druge strane praveći balans kroz intenziviranje bezbednosne saradnje sa SAD, Japanom, Australijom, zemljama ASEAN-a i Rusijom. No, kada se daju prognoze o potencijalnim konfliktima, treba imati u vidu da su obe ove države do sada davale primat ekonomskom usponu i saradnji.

 

 

B&F: Kako, međutim, ocenjujete spekulacije u pojedinim svetskim medijima da su suprotstavljeni interesi oko Južnog i Istočnog Kineskog mora jedno od ključnih žarišta koje može pokrenuti sukob većih globalnih razmera?

D. Mitrović: Ti sporovi su, uglavnom, vezani za postojeći, takozvani liberalni međunarodni poredak, koji su uspostavile SAD i njeni saveznici nakon Drugog svetskog rata. On je baziran na međunarodnom pravu i pravu mora koje definiše ekskluzivne ekonomske zone, međunarodne vode i slično, zatim na slobodi plovidbe i ribarenja u ovim vodama i pravilima slobodnog trgovanja. Iako je doživela nezabeleženi ekonomski i opšti uspon u okvirima ovog poretka, Kina sada, na osnovu svoje ekonomske, političke i vojne moći, menja neke elemente ovog poretka i poslednjih nekoliko godina gradi politiku koja bi ga preobrazila ili potpuno promenila, zavisi od razumevanja ovog procesa. Neki od tih procesa se mogu posmatrati kao još jedan istorijski ciklus u kome osnažena Kina nastoji da povrati dominaciju u regionu i uspostavi poredak u čijem će središtu biti ona, i shodno tome, diktirati određena pravila.

No, kako regionom od Drugog svetskog rata dominiraju SAD, do nedavno Japan u ekonomskom, a zemlje ASEAN-a i Indija u geografskom smislu, projekat „revizije“ poretka postaje veoma složen, dinamičan i opasan po mir u regionu, a i šire, imajući u vidu ekonomski, bezbednosni i politički značaj azijsko-pacifičkog regiona. Tako se većina zemalja ASEAN-a oseća ugroženima zbog odluke Kine da u Južnokineskom moru, na pojedinim atolima koje nasipa gradeći veštačka ostrva, započne izgradnju vojne infrastrukture, poput luka i pisti za vazduhoplove. Time se uzurpiraju ekskluzivne ekonomske zone ovih država i potencijalno sloboda vojne i civilne plovidbe ovim vodama, kao i sloboda ribarenja i eksploatacije prirodnih resursa ovih država, te narušava postojeći poredak, koji se nalazi pod nekom vrstom američkog patronata.

Te pomorske rute su veoma značajne za snabdevanje Japana i drugih zemalja iz okruženja hranom, kao i energentima iz Persijskog zaliva, i zabrana plovidbe bi bila direktna pretnja za njihov opstanak, ravna agresiji. Stoga, kada je izbio spor između Kine i Filipina oko ostrva na koja su Kinezi polagali „istorijska prava“, ovo nije bilo samo pitanje koje se tiče te dve države, naprotiv. Privremeni arbitražni sud Međunarodnog suda u Hagu je, međutim, prošle godine osporio ovo pravo Kini, koja je odlučila da tu presudu jednostavno – ne uvaži, čak i ismeje.

 

 

B&F: Da li to znači da je došlo vreme kada se obistinjuju pojedine prognoze da će na određenom nivou ekonomske moći Kina „skinuti svilene rukavice“ u spoljnoj politici i početi otvoreno da izražava svoje geopolitičke ambicije?

D. Mitrović: Kina je počela da se ponaša kao i ostale velike sile – da poštuje međunarodno pravo onda kada joj to ide u prilog, a u suprotnom da ga ignoriše i ističe neke druge principe, kao što su princip pravde, odnosno istorijske nepravde i „veka poniženja“ ili istorijskih prava. To joj omogućava velika ekonomska i vojna moć koju je stekla i koja u značajnoj meri ograničava svaki pokušaj njenog „obuzdavanja“. Ekonomska snaga obezbeđuje joj i veliku moć ubeđivanja, naročito kada je reč o zemljama koje u značajnoj meri zavise od nje, a to su gotovo sve zemlje koje učestvuju u međunarodnoj ekonomskoj razmeni.

Ovakvo ponašanje Kine u poslednjih nekoliko godina je iznenađujuće za mnoge istraživače njene moderne istorije. Naime, ona je u proteklih dvadeset godina vrlo pažljivo gradila ekonomske, političke i kulturne veze sa svojim susedima i zemljama ASEAN-a, pa i sa onima koji su saveznici SAD ili sa kojima je imala i vojne sukobe u periodu koji je prethodio početku „politike reforme i otvaranja“ – znači dok je sebe doživljavala i predstavljala se drugima kao zemlja u razvoju, koja zastupa interese Trećeg sveta. Naravno, u većini situacija Kina se i dalje, kao stalna članica Saveta bezbednosti UN, zalaže za međunarodni sistem u čijem središtu su upravo Ujedninjene nacije i u kome suverene države imaju jednako pravo na bezbednost i ekonomski prosperitet. Kina, uz to, obezbeđuje i najviše ljudi za mirovne misije UN u odnosu na sve ostale članice Saveta bezbednosti.

 

 

april 2017, broj 136.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *