Close
/ Blogovi / Iran: Dobro došli na bezalkoholno pivo
BiF Analize Čitajte B&F online

Iran: Dobro došli na bezalkoholno pivo

Redakcija BIF on 01/10/2018 - 10:24 in Blogovi, Slajder

This post has already been read 238 times!

Mislio sam da poznajem Iran bolje od većine stranaca koji su tamo ionako retki, dok me moji domaćini nisu poslali u nabavku namirnica za okupljanje koje su organizovali spontano za dvadesetak gostiju! Sve sam učinio da se izvučem, ali sada mi je drago što u tome nisam uspeo, jer sam kroz avanturu svakodnevne kupovine naučio mnogo o tome šta Irance razlikuje, ali i približava ostatku sveta.

Iran je jedna od onih velikih zemalja, o kojoj prosečan stanovnik na Zapadu i dalje veoma malo zna, naročito o tome kako izgleda svakodnevni život prosečnog Iranca. U Iranu je malo stranaca koji tamo borave duže, pa iako dolazim u ovu zemlju kad god mi se za to ukaže prilika, nemam mnogo prilika da svoje utiske podelim s drugima. A vredelo bi, jer čini se da svakodnevni život, naročito u velikim gradovima, više govori o promenama nego što bi se to moglo zaključiti iz medijskih izveštaja.

Moj najnoviji boravak u Teheranu obeležilo je jedno posebno iskustvo: kupovao sam namirnice za moje prijatelje Irance, koji su organizovali okupljanje u svojoj kući za dvadesetak gostiju. Suprotno zapadnim navikama, gde se takvi događaji obično planiraju unapred, u Iranu se oni uglavnom dešavaju spontano, što je značilo da taj zadatak moram da izvršim odmah. Iako sam ih ubeđivao da nisam prava osoba za tako važnu „prehrambenu misiju“, jer zbog neznanja jezika uvek kupim pogrešne stvari, ovoga puta nisam mogao da se izvučem.

Tako je započela moja avantura „upoznaj Iran kroz svakodnevnu kupovinu“. Već na prvom koraku sam se sapleo, jer sam bio ubeđen da je najbolje otići u veliku prodavnicu „Hiperstar“, pored koje sam prolazio kolima više puta. Ali moji domaćini su mi objasnili da je to „prevelika radnja sa premalo kvaliteta“, gde se namirnice nabavljaju na veliko i onoliko koliko je niska nijihova cena, toliko je loš ukus. Zato sam se zaputio peške ka prodavnici iz prehrambenog lanca „Refah“, udaljenoj nekoliko ulica od stana mojih prijatelja.

Šetajući od police do police, uverio sam se da je Iran zaista ogromno tržište hrane, na koje su, kao i u mnogim drugim oblastima, uticale međunarodne sankcije. Potreba da se u takvim okolnostima obezbedi samodovoljnost, uticala je i na prehrambenu ponudu u kojoj preovlađuju domaći proizvodi, a uvozni su i dalje veoma skupi, iako ih je danas mnogo više nego pre nekoliko godina.

Mesar na ćošku je zakon

Prisustvo poznatih svetskih brendova na regalima je bilo upravo ono što sam prvo zapazio po ulasku u „Refah“, pa mi se na prvi pogled učinilo kao da sam u Berlinu ili Istanbulu. Zato sam krenuo u potragu za hranom koja mi je manje poznata i odmah se zaputio ka delu gde se prodaje meso, koje je glavna namirnica u iranskoj kuhinji. Da budem iskren, to i nije bilo baš po preporuci mojih domaćina koji, kao i većina Iranaca, smatraju da je već upakovano meso u prodavnicama manje kvalitetno i zato ga kupuju isključivo sveže, u proverenoj mesari „na ćošku“, iako će za to platiti više. Ipak, navike se postepeno menjaju, pa moji prijatelji priznaju da povremeno kupuju u supermerketima živinsko meso i kobasice, ali kada se pravi porodični roštilj, koji je u Iranu svojevrsni ritual – kupovina najkvalitetnijeg mesa kod „svog mesara“ je zakon.

Riba se jede ređe, pretežno tokom zime, pa je u prodavnicama teže naći svežu ribu. Zato je izbor one zamrznute veliki, ali moji domaćini takvu nikada nisu probali – radije čekaju sezonu pastrmki u novembru, nego da jedu ribu iz veštačkih uzgajališta.

Stižem do mlečnih proizvoda i na prvi pogled me iznenađuje šarenolika ponuda mleka i jogurta, ali izbliza shvatam da i nema toliko boja. Naime, što se tiče mleka, možete birati proizvode s različitim sadržajima masti, ali za jogurt važi vrlo konzervativan pristup: nema dodataka voća ili veštačkih ukusa, jer potrošači u Iranu nisu skloni takvim kombinacijama. Zato su police s bezalkohonim pićima veoma dugačke i s proizvodima koji sadrže gotovo avanturističke mešavine, no svakako najveće iznenađenje predstavlja zavidan izbor bezalkoholnog piva, sa mnogo domaćih i stranih brendova.

Iza ove, neočekivane ponude, sledi odeljak čiji je sadržaj, takođe, neuobičajen za irasnke kupce: gotova hrana. Mada su spremljeni obroci izloženi u vitrinama koje ih održavaju toplim, većina Iranaca ostaje pri stavu da je sveže skuvan obrok jedini dostojan porodične trpeze, a posebno kada su za njom gosti. Nezamislivo je da se gost posluži gotovom hranom iz supermerketa, ali navike se polako menjaju kada je u pitanju porodična svakodnevnica, jer usled sve ubrzanijeg tempa života u gradu s 14 miliona stanovika, žitelji Teherana počinju da uočavaju kako kupovina gotove hrane može imati i svojih prednosti.

Ipak, posebno je uočljivo da se brzo širi broj poklonika organskih proizvoda, koji predstavljaju potpuno novi segment u domaćoj ponudi. Za sada, to su uglavnom začini, sušeno voće i razne namirnice za dijabetičare, no moji prijatelji ističu da biološki ili organski uzgajani proizvodi postaju sve popularniji, kao rezultat veće brige o sopstvenom zdravlju. Moja domaćica o tome, međutim, ima svoje mišljenje. Ona tvrdi da je većina proizvedene hrane u Iranu organska i bez pomodnih etiketa, budući da većina malih poljoprivrednih proizvođača ne korsiti hemikalije u proizvodnji iz jednostavnog razloga što ne mogu da ih priušte.

Kada ste u Iranu stranac, ne možete a da ne primetite da iako je meso najcenjenije u ishrani, na svakom koraku, čak i na poslovnim sastancima, ponudiće vas voćem i povrćem čiji je ukus takav da ćete se bez dvoumljenja složiti s konstatacijom moje domaćice.

Top lista jednog tinejdžera

U Teheranu se osećate kao da ste zakoračili u svet kojim vladaju tinejdžeri, jer za razliku od zapadnih gradova, na teherenskim ulicama, kao i u ostatku Irana, većinu stanovništva čine mladi. To su budući potrošači, pa s iskrenom radoznalošću pitam sedamnaestogodišnjeg sina mojih prijatelja šta on i njegovi vršnjaci najradije kupuju u prehrambenim prodavnicama. Ispostavilo se da je to lako pitanje, jer on bez ikakvog premišljanja odgovara: „Energetska pića!“. Pokazuje mi police sa ogromnim izborom takvih napitaka. Potom slede, „tortilja i čips“ i, zaista, primećujem da se udovoljava ukusu mladih bogatom ponudom čipsa u kombinaciji s različitim umacima.

A kako se želje sedamnaestogodišnjaka uklapaju u „prehrambenu strategiju“ roditelja? „Mama kupuje samo iranski pirinač i stvarno je najbolji. Volim kad kupi dansko lisnato pecivo – ali ono mora biti iz pekare, a ne iz supermarketa“. Čini se da generacijski jaz ipak nije toliko veliki, dok ne usledi rečenica. „Moji roditelji stalno kupuju rukolu, ali ja ne mogu da se naviknem na tu čudnu salatu“, poverava mi budući potrošač kojem će se prilagođavati domaće prehrambeno tržište.

Ono je već danas takvo, da vam se na prvi pogled čini kao da ste u bilo kom evropskom gradu. Malo detaljniji obilazak, međutim, ukazuje da su razlike i dalje itekako prisutne i da nema te globalizacije koja će u iranske prodavnice uvesti svinjetinu i alkohol koji su u tamošnjoj kulturi zabranjeni.

Kada sam završio s kupovinom, tokom koje sam se i najeo jer u iranskim prodavnicama možete mnoge proizvode i da probate, čekao me je završni test: šta će reći moji domaćini povodom namirnica koje sam odabrao? Dobro sam prošao, jer nije bilo zamerki sve dok ne stigosmo do kafe. A onda je usledilo zaprepašćenje: „Ko pije kafu iz tih švajcarskih aluminijumskih kapsula“?! Odmah su me poveli u popularan teheranski lanac kafeterija „Raees“, na šolju izuzetno dobre filter kafe. Iran je zaista uvek pun iznenađenja: u mnogim evropskim metropolama filter kafa je proterana iz ponude, pa ako želite stvarno da uživate u njoj – dođite u Teheran!

 

 

Aleksandar Međedović, Teheran

jul/avgust 2018, broj 151.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *