Moramo prestati s podgrevanjem uverenja da insistiranje na jeftinoj radnoj snazi automatski za sobom povlači ekonomski rast, investicije i jake izvozne performanse. Konkurentna evropska ekonomija, koja bi bila posvećena otvaranju novih radnih mesta, mora se temeljiti ne na niskim platama i međusobnom nadmetanju evropskih vlada u što manjem trošenju svog oskudnog kapitala, već na inovacijama, izjavila je na nedavnoj evropskoj konferenciji “Jobs 4 Europe: The Employment Policy Conference” Bernadet Ségol, generalna sekretarka Evropske konfederacije sindikata (ETUC).
One treba da se nadmeću u što boljem kvalitetu proizvoda i u inovacijama, u energetskoj efikasnosti, u pažljivom korišćenju prirodnih resursa i, napokon – ali ne i najmanje bitno – u poboljšanjima sistema preraspodele bogatstva, koje jača društvenu koheziju, smatra Segol. Prenosimo njen govor u celini.
G. Povereniče, gosp. Predsedniče,
Želela bih da Vam se zahvalim jer ste mi dozvolili da govorim na kraju ove dvodnevne konferencije o zapošljavanju, pitanju koje je naš prioritet broj jedan.
Ton i sadržaj niza govora koje sam ovde čula juče ujutro, posebno onih od strane predsednika, daju mi nadu da beda i socijalna destabilizacija usled nezaposlenosti konačno počinju da se shvataju i kao nešto što ima političku težinu, u srcima i umovima onih koji su na čelu. Ovaj je skup već isuviše dugo odlagan.
Učinjen je prvi korak, ali je put koji treba preći još uvek dugačak. Potrebno je i dalje menjati zakone i regulativu a pre svega svega potrebno je nešto zaista aktivno preduzeti. U tom smislu, trudićemo se da držimo na oku podatke iz istraživanja o godišnjem rastu, kao i preporuke država članica EU.
Da, investiranje u sektore s visokim potencijalom zapošljavanja mora biti konkretno ohrabrivano.
Da, problem nezaposlenosti mladih je prvi među prioritetima; još uvek očekujemo da vidimo konkretne predloge o pitanjima stažiranja i zapošljavanja kao garancije za mlade ljude.
Da, moramo se pozabaviti preprekama u zapošljavanju žena i sprečiti da starijie generacije radnika budu zanemarene.
Ali ne, nisu zakon o radu, socijalni dijalog ili penzija i zdravstveni programi ono što ubija nadu u oporavak od krize. Ono što ga ubija jeste uticaj planske štednje na ekonomiju: stotine milijardi evra simultanih ili uzastopnih budžetskih rezova, podizanje PDV-a i smanjenje troškova za socijalne naknade.
Od 2009. do danas radnici i domaćinstva su svoj ‘fair share’, udeo u dugovanjima već isplatili – i više nego što je bilo potrebno. Pod pritiskom EU, jedan broj država članica smanjio je svoje budžete za socijalno osiguranje, ograničavajući pristup socijalnim davanjima ili ih smanjivši. Takođe su podigle starosnu granicu za odlazak u penziju. Nekoliko ih je spustilo zakonsku minimalnu platu, zahtevajući da se oslabi kolektivno pregovaranje i institucije koje podržavaju socijalni dijalog; time su ulogu sindikata stavili na velika iskušenja, načinivši tržišta rada fleksibilnijima i relaksirajući pravila kojima se uređuju kolektivne i individualne otpremnine.
Pročitala sam nešto – što je, doduše, slučajno procurilo u javnost – a to je pismo koje je ‘Trojka’ napisala i uputila Grčkoj. Jedna od njihovih preporuka je da bi “od Grka trebalo zatražiti uvođenje šestodnevne radne nedelje”. Takva intervencija je potpuno neopravdana, kako po svojoj formi tako i po sadržaju. U cilju prevladavanja krize, ‘Trojka’ želi da socijalna i politika zapošljavanja postanu varijable, promenljive veličine koje bi prilagođavali shodno svojim ukusima. Pa ipak, rekordno stroga politika štednje koja se sprovodi u 2012. godini već je dovoljno strašna, s ekonomskom recesijom, sve većom nezaposlenošću i krizom koja se proširila do samog srca evrozone. Čak je i kriza javnog duga pogoršana usled izostanka ekonomskog rasta. Stoga se hitno moraju postaviti pitanja koja se tiču uticaja strukturnih reformi i planova štednje na ekonomsku aktivnost, pitanja o zaposlenosti i nezaposlenosti u Evropi. Moramo da promenimo naš pravac.
Sve ovo je razlog što je, po našem mišljenju, ova konferencija u svoj rad trebalo da uključi još jednu bitnu temu za dalje razmatranje, naime: Kakvu bi to koordiniranu politiku Evropa trebalo da usvoji kako bi se unapredio njen ekonomski oporavak? Sve ovo, naravno, uz sudelovanje Opšte uprave za ekonomske i finansijske poslove (Directorate General Economic and Financial Affairs) i Evropske centralne banke. Pokazna radionica bi se usredsredila na stvaranje novih radnih mesta u budućnosti, u svetlu budućih socijalnih usluga u recesijom pogođenim zemljama kao i onih koje sprovode drastične planove štednje – kako razviti zelenu ekonomiju i poboljšati zapošljavanje među ženama, mladima i starijim osobama, da ne bi bili skrajnuti iza kulisa ove masovne nezaposlenosti koja je na sceni.
A sada bih i nekoliko reči o platama.
Smanjena cena rada izjednačava konkurentnost s povećanjem izvoza: ova se formula ponavlja poput lajtmotiva. Nijedan dan ne prođe bez Komisije, Evropske centralne banke i ove mantre koju neumorno talambasaju evropski ministri finansija, premda je ova formula daleko od dokazane.
U Grčkoj su smanjeni jedinični troškovi rada (ULC) za 15% (jedinični troškovi rada su pokazatelj koliko proizvodnja jedne ekonomije dobija u odnosu na visine plata radnika – to je trošak zapošljavanja radne snage po jedinici proizvodnje). Ipak, ova mera nije oživela grčki izvoz jer je on, zapravo, bio daleko veći u doba pre krize – u vreme kada su plate rasle. Izvoz u Španiju i Portugal imao je povratni udarni efekat, premda nedovoljan za suzbijanje kolapsa u domaćoj potražnji povezanoj s programom štednje. Pa ipak, čak je ovaj i ovakav oporavak sada jedno veliko odugovlačenje bez efekta, jer štednja u pojedinim zemljama ubija izvoz u ostalim.
Strukturne reforme sprovedene u Nemačkoj tokom 2000. nisu primer koji treba slepo slediti. Nemačka je trenutno najkonkurentnija, ne toliko zbog smanjenja troškova rada koliko zbog specijalizovane prirode svoje industrije koja je savršeno prilagođena potrebama ekonomije u nastajanju. Smanjenje troškova rada nije uzrok njihovog ekonomskog uspeha, koliko je to njihov primarni cilj: da povećaju profitne marže. Uostalom, i sama Komisija priznaje ovu činjenicu u svom dokumentu.
Mi, dakle, moramo prestati s podgrevanjem uverenja da konkurentnost plata (tj jeftina radna snaga) automatski za sobom povlači ekonomski rast, investicije i jake izvozne performanse. Konkurentna evropska ekonomija, koja bi bila posvećena otvaranju novih radnih mesta, mora se temeljiti ne na niskim platama i međusobnom nadmetanju evropskih Vlada u što manjem trošenju svog oskudnog kapitala – smanjenjem poreskih stopa i nivoa javnih rashoda. One treba da se nadmeću u što boljem kvalitetu proizvoda i u inovacijama, u energetskoj efikasnosti, u pažljivom korišćenju prirodnih resursa i, napokon – ali ne i najmanje bitno – u poboljšanjima sistema preraspodele bogatstva, koje jača društvenu koheziju.
Dopustite mi da dodam još nekoliko reči o minimalnoj plati, temi o kojoj je profesor Pissarides govorio na početku ove konferencije. Profesor Pissarides je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor je na London School of Economics. Ovo su impresivni ali i ponižavajući akreditivi i ne sumnjam da bi trebalo de držim jezik za zubima, ali bojim se da, jednostavno, ja to nisam u stanju. On nam je rekao da ako postoje minimalne plate, one bi trebalo da budu vrlo niske. Nigde u primerima Međunarodne Sindikalne Organizacije ne postoji bilo kakvih dokaza da su “previsoke” minimalne plate uništile radna mesta. Volela bih zato da profesora Pissaridesa priupitam: šta je to što on smatra kao prihvatljivu minimalnu platu, onu koja jamči pristojan životni standard?
Prema podacima Veća Evrope, minimalna plata trebalo bi da je 60% prosečne plate kako bi se uopšte smatrala fer nadnicom. Pa ipak, Veće Evrope ne čine hiper-radikalni sindikalisti već predstavnici vlasti.
Takođe, samo zamislite da ste u koži takvog radnika, koji zaradjuje minimalnu platu u jednoj od zemalja koje je pohodila ‘Trojka’; radnik koji mora da “preživi” svoj život, koji od minimalca izdvaja za režijske troškove i podizanje dece. Kažite mu, napokon, kako mu je plata previsoka. To bi bilo u najmanju ruku nemoralno. Evropska konfederacija sindikata je podnela predlog za Evropski socijalni sporazum, kojeg vam preporučujem da ga pod hitno pročitate.
Paket mera o kojima će se raspravljati na svim nivoima mora se temeljiti na tri stuba: 1. socijaldemokratija (s posebnim poštovanjem kolektivnih pregovora), 2. na ekonomskom upravljanju koje bi unapredilo održivi rast i kvalitetna radna mesta, i, konačno, 3. na ekonomskoj i socijalnoj pravdi. Međutim, niti postoji spremnost da sa nama sednu za isti sto i diskutuju o ovome, niti je prisutna želja za dogovorom ako je uslov za to da – ispunimo njihove uslove: da prihvatimo nužnost smanjenja plata, a da socijalnu zaštitu i javne usluge smatramo prevaziđenim ostacima prošlih vremena.
Korišćenje krize kako bi se razmontirao i obezvredio socijalni dijalog, kolektivno pregovaranje i Zakon o radu biće istorijska greška. To bi značilo da je među građanima i radnicima indukovan osećaj kako će tekovine njihovog društva, neprekidno građenih tokom nekoliko proteklih decenija, sada biti protraćene širom Evrope. A sve zbog bankarske krize, koja je, prisetimo se, evropske vlade koštala najmanje 4500 milijardi evra državne pomoći bankama između oktobra 2008 i oktobra 2011.
Evropska konfederacija sindikata (ETUC) je u posebno dobroj poziciji, postavljena na mesto s koga se mogu oceniti sve opasnosti povezane s porastom nezaposlenosti i nejednakosti, nastankom evropskog prekarijata i, nadasve, dubokog i rastućeg osećaja socijalne nepravde. Ovaj osećaj – da je učinjena nepravda, ljutnja i sumnje u vrednosti Evropskog projekta – postaju međusobno čvršće isprepletane, dok je taj gubitak poverenja postao – a to će i nadalje ostati – odraz raspoloženja na glasačkom mestu, na izborima.
Hitnost kojom ETUC predlaže svoj Evropski socijalni sporazum nije uslovljena nekakvim posebnim interesima bilo kog od postojećih sindikata, ali, po potrebi, on će čuvati ideju društvenog napretka, koja je u samom srcu Evropskog projekta.
Povereniče, želela bih da Vam se zahvalim zbog toga što ste preuzeli inicijativu za održavanje ove konferencije o zapošljavanju na visokom nivou. To je ujedno i pitanje koje bi trebalo da bude cilj svih evropskih politika.
prevod: Milan Lukić