Nakon što su jesenas visoki državni zvaničnici dobrano izreklamirali pad cene domaćih obveznica, ništa manje pompezno nije prošla ni nedavna najava prevremene otplate dela spoljnjeg duga države. U nedostatku konkretnih i opipljivih rezultata u vođenju zapuštenih javnih finansija, građanima se svako malo nudi pojačani optimizam koji će sasvim izvesno kao posledicu doneti pad potencijala za bolne i neophodne reformske rezove.
Tokom marta Vlada je usvojila predlog Ministarstva finansija i privrede da se krajem aprila izvrši prevremena otplata polovine duga Londonskom klubu poverilaca u visini od 400 miliona dolara. Kako je navedeno u saopštenju, kamatna stopa na ovaj dug je 6,75 odsto što je za skoro dva procentna poena skuplje u odnosu na poslednje zaduživanje države na međunarodnom tržištu, te će se ostvariti značajne uštede ne samo u tekućoj godini.
Slične zahvate u upravljanju javnim dugom sprovodila je i prethodna Vlada (početkom prošle godine) i oni nisu neuobičajeni, štaviše, poželjni su sa aspekta racionalnog ponašanja dužnika. Sa ovom pojavom na ličnom primeru sreli su se i mnogobrojni građani, korisnici kredita za refinansiranje, ali teško da su ovaj finansijski zahvat proslavljali otvaranjem boce šampanjca.
Zamagljujući suštinu stvari, aktuelni upravljači javnih finansija nakon obelodanjivanja prevremene otplate gotovo da su odaslali signal građanima da je zaduživanje prestalo, te da je ova dobrobit posledica mera fiskalne politike koje su doprinele obaranju kamata na javni dug. Ovakva interpretacija uobičajenog operativnog postupka u vođenju javnih finansija mogla bi doneti mnoge negativne posledice, a među prvima izostanak neophodne opšte podrške u procesu smanjivanja javnih rashoda u budućnosti.
Globalni okvir
Nakon što se oporavak glavnih svetskih ekonomija nije odvijao zadovoljavajućim tempom ni u protekloj godini, najmoćnije svetske centralne banke dodatno su olabavile monetarnu politiku. Kao i obično, prednjačio je američki Fed koji je tokom septembra obelodanio treću rundu „kvantitativnog popuštanja“ (Quantitative Easing 3) koja je najkraće rečeno značila pojačanu likvidnost banaka i drugih finansijskih institucija otkupom problematičnih hipotekarnih hartija oko kojih se i isplelo žarište aktuelne krize.
Gomila sveže naštampanih dolara, ali i drugih važnijih svetskih valuta, koja je tražila utočište naglo je počela obarati vrednost dužničkih finansijskih instumenata, dok su glavna tržišta akcija širom sveta zabeležila najjači oporavak još od 2009. godine.
Ove važne promene u globalnim finansijskim tokovima poklopile su se sa mukama novoformirane vlasti u Srbiji da spreči opšti kolaps javnih finansija. Sprovedene mere doprinele su u izvesnoj meri vraćanju poverenja investitora, ali bi bez promene investicione klime na globalnom nivou cena javnog duga teško beležila značajnije pozitivne pomake.
Zatekavši praznu državnu kasu, nosioci ovdašnjih javnih finansija nastavili su praksu ubrzanog zaduživanja. Najpre je u septembru realizovana emisija desetogodišnjih evroobveznica vredna 1 milijardu dolara uz prinos od 6,625 odsto, da bi tokom novembra prinos na petogodišnje obveznice pao na 5,25 procenata. Poslednja emisija na međunarodnom tržištu kapitala bila je tokom februara tekuće godine (1,5 milijardi dolara sedmogodišnjih obveznica uz prinos od 5,15 odsto) i upravo ova prikupljena sredstva biće izvor prevremene otplate duga Londonskom klubu. Dakle, radi se o refinansiranju duga jeftinijim zajmom (ovaj put obveznicama), nikako o njegovom smanjenju koje će otpočeti isključivo rastom BDP-a i značajnijim kresanjem budžetskog deficita.
I dok je snižavanje cene državnog duga svakako dobra vest, teško je udeliti kompliment opštoj slici kada su ovdašnje javne finansije u pitanju. Kamatne stope su i dalje veoma visoke i zahtevaju srednjeročnu stopu rasta privrede od najmanje pet odsto kako bi dug postao održiv. Takođe, tempo zaduživanja je alarmantan: nivo javnog duga države je na kraju 2012. godine dostigao 63 procenta BDP-a, skočivši u samo jednoj godini za preko tri milijarde evra. Premda je usvojena zakonska granica na nivou od 45 procenata, gotovo da nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se otpočne program smanjenja duga kada je ova granica premašena. A osnovni izvor problema jeste enormni budžetski deficit koji je na konsolidovanom nivou lani dostigao iznos od skoro dve milijarde evra. Kolika je razmera ovog budžetskog jaza slikovito ilustruje činjenica da bi ova provalija mogla progutati jednu od najvećih domaćih državnih kompanija, često spominjanu kao poslednju tačku odbrane budžeta – Telekom Srbije.
Potrebne reforme
I dok bi prodaja ovakvih komada „porodičnog srebra“ mogla ograničeni vremenski period neutralisati budžetski deficit, dugoročno posmatrano jedini način izbegavanja dužničke krize jeste povećanje BDP-a i smanjivanje budžetskog deficita.
Rast domaće ekonomije svakako zavisi od velikog broja faktora od kojih mnogi nisu u domenu kreatora ovdašnje politike, ali bi svakako skup mera usmerenih na stvaranje atraktivnog privrednog ambijenta doneo valjani napredak na ovom polju. On svakako ne bi bio trenutan ali bi institucionalne reforme u cilju smanjenja birokratije i korupcije, uvođenje vladavine prava i unapređenje pravosuđa, poštovanje ugovora i vlasničkih prava, bili bi odlučni koraci u tom pravcu.
S druge strane, smanjenje budžetskog deficita momentalno bi ublažilo opasnost od izbijanja dužničke krize, a potrebne uštede moraće se pronaći na većem broju polja. Sa prihodne strane, već su na snagu stupile mere povećanja poreskog opterećenja (PDV, porez na dobit, dividende…) te će dodatne uštede morati pronaći na rashodnoj strani.
Duboko etatizovana privreda sa gomilom preduzeća koja se i dalje nalaze u procesu restrukturiranja pružaju veliki prostor za unapređenje javnih finansija. Reforme u ovom sektoru podrazumevaju pre svega premeštanje javnih preduzeća u ravan tržišne utakmice, uz postepeno ukidanje direktnih i posrednih subvencija. Takođe, sudbina preduzeća u restrukturiranju nakon godina odugovlačenja morala bi napokon biti rešena bilo prodajom njihove imovine ili zatvaranjem.
Tik uz problematična državna preduzeća, nalazi se i pitanje subvencija koje već duži period predstavljaju pandan stvaranju privrednog ambijenta i neku vrstu prečice koju političari koriste za dobijanje preko potrebnih glasačkih poena. Državna davanja bilo da su u pitanju nova radna mesta, javna preduzeća ili druge nekapitalne investicije, moraju biti smanjena na putu njihovog potpunog ukidanja.
Najbolnije tačke rashodne strane budžeta svakako će biti racionalizacija glomaznog državnog aparata, uključujući i lokalnu samoupravu, dok će ograničavanje plata u javnom sektoru i njihova indeksacija verovatno još dugo ostati na snazi. Slične stege ostaće i na ličnim primanjima za najstarije građane, dok je penzijska reforma i dalje neminovnost naročito u svetlu sve većeg broja penzionera koji su taj status stekli pre regularne starosne dobi.
Sva ova pitanja deo su Fiskalne strategije Vlade usvojene krajem prošle godine, ali kao što se i očekivalo na njenom sprovođenju se nije mnogo uradilo. Planirani budžetski deficit za ovu godinu je 3,6 odsto, ali čak i da se ostvari, što je malo verovatno sagledavajući kretanja na početku godine, doći će do blagog povećanja udela javnog duga u BDP-u do kraja tekuće godine. Trend njegovog smanjenja mogao bi da se ostvari tokom 2014. godine, ali isključivo ako se sprovede planirano smanjenje fiskalnog deficita u odnosu na 2013. godinu od 1,7 procentnih poena.
Fiskalni savet je nedavno upozorio da će biti veoma teško ostvariti dodatno smanjenje deficita u 2014, te da je potrebno uštedeti dodatnih 400-450 miliona evra što je ekvivalent povećanju PDV-a za dva procenta poena ili realnom smanjenju plata i penzija za pet odsto. Ova nezavisna institucija koja ocenjuje kredibilitet fiskalne politike navodi da bi značajan resurs za smanjenje deficita u 2014. moglo doneti vraćanje sredstava budžetu sa lokalnog nivoa, dok su strukturne reforme usvojene Fiskalnom strategijom neminovnost, a pre svega njihovo blagovremeno sprovođenje kako bi se rezultati ostvarili u narednoj godini.
Nenad Gujaničić B&F 96