Austrija, u kojoj je demohrišćanska stranka partner u Koaliciji, deportuje pakistanske izbeglice, praktično ih time osudivši na smrt. Pa ipak, prošlo je samo nekoliko nedelja od kako je papa Franja I govorio u njihovu odbranu. Njegove reči pokrenule su mnoge, iako je očigledno da one nisu doprle do ušiju austrijskih političara, navodi varšavska Gazeta Viborča.
Do čitavog ovog ružnog događaja najverovatnije ne bi ni došlo da su ilegalni imigranti, Pakistanci koji si tražili azil u Austriji, jednostavno držali jezik za zubima. Ali, pomislivši da su u demokratskoj zemlji, odlučili su da javno zatraže pristojan tretman. Umesto vegetiranja koje bi trajalo godinama u prepunom izbegličkom kampu u Traiskirhenu pokraj Beča, i rada “na crno”, oni su u novembru 2012. organizovali ulične demonstracije u znak protesta zbog loših uslova u kojima su držani. Policija ih je odmah rasterala, tako da su utočište našli u jednoj od crkava pri Servitskom manastiru, koja im je ponudila privremeno utočište. Međutim, vlasti nisu zaboravile: u nedelju, 4. avgusta, osam od 40 Pakistanaca uključenih u prošlogodišnje proteste uhapšeno je i odmah deportovano.
Vlasti: ništa nas neće sprečiti da deportujemo po planu
Austrijski aktivisti, koji zajedno katoličkom crkvom podržavaju pakistanske izbeglice, probaju razne načine za sprečavanje njihove deportacije. Jedna aktivista je kupio kartu za isti avion kojim je deportovan pakistanski izbeglica. Pokušao je da spreči njegovo poletanje, ali ga je policija nadvladala. Što je još gore, policija se odmah okrenula protiv samih aktivista. Troje ljudi je uhapšeno po optužbi za ‘trgovinu ljudima’, a policija je pretresla i manastir Servita. Vlasti kažu da ih ništa neće sprečiti da se deportacije odvijaju po već utvrđenom planu.
Strah i bespomoćnost
U svojoj kolumni za Gazeta Viborču, Baroš Vjeljinski izjavljuje da “ne bih pisao o ovome tako detaljno da se lično nisam susreo s pakistanskim izbeglicama iz Bečkog manastira. U aprilu sam roveo nekoliko sati sa njima. Njihove oči odražavale su strah i bespomoćnosti. Većina njih su bili aktivisti za ljudska prava u Pakistanu, primorani da odatle pobegnu. Za njih, deportacija znači smrtnu presudu: ako ne od strane snaga bezbednosti, onda od strane njihovih sunarodnika, Talibana.
Tražioci azila ne mogu da shvate zašto austrijska vlada smatra svoju zemlju oazom demokratije. Čak je i Ministar inostranih poslova Austrije, ističu oni, izdao upozorenje da se austrijski turisti drže podalje od Pakistana. Pa zašto onda, kada je reč o pakistanskim izbeglicama, vlasti kažu da one nisu u opasnosti i da se spremaju da ih vrate nazad – u Pakistan?
Austrija je, nesumnjivo, zemlja u kojoj vladaju zakoni, sa propisima o tretmanu imigranata. Takođe je istina da mnogi Azijci ili Afrikanci dolaze u Evropu iz čisto ekonomskih razloga, pod izgovorom da su u svojim domicilnim zemljama verski ili politički proganjani.
Mala zemlja poput Austrije jednostavno nije u mogućnosti da ih sve primi. Pa ipak, zakon ne mora da se primenjuje toliko opsežno. Svaki pojedinačni slučaj trebalo bi da bude obrađen u dogledno vreme. Izbeglice nisu stoka. Osim toga, već je godinama opštepoznata činjenica da su uslovi u izbegličkim logorima Austrije skandalozni.
Užasni uslovi
Ali, vlada u Beču nikada nije zabrinuta oko toga šta kažu oni koji je kritikuju, izabravši najgori mogući način za rešavanje ovog problema. Deportacije Pakistanaca počele su uoči izborne kampanje, u vreme kada je kardinal Kristof Šenborn, bečki nadbiskup koji se zalaže za izbeglice, bio van zemlje i nije mogao da interveniše u njihovo ime. U tom kontekstu, navodi se da je SPÖ/ÖVP koalicija iskoristila/ zloupotrebila ovo pitanje ne bili zaradila predizborni politički kapital, igrajući na populističku kartu – što, ruku na srce, i nije bilo neko iznenađenje.
Ali nisu samo izbeglice u Austriji suočene s užasnim uslovima. U Grčkoj, granična policija goni ih kao divljač. Italijani su poznati po tome što su krišom ekspedovali afričke imigrante dalje, do Nemačke. U Britaniji je vlada nedavno pokrenula kampanju, upozoravajući ilegalne imigrante da bi, ako svojevoljno ne napuste Britaniju, mogli da završe u zatvoru. U Poljskoj, kako je državna televizija nedavno prikazala, izbeglički pritvorski centri izgleda da funkcionišu kao i normalni zatvori.
Govoreći pre mesec dana na italijanskom ostrvu Lampeduza, gde je privremeno ‘nasukano’ na hiljade afričkih izbeglica tzv. “ljudi iz čamaca”, papa Franja I rekao je kako želi da ubedi katolike da promene svoj odnos prema tragediji koja ih pogađa. Njih, kaže papa, treba tretirati kao ljude kojima je potrebna naša pomoć. Koliko će proći vremena pre nego što Evropa obrati pažnju na ove njegove reči?
Govoreći o ljudima poput sebe, u svom osvrtu na aktuelnu reformu američkog Zakona o useljenicima, jedan od najpoznatijih austrijskih imigranata, Arnold Švarceneger, nekadašnji guverner Kalifornije, proletos je izjavio:
„Život koji sam živeo, karijera kakvu sam izgradio, i uspesi koje sam postigao bili su mogući samo zato što sam se doselio na ovo mesto gde ništa nije nemoguće… Za mene, Reganove reči o blistavom gradu na brdu nikada nisu bile samo lepa metafora.“
Dopustimo i imigrantima u Austriji da pokušaju da ostvare svoje snove.
Bartoš T Vjelinski, Gazeta Viborča (Varšava)
(M.L.)