Turski premijer je ukinuo opoziciju na ulicama, ali se sada suočava sa opasnijim neprijateljima: izazivačima u sopstvenoj stranci i usponom pokreta Gulen, nadnacionalnog verskog i društvenog pokreta koji predvodi islamski naučnik Fetulah Gulen. To bi moglo da znači kraj političkog islama u Turskoj, kakvog ga sada znamo, pišu Hasnain Kazim i Maksimilijan Pop.
Na stotine hiljada demonstranata koji su izašli na ulice u Istanbulu nisu uspeli da sruše premijera, ni da zadrže pod okupacijom park Gezi na Taksimu. Protesti protiv vlade turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana, koji su buknuli krajem maja, i čiji je okidač bilo uklanjanje Gezi parka su prestali, ali bi dejstvo tog ustanka moglo da potraje i mnogo duže od ovog leta.
Članovi i pristalice Erdoganove konzervativne islamske Partije pravde i razvoja (AKP) dugo su se uzdržavali od iznošenja bilo kakve kritike. Sada se , međutim, sledbenici AKP okreću protiv premijera, a Erdoganovi konkurenti unutar stranke koriste post -Gezi nemire kao priliku da se distanciraju od njega.
U izdanju provladinog dnevnog lista Zaman, na engleskom jeziku, kolumnista Lavuz Bajdar nedavno je uporedio Tursku pod Erdoganom sa SAD tokom Mekartijeve ere. Konzervativno-islamističko udruženje novinara i pisaca (GIV) takođe upozorava da trenutni razvoj situacije u Turskoj onemogućava svaki pokušaj dalje demokratizacije.
Najupečatljivije u vezi sa ovim kritikama su njeni izvori – i Zaman i GIV pripadaju pokretu oko turskog propovednika Fethulaha Gulen, za koga se veruje da ima ogroman uticaj u vladi.
Gulen već godinama živi u samonametnutom izgnanstvu u SAD, otkad je napustio Tursku nakon što su javni tužioci ovog starijeg imama optužili da podstiče islamističku revoluciju. Njegovi sledbenici su osnovali škole u 140 zemalja, a takođe i banke, medijske kuće i bolnice.
Gulenovi sledbenici vole sebe da predstavljaju kao moderne predstavnike islama. Njihov broj raste u Turskoj, gde siromašnije porodice hvale Gulenovu posvećenost obrazovanju, a privrednici cene njegov prijteljski pristup prema biznisu. Ali, pojedinci koji su napustili pokret rekli su Spiglu da pokret karakteriše “ispiranje mozga” I unutrašnja struktura sekte.
U depešama Stejt departmenta koje je obelodanio Vikiliks, američke diplomate su 2004, opisale Gulenove sledbenikekao „najmoćniju tursku islamističku grupaciju, koje se boje centralne institucije turske države“, i navele da je ova mreža koja „kontroliše veliki biznis, trgovinu i izdavačke delatnosti, duboko prodrla na političku scenu – uključujući tu i visoke nivoe AKP .“
AKP je mesto okupljanja za širok spektar grupa
AKP služi kao mesto za okupljanje različitih grupa. Ovo uključuje, pored brojnih otcepljenih grupa, kako Erdoganove pristalice tako i sledbenike Gulenovog pokreta. Nakon izborne pobede AKP 2002, dva tabora su ušla u strateško partnerstvo: Gulen bi obezbedio glasove za AKP, a Erdogan bi zaštitio sledbenike Gulena.
U poslednjih nekoliko meseci, međutim, ta alijansa je počela da se raspada. Erdogan je smenio sa položaja važne funkcionere u sudstvu i stranci za koje sumnja da imaju bliske veze sa Gulenom. Zaista, čini se da je pokret postao previše uticajan za Erdoganov ukus. Sada, u osvit ustanka u parku Gezi, borba za vlast je izašla na videlo.
Erdoganov kamp, u međuvremenu, sistematski cilja na preduzeća bliska Gulenu. Zaman to opisuje kao „sistematsku klevetničku kampanju“, i piše u saopštenju, da je „sada tužno posmatrati oštre i neprijateljske kritike koje je pokrenula grupa koju smatramo za prijatelje.“ Ipak, GIV je prošle nedelje objavio saopštenje u kojem je pokušao da smiri uzajamne optužbe protiv Erdogana.
Sukob unutar sopstvene stranke je znatno opasniji za Erdogana nego što su demonstracije na ulici ikada bile. Podele unutar AKP mogu da znače kraj političkog islama u Turskoj. U ovom slučaju, ideološke razlike igraju samo sporednu ulogu. Umesto toga, pristalice Gulena su izgleda više zainteresovane za pozicije i privilegije. Gulenova mreža koristi „trendi rešenja, poput dijaloga i tolerancije, ali organizacija prati izuzetno strog i hijerarhijski poredak“, kaže Mustafa Sen, sociolog na prestižnom Bliskoistočnom Tehničkom univerzitetu u Ankari.
Ahmet Sik, jedan od najuglednijih novinara u Turskoj, planirao je da objavi knjigu u proleće 2011 na temu opasne moći koje poseduje Gulenov pokret. Neposredno pre štampanja knjige, snage bezbednosti upale su u njegovu izdavačku kuću i oduzele mu rukopis, „Imamova vojska.“ Autor je sada optužen da je član terorističke organizacije koja pokušava da svrgne Erdoganovu vladu.
Nova Vlada AKP – bez Erdogana
„Istina je Gulenov pokret posvećen obrazovanju,“ kaže Sik. „Ali, zašto ova mreža želi da kontroliše zemlju, zašto dominira u pravosudnom sistemu, oružanim snagama i obaveštajnoj službi? Zašto ova moćna organizacija neće da obelodani svoje finansije?“ Sik kaže da nije uveren u iskrenost tog pokreta.
„Istina je da njih zanima zadobijanje moći, ne kroz izbore, već kroz postepeno infiltriranje u institucije“, kaže on. On sumnja da ovaj pokret ima za cilj da instalira novu vladu AKP – ali bez Erdogana. Novi lider u takvoj vladi mogao bi biti sadašnji predsednik Abdulah Gul, koji se smatra i članom Gulenovog krila u Erdoganovom AKP i njegovim glavnim rivalom unutar stranke.
„Pokret ništa neće zaustaviti u borbi da postane vladajuća snaga“, kaže Hakan Javuz, politikolog sa Univerziteta u Juti. „On teroriše ljude.“
Fatulah Gulen
Geret Dženkins, ekspert za Tursku, na Centralno Azijskom-Kavkaskom institutu, veruje da je gotovo sigurno da je istraga Ergenekona, koja je prošle nedelje rezultirala drakonskim kaznama, uglavnom bila kontrolisana od strane Gulenovih pristalica u okviru policije i pravosudnog sistema.
Shodno tome, malo posmatrača veruju da bi vodeći političari blizu Gulena mogli ponuditi zaista demokratsku alternativu Erdoganu. „Oni žele da kontrolišu vladu, ne mogu se smatrati opozicijom,“ kaže Sik.
Nakon velikog protesta u međunarodnoj zajednici, Sik je za sada pušten iz zatvora, ali je suđenje protiv njega u toku i on očekuje da bude osuđen. „Pravosudni sistem je pokazao da je bespoštedan prema svojim kritičarima, demonstrantima i navodnim zaverenicima“, kaže on. „Zašto bi mene poštedeo?“
Rojters Hasnain Kazim i Maksimilijan Pop