Za razliku od zemalja zapadne Evrope, gde veliki proizvođači kupuju male pivare dopuštajući im da rade na lokalnom tržištu po svojoj recepturi i pod sopstvenim imenom, vlasnici malih pivara u Srbiji se žale da su im šanse u konkurenciji sa multinacionalkama i nelogičnim državnim propisima gotovo nikakve. Zato neki predlažu da formiraju udruženje koje bi pariralo velikim proizvođačima i izborilo se sa državom za podsticajniju regulativu.
Lako je bilo Vajfertima da se obogate proizvodeći pivo kad u njihovo vreme nije bilo multinacionalnih pivara, a mi bi lako prežalili što ne možemo da se obogatimo kad bi mogli da radimo bez glavobolje i borbe da ne zatvorimo slavinu.
To je skoro istovetna priča vlasnika malih pivara u Srbiji, kojih jedva ima desetak, upravo zbog svakodnevnih teškoća sa kojima se susreću nabavljajući sirovinu i pokušavajući da mimo svojih lokala prodaju penušavo piće. Žale se na nepovoljne propise, dug period povrata investicije, skupe dobavljače, visoke akcize i druge dažbine, nepostojanje lokalne proizvodnje i prerade sirovina, snažan lobi velikih pivara. Opstaju samo uporni i zaljubljenici u taj posao.
Pivarstvo ima dugu tradiciju u Srbiji, još od doba Nemanjića. Prosečna godišnja potrošnja piva je oko 500 miliona litara ili oko 73 litra po stanovniku, što je i do 10 puta manje nego u Nemačkoj ili Holandiji, ali oko četiri odsto budžetskih prihoda dolazi od akciza i poreza na dobit na pivo. U tim brojkama i male pivare imaju mali udeo, ali je on nemerljiv za ljubitelje piva iz “kućne radionice”. Oni koji više vole točeno od flaširanog piva pitaju se zašto nema više pabova i pivnica koji nude takva pića, kakvih ima na stotine u Češkoj i drugim zemljama sa dugom tradicijom uživanja u ispijanju piva. Malo ih ima i u susednim zemljama.
Mala pivara, veliki problemi
Mali proizvođači piva u Srbiji kažu da zavide kolegama u zapadnoj Evropi jer su pod zaštitom velikih pivara, koje ih kupuju i ostavljaju da rade za lokalno tržište, po svojoj recepturi i pod svojim imenom. Jedni drugima nisu konkurencija jer proizvode robu istog imena ali različitog kvaliteta.
Bračni par Olivera i Livijus Laoj u selu Ritiševo kod Vršca su za sve koji ih poznaju uspešni biznismeni, ali samo oni znaju kako to uspevaju. Njihova pivara “Krugher & Brent”, počela je da radi 1991. godine i bila je prva privatna mala pivara na prostoru SFRJ. Postala je poznata i izvan sela, jer ko jednom popije “crazy red”, njihovo crveno pivo sa osam odsto alkohola, traži ga ponovo. Pogon za proizvodnju piva je u porodičnoj kući, vlasnici pivare nemaju svoj lokal, pa pivo nude restoranima i kafićima u okolnim mestima, Beogradu, Novom Sadu.
“Mala pivara, a veliki problemi. U početku smo proizvodili 2.000 litara piva dnevno i prodavali ga ugostiteljskim objektima, isključivo u buradima. Kasnije, 1993. godine, počeli smo da ga flaširamo i sada su naši kapaciteti 20.000 hektolitara godišnje proizvodnje. Ti kapaciteti nisu iskorišćeni do kraja jer se u međuvremenu smanjilo tržište i zavladala je kriza, a velike pivare nas vide kao konkurenciju”, priča za “Biznis i finansije” Olivera Laoj.
Ta borba “diva i mrava” vodi se tako što velike pivare ucenjuju vlasnike lokala da prodaju samo njihovo pivo, a to im polazi za rukom jer imaju “jače argumente” nudeći opremu za lokale i pogodnosti plaćanja. Male pivare, među kojima je u Srbiji najveća “Kruger i Brent”, kako kažu njeni vlasnici, mogu da se bore samo dobrim i drugačijim kvalitetom piva.
“Jedan od naših problema je borba da zadržimo kupce, jer taman kad ustalimo saradnju sa nekim manjim lokalom on se zatvori. Druga vrsta problema je nabavka sirovine. Slad je domaći, a hmelj uvozimo iz Nemačke. Bilo bi lakše da imamo domaće sirovine, ali ih nema dovoljno na tržištu. I tu nije kraj problemima. Državi treba platiti sve na vreme, a nama kupci plaćaju sa velikim zakašnjenjem. Sve obaveze na zarade šest zaposlenih u pivari plaćamo na vreme, akcize i PDV po izdatoj fakturi u roku od pet do deset dana, a isporučeno pivo naplatimo posle nekoliko meseci”, kaže Olivera Laoj.
Ona ukazuje i na nelogičnost da se pivo u proizvodnji tretira kao hrana, tako da moraju da se poštuju svi standardi za tu robu, a pri prodaji je alkohol na koji se plaća akciza, iako ima manje alkohola od vina koje nije akcizna roba.
U Srbiji nema „škole“ za pivo
Spisak teškoća sa kojima su susreću vlasnici malih pivara je još duži, slažu se suvlasnici firme Crna Kornjača (“The black turtle”) iz Beograda, Dejan Smiljanić i Dragoljub Mitrović. Oni od 2010. imaju mali pivaru u Kukujevcima kod Šida, čiji je maksimalni kapacitet 2.000 hektolitara godišnje, ali je polovično iskorišćen. Jedan deo slada kupuju u Srbiji, a jedan deo uvoze iz Belgije, hmelj iz Slovenije. Pivo prodaju samo u pabovima kojima i rukovode.
“Naš posao je stalna borba i snalaženje. Najviše nam smeta što nas država tretira kao i velike pivare. Od nas se traži da vodimo poslovne knjige, da ispunjavamo HCCP standard. Merenje alkohola u laboratoriji košta po jednoj isporuci 25.000 dinara, a teško je da sami nabavimo taj aparat koji košta 4.000 evra”, kaže Mitrović.
On ne vidi razlog zašto male pivare smetaju velikim, kad je u Srbiji njihova ukupna mesečna proizvodnja jedva približna onome što godišnje proizvedu velike pivare. Bilo bi dobro, predlaže, da postoji udruženje malih pivara, kakvo imaju i veliki proizvođači piva.
“Tako bi lakše komunicirali sa državom i pomagali onima koji žele da otvore mini pivaru. Mi, kad smo počinjali u Srbiji, o tome ništa nismo mogli da naučimo. Sve što znam o proizvodnji piva učio sam u inostranstvu, na sajmu u Nirnbergu. To je dragoceno znanje koje bih mogao da podelim sa ljudima koji žele da se bave ovim poslom”, kaže Mitrović.
Ako se ostvare planovi, pivo sa znakom “crne kornjače” za koju godinu će biti i flaširano. Za to je potrebna mašina koju će Smiljanić i Mitrović morati da uvoze u delovima, da bi imali manje troškove.
Mali proizvođači piva blagonaklono gledaju na pojavu još manjih, “kućnih pivara”, za koje je dovoljan samo jedan aparat, koji može da stane u frižider. On se “nahrani” sladom, hmeljom, pivskim kvascom i vodom i toči pivo, po oceni nekih pivopija, vrhunskog kvaliteta.
Piše: Marica Vuković