Home TekstoviB&F Plus Mencinger: “Manje” ili “više” Evrope?

Mencinger: “Manje” ili “više” Evrope?

by bifadmin
Rezultati recesije i krize u Evropi teraju na pitanje šta je budućnost Evrope i da li nam treba unija koja je stvorena u Evropi; monetarna, fiskalna i bankarska unija su Evropu dovele do federacije ali mislim da postoje mnoge iluzije u vezi toga, kazao je slovenački ekonomista Jože Mencinger na predavanju „Budućnost Evrope: ‘manje’ ili ‘više’ Evrope?“ koje je održao u Hrvatskom domu, u okviru četvrte Zelene akademije, koja je organizovana od 23. do 30. avgusta na ostrvu Vis.

Fokusirajući se na istraživanje uticaja ekonomske krize na zemlje EU u periodu od 2008. do 20013. godine, Mencinger je naveo da su glavni razlozi jačanja ili slabljenja pozicija država u krizi nedostatak investicija i zaposlenost. Zbog toga je izdvojio zemlje koje se mogu smatrati gubitnicima i dobitnicima ekonomske krize.

„Poredeći BDP, koji uglavnom koristimo u ekonomiji kako bi ocenili nivo napretka – najveći gubitnik krize je bila Grčka u kojoj je BDP smanjen oko 20 posto u tih pet godina, a uz nju Irska, Španija, Hrvatska, Italija, Kipar, Holandija, Portugal, Slovenija i Velika Britanija. U tim zemljama se pogoršala situacija u odnosu na 2008. godinu“, kazao je.

S druge strane, glavni dobitnici su Poljska, Nemačka, Latvija, Litvanija.

„Oni su najmanje izgubili. BDP je u proseku u EU dva odsto manji 2013. u odnosu na 2008. godinu, ali su razlike između zemalja veoma velike“, naveo je Mencinger i dodao da je u svim zemljama EU, sem u Poljskoj zabeležen pad investicija u tom periodu. Dok je Poljska jedina zemlja koja je imala viši procenat investicija 2013. godine nego 2008., Grčka je zabeležila pad od čak 70 odsto.

„Ovo je dovelo do pitanja o politici EU i merama napretka. Nedostatak privatnih investicija nije nadomešten državnim ulaganjima. Ako pogledamo cifre, videćemo da su i državna ulaganja pala i bilo je očekivano da EU nakon ovakog stanja predloži ulaganje u zelenu ekonomiju, ali se to nije desilo. Ostala je na istom nivou kao pre krize, što je relativno mali iznos, oko pet odsto na nivou država se odvaja za politike održivog razvoja i pitanja zaštite životne sredine.“

banke evropske

S druge strane, ukazuje Mencinger, ono što je pomoglo je izvoz koji se povećao u većini zemalja. Sve istočnoevropske zemlje su napredovale u spoljnoj trgovini.

Kada su u pitanju zemlje srednje, istočne i južne Evrope, kriza je dovela do pada BDP, ali su zemlje istočne i srednje Evrope pre krize mnogo brže napredovale.

„U principu možemo da govorimo o promeni tih zemalja, ali je ona uglavnom na račun veoma loše situacije zemalja na jugu. Ako pogledamo rezultate u 2013. godini, videćemo da su zemlje istočne Evrope došle na nivo koji su imale 2008. dok je u zemljama juga BDP i dalje u padu. Među zemlje juga bih dodao i Francusku jer nema najbolje rezultate tokom krize, iako je uvek smatrana snažnom zemljom koja je na istom nivou kao Nemačka, ali je realnost drugačija – Francuska nije u mnogo boljoj situaciji,  prema makroekonomskim pokazateljima, od Italije.“

Ukazujući na loše strane Lisabonske strategije iz 2000. i 2005., Mencinger je dodao da je i nova strategija EU – Evropa 2020 – problematična, ali su u njoj pokušali ispraviti neke greške iz prethodnih strategija, poput globalizacije koja je ranije smatrana prednošću, a sada se smatra pretnjom Evropi.  Uz to su, umesto rasta BDP-a kao mere napretka, prešli na nivo zaposlenosti koji se smatra najvažnijim indikatorom napretka određene države.

„Ako pogledamo rezultate videćemo da se zaposlenost smanjila tokom krize. Najgora situacija je opet u Grčkoj gde je zaposlenost pala za 20 odsto, a očekivanja su da će i dalje rasti. To postavlja pitanje da li je Trojka bila uspešna u merama borbe protiv krize. Evropske vlasti su saopštile da su uspešno sprečile krizu u Grčkoj, što je potpuna besmislica. Ako smanjiš BDP za 20 odsto, smanjuješ zaposlenost za 20 odsto. Ako povećaš stopu nezaposlenosti sa sedam na 27 odsto trebaće više od decenije da se situacija vrati na prethodni nivo. Važno je da uglavnom govore o porastu konkurentnosti ali ako uporedim stanovnika Grčke koji u proseku izvozi 1.500 eura na godinu,  prosečan Slovenac izvozi 20.000 evra na godinu, tako da nema mesta za povećanje konkurentnosti u slučaju Grčke. Industrija je nestala“, kaže Mencinger i dodaje:

„Ako pogledamo ko su gubitnici, a ko dobitnici krize, pobednice su zemlje koje su sačuvale industriju, što se posebno vidi na slučaju Nemačke koja je u periodu od 2000. zadržala inudstriju i postala konkurentna.“

joze mencinger

Uz nezaposlenost je došlo i do porasta društvene nejednakosti. Za razliku od ostatka EU, investicije na jugu Evrope su i dalje u padu bez ikakve intervencije države, s tim da je prosek investicija u EU i dalje niži nego što je bio 2008.

Mencinger je kazao da, uz navedene pokazatelje, i javni dug i stopa nezaposlenosti pokazuju poziciju zemalja u ekonomskoj krizi.

„Jug je u veoma lošoj situaciji, deficit raste. Ono što je očekivano jeste povećanje stope nezaposlenosti i to se posebno videlo u Španiji i u Grčkoj. Stopa nezaposlenosti je porasla od sedam do 27 odsto u zemljama EU, a među mladima je dostigla cifru od čak 50 do 60 odsto. . Šta možete očekivati u zemlji u kojoj je nezaposlenost mladih 60 odsto? Ono što se može očekivati jesu stvaranje pokreta, revolucije… Do sada su to sprečavali raspodelom dobara u porodici, ali to ne može trajati večno. Socijalna država je u ovim slučajevima zamenjena porodicom koja ima funkciju države blagostanja, gde su odnosi među članovima tradicionalno čvrsti, ali slabiji nego ranije“, kaže Mencinger.

Greške EU

Osnovni problem EU jeste što se vodila isključivo neoliberalnom politikom, pa su i sugestije za rešavanje krize bile isključivo neoliberalne.

„Kada je kriza došla, evropske vlasti su usvojile teoriju koju zovem teorijom zemljotresa, što znači da su zaključili da je kriza bila neočekivana, kao i sam zemljotres. Tokom tog perioda došlo je do uništenja evropske industrije, povećanja nezaposlenosti, ali bili smo veoma srećni sve dok smo mogli da kupimo jeftine proizvode koji dolaze iz Azije. Nikoga nije bilo briga šta multinacionalne kompanije rade u azijskim zemljama. Bila je to kratkovida politika. Ne možete očekivati od multinacionalnih kompanija da poštuju određena pravila, ali ovo je bila situacija u kojoj su evropske vlasti trebale do određenog nivoa da intervenišu i da prisile određene kompanije koje rade van EU da poštuju određena društvena pravila koja postoje u Evropi. Ništa nije urađeno u tom smislu. Kada je došla kriza, EU je bila iznenađena. Prebacili su odgovornost sa privatnog sektora na javni i počeli sa merama štednje. Situacija je takva da sada tražimo rešenje. Ne znam šta su prava rešenja, ali možda bi trebalo razmisliti o jedinstvenom osnovnom dohotku.“

Budućnost EU

„Kriza je pokazala ogromne razlike i mislim da EU mora uskoro da odluči da li želi da bude federacija ili konfederacija, u čemu treba da razmotri unije koje postoje unutar EU – monetarnu, fiskalnu i bankarsku. One bi trebalo da reše problem. Jedan od načina jeste da se napravi fiskalna unija.

Šta bi se desilo ako bi napravili fiskalnu uniju – pola prihoda od indirektnog oporezivanja idu centru i to treba raspodeilti članicama prema broju stanovnika jer ako želimo neku jednakost u federaciji i ako želimo da trajemo potrebna nam je jednakost među ljudima, ne možemo funkcionisati u velikoj nejednakosti. I to je bila SFRJ. Evropa je manje više suočena sa jugoslovenskim sindromom gde je svako smatrao da je bio eksploatisan – Nemci su uvereni da ih Grci iskorištavaju, a Grci da Nemci njih iskorištavaju.”, kaže Mencinger.

Prema računici koju je napravio, rezultat takve fiskalne unije bio bi da bi svaki građanin razvijene zemlje izgubio, a nerazvijene dobio. Tako bi Slovačka na primer, dobila 11 odsto, a Nemačka izgubila 0,47 odsto.

“Nije potrebna velika raspodela da bi fiskalna unija funkcionisala. Međutim, mislim da to nije realistično. Pošto je monetarna unija bila vrsta promašaja, bez ekonomskih temelja, politička stvar, ovo je slično fiskalnoj uniji i bojim se da će se isto desiti sa bankarskom unijom”, kaže Mencinger.

Slovenački ekonomista je zaključio da će se ista pravila primenjivati na veoma različite situacije i rekao da ne očekuje nikakva rešenja koja će rešiti problem baknarske krize.

“Ona će se nastaviti sve dok ne napravimo razliku između investicioog i komercijalnog bankarstva. Bilo je ideja da se trebaju odvojiti, ali su odbijene i krenulo se u veliku centralizaciju banaka zbog čega mislim da je to promašaj. Ne verujem da će biti rešenja za budućnost”, kazao je na kraju slovenački ekonomista Jože Mencinger.

Euro kao teret
„Kada je ustanovljen euro, smatralo se da će trajati zauvek, što je veoma slično bratstvu i jedinstvu u SFRJ. U to nije trebalo sumnjati. Ljudi koji su kritikovali uvođenje eura ili su imali drugačije mišljenje, da treba da budemo oprezni – odmah su etiketirani kao evroskeptici. Ja sam bio jedan od njih. Kada je evro predstavljen, zauzeo sam poziciju da to nije dobro rešenje. Dobro je rešenje za stabilna vremena, ali loše za nestabilna. Zemlje koje su ušle u EU nisu ispunjavale kriterijume, poput Italije gde je javni sug bio 130 odsto, dok je pravilo da on bude 60. Ovo je bila politička odluka, smatrano je da će trajati zauvek zbog čega nije definisano kako se iz evrozone izlazi. Ovo je razlog zašto niko ne napušta evro zonu, svi se plaše posledica. Ono što se može očekivati jeste da tokom teških vremena i krize evro postane teret u nekim zemljama poput razvijenih i delimično razvijenih zemalja. Predložio bih da se napravi mehanizam da svaka zemlja može da napusti evro zonu bez ikakvog pravljenja haosa. To je moguće. Mi u Sloveniji imamo iskustvo sa izlaskom iz monetarne unije Jugoslavije, što nas nije skupo koštalo ali ne treba zaboraviti da se u to vreme Jugoslavija raspadala.“

Radna snaga kao loša opcija
„Radnici su postali radna snaga, što je loš izraz. Vidim da ga koriste i sindikati. Ne bi ga trebalo koristi u nekim jezicima, poput slovenačkog (delovna sila), jer takav izraz upućuje na to da su radnici sirovina i tako ih i koriste – nabavi najjeftinije kad ti trebaju, otpuštaš ih odmah čim ti ne trebaju.”

Izvor:   Žarka Radoja, Konrapress

Pročitajte i ovo...