/ B&F Plus / Ko sme da cenzuriše društvene mreže?
BiF Analize Čitajte B&F online

Ko sme da cenzuriše društvene mreže?

This post has already been read 908 times!

Čuli su se sve glasniji pozivi da Twitter, Facebook i druge korporacije iz Silicijumske doline počnu agresivnije da kontrolišu šta njihovi korisnici smeju da vide i pročitaju. Prošlog meseca je u Washington Postu, na primer, voditelj MSNBC-ja Ronan Farou zahtevao da društveni mediji zatvore naloge „terorista“ koji objavljuju „direktne pozive“ na nasilje.

Ove nedelje, najava direktora Twittera Dika Kostola da će ta kompanija zabraniti objavljivanje snimka obezglavljivanja Džejmsa Folija i fotografije sa tog snimka (i zatvoriti naloge svima koji postave link ka snimku) naišla je na većinsko odobravanje. Ovo je važno jer, kao što je Džejms Bolistakao u Guardianu, „Twitter je agresivno promovisao slobodu govora od prvih dana postojanja“. S druge strane, Facebook odavno aktivno reguliše šta njegovi korisnici smeju da kažu i pročitaju: krajem 2013, ova kompanija je promenila svoju raniju odluku i odlučila da će snimci odrubljivanja glave biti dopušteni, ali samo ako korisnik ne izrazi svoju podršku tom činu.

internet_is_watching_you

S obzirom na divljaštvo Folijevog snimka, lako je van konteksta aplaudirati njegovoj zabrani na Twitteru. Ali cenzura uvek tako funkcioniše: obavezno počinje od gušenja stavova koji su toliko omraženi da emocionalna reakcija na njih potiskuje svako razmatranje principa koji se usvaja.

Primamljivo je podržati kriminalizaciju, recimo, rasističkih stavova ukoliko se čovek fokusira na prezir prema takvim stavovima i ignoriše ozbiljnu opasnost prepuštanja državi ovlašćenje da sastavlja spiskove zabranjenih ideja. Zato branitelji slobode govora kao što je ACLU tako čestozastupaju i brane rasističke i druge odvratne stavove u postupcima koji se tiču slobode govora: zato što se erozija slobode govora, kad se na nju pristane, prvo tu legitimiše.

Pitanje koje Twitterova najava otvara nije da li vi mislite da je dobro da ljudi gledaju Folijev snimak. Naprotiv, relevantno pitanje je da li želite da direktori Twittera, Facebooka i Googlea imaju ogromna ovlašćenja da odlučuju šta može da se vidi i pročita.

Svakako je tačno, kao što su branioci Twittera već istakli, da u pravnom smislu privatni akteri – za razliku od država – uvek imaju i često koriste pravo da odluče kakva se mišljenja mogu iznositi preko njihove svojine. Generalno gledano, dihotomija javno/privatno ključna je za svaku raspravu o legalnosti ili ustavnosti „cenzure“.

Po zakonu, postoji suštinska razlika između toga da privatni pojedinac odluči da ne pušta rasiste u svoju kuću i da država zatvara ljude jer iznose rasističke stavove; ovo prvo je legitimno dok ovo drugo nije. Čovek može da dosledno bude protiv svake vrste državne cenzure, a da s druge strane brani pravo privatnih novina da ne objavljuju određenu vrstu članaka ili pravo privatnih blogova da zabrane određenu vrstu komentara, ili pravo privatnih lica da ne komuniciraju sa nekim ko ima određene stavove.

Prvi amandman zabranjuje ograničavanje slobode govora od strane države, a ne privatnih aktera. Očigledno je nema ništa nezakonito u tome da Twitter, Facebook i slične kompanije guše koje god ideje odluče da cenzurišu.

Ali kao zdravorazumsko pitanje, privatno/javna dihotomija nije toliko jasna kada se radi o tehnološkim gigantima koji sada kontrolišu ranije nezamisliv obim globalnih komunikacija. U svetu trenutno ima skoro 300 miliona aktivnih korisnika Twittera – što je otprilike jednako celokupnoj populaciji Amerike – i taj broj rapidno i dramatično raste. Krajem 2013, Facebook se hvalio sa 1.23 milijarde aktivnih korisnika: drugim rečima, svaka sedma osoba na planeti. YouTube, čiji je vlasnik Google, nedavno je izdao saopštenje da je „broj jedinstvenih korisnika koji svakog meseca posećuju ovaj sajt dostigao milijardu“ i da „skoro svaka druga osoba na internetu posećuje YouTube“.

Ovo nisu obične privatne kompanije čijih se usluga lako možete odreći ako vam se ne sviđa njihova politika. Zbog same njihove sveprisutnosti teško je izbeći ih, ako ne i nemoguće,  posebno u nekim oblastima rada. One utiču na ono što znamo, čitamo i vidimo mnogo više nego što je nekad bilo moguće – ili zamislivo – za obične kompanije. Kao što je Bol istakao u Guardianu izrazivši zabrinutost zbog Twitterove najave cenzure:

Twitter, Facebook i Google imaju zaprepašćujući, alarmantan stepen kontrole nad tim kakve informacije možemo videti ili podeliti, bez obzira da li smo medijska kuća ili običan korisnik. Dali smo im ogromno poverenje, koje moraju da zasluže iz dana u dan, uvek iznova.

Poređenje nije savršeno, ali imajući u vidu neverovatnu kontrolu nad sredstvima globalne komunikacije, giganti iz Silicijumske doline sada su sličniji javnim službama poput telefonskih kompanija nego običnim privatnim firmama kada je reč o opasnosti gušenja ideja, grupa i mišljenja. Nije teško shvatiti rizik dopuštanja, recimo, kompanijama AT&T ili Verizon da odluče kako njihove telefonske linije ne smeju da koriste određene grupe ili da se one ne smeju koristiti za prenošenje određenih ideja, a opasnosti dopuštanja tehnološkim kompanijama da to rade su slične.

U digitalnom dobu, bližimo se trenutku kada ideje koje zabrane Twitter, Facebook i Google praktično potpuno nestaju iz javnog diskursa, a to će samo postajati sve tačnije kako ove kompanije budu dalje rasle. Implikacije toga da ovakve kompanije prave spiskove ili dozvoljavaju i zabranjuju ideje mnogo su ozbiljnije nego kad to rade obične privatne kompanije.

Još jedan ključna razlika je ona između platforme i izdavača. Kao što Bol objasnio, kompanije poput Twittera već dugo tvrde da su ovo prvo, a ne drugo, što znači da nisu odgovorne za nešto što drugi objavljuju na njihovoj platformi (kao AT&T nije odgovoran za to kako ljudi koriste njegove telefone). Zahtevi da Twitter aktivno interveniše u tome kakav govor jeste a kakav nije dopušten zamagljuje ovu granicu, a možda ček i direktno pretvara Twitter u izdavača. Ovo bi toj kompaniji nužno dalo mnogo veću odgovornost za utvrđivanje kakve se ideje smeju ili ne smeju objavljivati.

Ali ako ste vi neko, uprkos svim ovim opasnostima, ko želi da Dik Kostolo, Mark Zukerberg, Erik Šmit i slični sastavljaju spiskove zabranjenih ideja i grupa, onda morate da artikulišete koji bi principi trebalo da se primenjuju. Ako, na primer, tražite zabranu „terorističkih grupa“, kako se onda ta odluka donosi? U čitavom svetu vodi se intenzivna debata o tome šta je „terorizam“ i ko može da se okarakteriše kao terorista. Da li treba koristiti zvanične spiskove američke vlade, i tako ovlastiti američke zvaničnike da odlučuju ko sme a ko ne sme da koristi društvene medije? Ili će te kompanije korititi spiskove nekog drugog, ili same vršiti procenu?

Ako hoćete da ove kompanije guše pozive na nasilje, kao što je tražio Ronan Farou, da li se to odnosi na sve pozive na nasilje ili na samo određenu vrstu? Da li voditelji MSNBC-ja smeju da koriste Twitter za zagovaranje američkog bespilotnog bombardovanja Jemena i Somalije iopravdavanje ubistava nedužnih tinejdžera, ili da koriste Facebook i pozivaju svoju vladu da pokreće agresivne ratove? Šta je sa Izraelcima koji na Facebooku zahevaju „osvetu“ za ubistvo 3 izraelska tinejdžera, šireći antiarapsku mržnju: da li bi i to trebalo da se zabrani po ovom standardu „zabrane pozivanja na nasilje“?

Voditeljka Fox Newsa je ove nedelje izjavila da su svi muslimani nalik na ISIS i da se njima može stati na kraj samo „metkom u glavu“: da li bi i njoj, ili svakom ko postavi link ka njenom pozivu na nasilje (možda i na genocid) trebalo zabraniti pristup Twitteru i Facebooku? Šta je sa pozivom Boba Bekela na Foxu da se Dulijan Asanž „likvidira“: da li bi to bilo dozvoljeno po Ronanovom standardu zabrane pozivanja na nasilje?

Ništa od ovoga nije teorijski. To je neizbežan zid na koji ljudi nalete kada navijaju za gušenje slobode govora koji smatraju „štetnim“. Štaviše, iako su mu aplaudirali, Twitter je odbio da isprati svoj edikt do logičnog zaključka, objavljujući da neće zatvoriti nalog New York Posta iako je ovaj tabloid na naslovnoj strani preneo necenzurisanu sliku Folijevog obezglavljivanja, koju jereklamirao na Twitteru. Jedino objašnjenje zašto to nisu uradili jeste što bi zatvaranje naloga ovih novina zato što se Twitterovim direktorima ne sviđa njihova naslovna strana bilo jasan pokazatelj koliko je ta njihova nova mera opasna.

Ima ubedljvih razloga zašto bi neko bio protiv širenja snimka Folijevog obezglavljivanja, ali ima i raznih validnih razloga zašto bismo želeli da ih drugi vide, uključujući i isticanje brutalnosti ove grupe. To je vrlo slično debati oko toga da li novine treba da prikazuju fotografije leševa iz ratova i drugih napada: da li je to nepotrebno i neukusno nepoštovanje žrtava, ili zaslužuje da se objavi jer je važno ljudima pokazati grube strahote rata?

Šta god mislili o ovim pitanjima, da li biste stvarno želeli da neki rukovodioci iz Silicijumske doline – vođeni profitnim motivom, potekli iz uskog socioekonomskog i nacionalnog okruženja, oblikovani homogenim ideološkim stavovima, posvećeni nacionalističkim agendama, i na razne načine zavisni od američke vlade i u sprezi sa njom – donose ovakve odluke? Možda ne želite da ISIS-ov snimak kruži pa vas navodi da podržite jučerašnju Twitterovu odluku. Ali možda se nećete složiti sa narednom odlukom o tome šta treba zabraniti, ili onom posle nje, i zato je mnogo relevantnije pitanje da li želite da ovi rukovodioci donose tako značajne odluke o tome šta milioni ljudi širom sveta smeju – i ne smeju – da vide, čuju, pogledaju i saznaju.
The Intercept, 21.08.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 24.08.2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close