Program „Profesionalna orijentacija u Srbiji“ omogućava mladom čoveku da stekne realnu sliku o svojim sposobnostima, informiše se o željenom zanimanju, o mogućnostima daljeg školovanja i situaciji na tržištu rada. Potom dobija priliku da se oproba u profesiji koja ga interesuje i da na osnovu svih tih informacija donese odluku šta zaista želi da radi. Kroz ovakav vid podrške „odrastaju“ i odrasli iz njegovog neposrednog okruženja.
Šta je potrebno mladoj osobi da donese valjanu odluku o budućem zanimanju? Šta ako u tom izboru pogreši? Da li kao roditelji zaista pomažemo svojoj deci ako insistiramo da poslušaju naše savete, rizikujući nesvesno da im prenesemo sopstvene strahove umesto da ih podržimo da žive svoje potencijale? Koliko kao nastavnci, poslodavci ili kao predstavnici lokalne zajednice pomažemo mladima da svoje profesionalne želje provere u realnim okolnostima?
Ovo su samo neka od pitanja koja upućuju na važnost profesionalne orijentacije kao podrške ne samo mladima, već i odraslima iz njihovog neposrednog okruženja da im pomognu prilikom donošenja odluke koja je među najznačajnijima za njihov budući život. Takav program od 2011. godine u Srbiji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom omladine i sporta.
U projekat su aktivno uključene 32 lokalne samouprave koje podržavaju saradnju škole i kancelarije za mlade sa drugim akterima, kao što su poslodavci, Nacionalna služba za zapošljavanje i sve osnovne škole u Srbiji (njih 1086). U projektu je angažovano skoro 3.000 nastavnika i stručnih saradnika, 119 kancelarija za mlade i oko 1.000 preduzeća. Program kroz svoju mrežu trenutno obuhvata 95.000 dece u osnovnim školama, a do sada je oko 20.000 mladih bilo uključeno u vršnjačko informisanje u kancelarijama za mlade, dok je oko 8.000 učenika bilo u prilici da se na različite načine upozna sa svetom rada u kontaktima sa poslodavcima i ekspertima u profesijama koje ih zanimaju.
Pet koraka do odluke
Program „Profesionalna orijentacija u Srbiji“ je veoma kompleksan i potpuno različit u odnosu na ranije modele koji su se primenjivali na tržištu rada, u kojima se na osnovu testova sugerisalo koje su profesije poželjne za svršenog osnovca ili srednjoškolca. „Naš cilj je, naprotiv, da mladima pomognemo da sami donesu odluku i da znaju zašto su je doneli, da se ne povode za očekivanjima najbliže okoline. Istovremeno se pruža podrška roditeljima, nastavnicima, poslodavcima i nadležnima u lokalnoj samoupravi da budu senzibilisani za pomoć detetu u tom procesu, u koji je uključena i vršnjačka podrška. Kroz ovaj program svi mi, praktično, moramo da izrastemo u svojim ulogama da bismo našli najbolje odgovore kako da detetu stvorimo uslove za donošenje tako važne odluke, i da ovaj program posmatramo kao deo razvoja naše neposredne sredine, a potom i celog društva“, objašnjava Marija Radovanović, viša menadžerka projekta ispred kancelarije GIZ-a.
Mlada osoba ima mogućnost da kroz pet faza programa i kroz radioničarski rad sa vršnjacima, prvo prepozna svoje fizičke i intelektualne predispozicije, talente i interesovanja i da stekne sliku kako je vide roditelji, nastavnici i vršnjaci. U drugoj fazi dobija informacije o profesijama koje je zanimaju, koja su znanja i veštine potrebne za njihovo uspešno obavljanje, kao i kakve su stvarne potrebe za tim profilima na tržištu rada. Treći korak podrazumeva informisanje učenika o načinima školovanja za željeno zanimanje, i mogućnost da učenik uporedi svoja interesovanja sa znanjima koja će mu biti potrebna.
U četvrtoj fazi, mladi se upoznaju sa predstavnicima željenih zanimanja, od kojih saznaju najvažnije informacije o dobrim i manje dobrim stranama profesije, provode određeno vreme u preduzeću i dobijaju šansu da se isprobaju kroz radne zadatke koji im se postavljaju, uz asistenciju zaposlenog, ali i srednjoškolaca ili studenata koji su u tom preduzeću na praksi. Takođe, u okviru ove faze predviđen je i program „Dan devojčica/Dan dečaka“, kako bi se učenici i učenice upoznali sa zanimanjima koja ih interesuju a koja se u društvu doživljavaju kao netipična za njihov pol.
Četvrti korak predstavlja svojevrsni test realnosti, ističe naša sagovornica, kada učenici dobijaju priliku da svoje predstave o profesiji i sopstvenim sposobnostima uporede sa stvarnom slikom kako se to zanimanje obavlja.
U petoj fazi, učeniku se pomaže da analizira sve dobijene informacije i donese odluku, a nakon toga i da stekne osnovne veštine kako da napiše radnu biografiju, na koji način da se ponaša tokom razgovora za posao i kako da svoj plan prilagođava i menja shodno životnim okolnostima. Uporedo sa ovim aktivnostima koje se odvijaju u školama i preduzećima, u kancelarijama za mlade koje su oformljene u lokalnim zajednicama, vršnjaci informišu i osposobljavaju učenike da nauče kako se bira zanimanje, planira karijera i traži posao.
Greška nije kraj sveta
Nosioci programa u školama su timovi koje čine pedagog, psiholog i jedan nastavnik, dok se u saradnji sa preduzećima poslodavci i predstavnici određenih profesija pripremaju kako da predstave svoje zanimanje, odnosno koje informacije su od najvećeg interesa za učenike kako bi stvorili što objektivniju sliku. „To je prirodan proces koji je, međutim, bio sasvim nov za naš sistem“, napominje Radovanović. „Ispostavilo se da su u tim susretima predstavnika škola i privrede, po prvi put obe strane mnogo bolje prepoznale zajednički interes i resurse da ga realizuju. Mnoge škole su bile iznenađene zainteresovanošću preduzeća da odvoje svoje vreme za učenike i da im pruže informacije o svetu rada, jer su i same kompanije prepoznale koliko su odluke o odabiru profesije važne za regrutovanje odgovarajućih kadrova. Sa druge strane, ovaj program je pokazao u kojoj meri su zaposleni u školama spremni da pomognu deci da donesu pravu odluku, koliko mogu biti kreativni i posvećeni, naročito kada su u pitanju deca iz osetljivih grupa za koju je od prioritetnog značaja da se osposobe da budu ekonomski samostalna“.
Naša sagovornica ističe da je izuzetan potencijal za dalji razvoj ovog projekta u timovima za profesionalnu orijentaciju koji su do sada formirani u 31 opštini u Srbiji. „Timovi se sastaju tri puta godišnje, planiraju dalje korake u sprovođenju programa i zajedno sa kompanijama razmenjuju informacije koji profili se traže u toj sredini i koje firme su spremne da ih odmah zaposle“.
Kroz ovaj proces, zajedno sa decom, sazrevaju i njihovi roditelji, „koji zaista pokazuju dobru volju da podrže svoje dete, u čemu im pomažemo i kroz zanimljive vežbe“, kaže Radovanović. „Na primer, detetu zadamo zadatak da napravi kolaž kako sebe vidi za10, 15 godina. Ono je najčešće prvo zbunjeno, ali zahvaljujući dobro pripremljenim pitanjima koja ga vode, ispostavi se da mladi itekako znaju šta hoće i gde žele da stignu. Potom pozivamo roditelje da prepoznaju kolaž svoga deteta i tu se, često, jasno uviđa nepodudaranje između onoga kako dete sebe vidi i roditeljskih očekivanja. Tada se uključuje nastavnik koji pomaže da se između deteta i roditelja uspostavi dijalog, koji će i roditeljima pomoći da osveste svoje strahove i prihvate činjenicu koju potvrđuje i naša praksa – da su deca mnogo zrelija u pogledu donošenja takvih odluka nego što odrasli misle“.
Mladi kroz program uče i šta da rade ako se ispostavi da su napravili pogrešan izbor, ili požele da se isprobaju u nečemu drugom, odnosno kako da odgovorno upravljaju svojom karijerom a da se istovremeno ne plaše promena i da ceo život uče nove stvari.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“