Zapadni mediji su u krizi i okreću leđa svetu. Jedva da to i primećujemo. Nekada su dopisnici na određenom mestu provodili godine i mesece, a sada reporteri pokrivaju po dvadeset zemalja odjednom. Kancelarije im se nalaze u centrima, daleko od teritorija kojima se bave. Sami novinari su često smešteni u skupim bungalovima ili hotelima sa pet zvezdica. Kako su se vesti smanjile, tako su se smanjili i naši umovi.
Konzumentima vesti mogu delovati autoritativno. Međutim, 24-časovni ciklusi vesti koje retko gledamo daju nam osnov za razumevanje velikih događaja našeg vremena. Mašina za proizvodnju vesti, zbunjena svojim mandatom, je popustila. Velike priče su često promašene. Ogroman deo hrišćanskog sveta je zaboravljen ili prekriven mitom. Vesti kreiraju ali i razgolićuju ove mitove, pod izgovorom da nas snabdevaju istinom.
Radio sam u Demokratskoj Republici Kongo kao stringer, slobodni novinar plaćen po broju reči, godinu i po dana – 2005. i 2006. Tamo, na dnu lestvice, shvatio sam ulogu imaginarnog u proizvodnji vesti iz sveta. Kongo je poprište jedne od najvećih katastrofa čovečanstva koju je napravio čovek. U dva rata je ubijeno više od pet miliona ljudi od 1996. godine.
Ipak ovaj veliki događaj u ljudskoj istoriji nije doveo do konstantnog izveštavanja. Nije bilo novinara koji su se javljali sa prvih linija i pričali nam njihove priče. Kao student u SAD, gde sam razmišljao da upišem doktorat iz matematike i nađem posao u svetu finansija, čitao bih priče od 200 reči na poslednjim strancima novina. Sa tako malo reči, govoreći o događaju tako velikom, bio je prisutan osećaj nesklada. Bio sam u Kongu sa 22 godine, sa kartom u jednom pravcu, bez posla i bilo kakvog obećanja o objavljivanju, sa malo novca i ubeđenjem da će ono čemu budem svedočio biti vest.
Kad sam stigao, samo još tri strana dopisnika su bila u Kongu. Svi smo bili smešteni u glavnom gradu, Kinšasi, dok je rat besnio 600 kilometara daleko od nas na istoku. Moje kolege su živele dobro: u apartmanu luksuznog hotela, a jedan u kolonijalističkoj kući sa poslugom i obezbeđenjem. Zavideo sam im. Kako bi stvari bile gore, tek što sam stigao, opljačkan sam pod pretnjom oružjem.
Našao sam posao kao stringer za agenciju AP i iznajmio sobu od porodice u jednom od najsiromašnijih, ali najživljih delova Kinšase. Često nismo imali vodu i struju, a komšijska deca su protrčavala kroz kuću nakon igranja u kanalizaciji. Postao je to štab AP-a u Kongu.
Delio sam sa svojim domaćinama jedino jelo koje su imali tog dana. Pomogao sam im da stave zavese i sakrio ih kada je ulična banda upala u naš kraj. Bio sam tu kad im je beba propuzala.
Moja bliskost sa ljudima je bila od ključnog značaja za izveštavanje. Bili su iznenađeni kao i ja vestima o silovanju ili političkim ubistvima – posebno ako se to nije dešavalo u istočnom, ratom zahvaćenom, delu zemlje.
Međutim, spoljni svet je retko bio iznenađen smrću stanovnika Konga. Ta silovanja i ubistva nisu bila dovoljno interesantna da bi se od toga pravila vest. Ignorisana, uskoro su zaboravljena. Svet je video Kongo kao nasilno mesto, ali nevažno za izveštavanje, sem ako priča nije bila posebno spektakularna ili odvratna.
Radost je često ignorisana.
Mali je broj Kongoanaca, čak i u ratu, koji sebe vide kao žrtve. Ideja o njihovoj viktimizaciji je izmišljena, a izgleda da se vesti u ovakvim trenucima obraćaju same sebi.
Naše priče o drugima govore nam više o nama.
Signalni znak takvog mitskog, izveštavanja sa daljine je jasno ubeđenje. Konzfuzija i ranjivost su uklonjeni, kao i supilnost i kontradiktornost života. Ljudi i mesta su smanjeni na jednostavne nartive – dobro i zlo, žrtva i ubica. Takvi narativi se lako prihvataju, ali nam govore samo deo priče.
Pre nekoliko meseci putovao sam u grad u Centralnoafričkoj republici, koji su neposredno pre mog dolaska spalile i uništile državne vojne snage. Za grad, sada prazan, se verovalo da je sklonište za anti vladine pobunjenike. Tela su još virila iz grmlja, polako se raspadajući, pored odeće za bebe koje su majke u brzini bacale dok su bežale. Na putu nazad video sam grupe pobunjenika koji su hteli da uzvrate, da se opet bore. Malo je izveštaja bilo iz tog dela zemlje u to vreme; vlada je bila demonizovana, a pobunjenici predstavljani kao žrtve. Afrička unija i francuski mirotvorci su pokušali da obuzdaju sukobe oduzimanjem oružja vladinim snagama. Međutim, pobunjenici, koje niko nije prekontrolisao, su počeli masakr širom tog područja.
Vesti pisane iz daleka samo pogoršavaju ovakve probleme. Živeći među građanima Konga, uvek sam se smatrao odgovornim za ono što sam napisao, bilo da je reč o ubistvima ili silovanjima ili o izbornoj politici Pigmeja koji su dali deo šume stranim drvoprerađivačkim kompanijama za nekoliko vreća soli.
Gospodar rata mi je jednom rekao da su ratni zločini razumljiviji u vreme rata, nego u vreme mira; svet nije shvatio, kaže, da su takva zverstva počinjena u konfuznom vremenu. Nije porekao da ratni zločini trebaju biti kažnjeni, ali je zamolio da bude shvaćen. Postao je ratni komandant kada su naoružani ljudi upali u njegovu kuću i ubili mu kćerku. Njegova brutalnost koja je usledila, i koja je za metu imala druge očeve i kćeri, je bila kriminalna. Bilo bi lako otpisati ga kao nekog ko je zao. Njegova priča nas uči da kontekst stvara zlo.
Takvo realistično izveštavanje je ključno ako vesti služe svojoj svrsi i pomažu nam da shvatimo svet.
Sistem vesti nije napravljen za ovo. Novinari se kreću ko stada ovaca na jedno te isto mesto u isto vreme da bi nam rekli, manje više, iste priče. Dopisnički biroi se zatvaraju. Pomeramo se još dalje.
Novinarske organizacije nam pojašnjavaju da je izveštavanje sa lica mesta preskupo. Ali novca ima: samo je često preusmeren na skupa putovanja za dopisnike. Čak i dok sam se borio da opravdam troškove nove runde izveštavanja iz Konga, gledao sam timove dopisnika koji ostaju u hotelima u kojima je jedna noć 300 dolara, trošeći u jednoj noći ono što ja potrošim za mesec dana. I promaše priču.
Upali su prilično neobavešteni, i uz desetine zemalja koje pokrivaju, ostali su dok je trajalo glasanje ali su otišli pre objave rezultata. U Kinšasi je došlo do sukoba nakon što su otišli, a ja sam se našao krijući u fabrici margarina, i šaljući vesti svetu, uključujući i izveštaje za ove novine.
Novinske organizacije moraju više da rade sa stringerima. Opasno je, plata je mala i dobijate malo podrške. Godinama nakon što sam otišao iz Konga, moja pozicija u AP-u je ostala upražnjena. Tako je i danas. Kao rezultat toga najviše pate vesti iz Konga, kao i naše razumevanje te zemlje, i nas samih. Priče odatle ili iz mesta poput Polja smrti u Centralnoafričkoj republici su i dalje daleke i sve ih je manje.