Ko su u ovo vreme balkanski „alhemičari“ koji su u stanju da uoče i realizuju poslovne mogućnosti čak i tamo gde svi ostali ne vide ništa drugo do poslednju ekonomsku zabit Evrope? Neobične priče o poslovnom uspehu čine skrivenu geografiju Balkana i za same Balkance. Ova anonimna teritorija, koju naseljavaju ljudi nesvakidašnjih ideja, proteže se kroz sve zemlje bivše Jugoslavije u kojima je Goran Milić, direktor vesti i programa Al Jazeera Balkans snimao serijal „Alhemija Balkana“.
Ideja serijala „Alhemija Balkana“ je da se Balkan prikaže kroz životne priče i stavove njegovih stanovnika, bez „umivanja“, ali i bez jednostranih kvalifikacija i stereotipa, koji su tako česti, ne samo u svetu, već i među samim Balkancima. „Sproveli smo anketu u svim državama sa pitanjem gde počinje, a gde prestaje Balkan. Zbog takve geografske odrednice imali smo problema oko početka snimanja jedino u Hrvatskoj, iako je najznačajniji hrvatski pisac, Miroslav Krleža, mnogo puta izjavio da Balkan počinje istočno od hotela „Esplanada“. Međutim, rezultati ankete su pokazali da više od od 70% Hrvata smatra da po mentalitetu pripadaju Balkanu. Bosanci i Srbi prihvataju da su Balkanci, Makedonci bi se svrstali u Balkance kada tu odrednicu ne bi delili sa Grčkom i Bugarskom, Crnogorci ne znaju šta bi voleli da budu, a videćemo šta će nas sačekati u Sloveniji gde tek treba da radimo serijal“, kaže njegov autor Goran Milić, , direktor vesti i programa Al Jazeera Balkans.
Uprkos ovakvim podelama i među samim Balkancima, jasno je da su im zajednički emocija, solidarnost i strast, po kojima svoj boravak u ovom delu Evrope pamti i najveći broj stranaca.
„Delove emisija koji u sebi sadrže univerzalne vrednosti, koje mogu da razumeju i gledaoci iz drugačijih kultura, prikazujemo „kondenzovano“ i u drugim zemljama i regionima, sa željom da ukažemo da pored ljudi i prirodnih lepota, Balkan može imati svojih prednosti i za poslovanje.“
Što dalje od političara, to bolje za posao
One se često nalaze na neuobičajenim mestima. Na primer, u jednoj novobeogradskoj stambenoj zgradi prva tri sprata zauzima poslovni prostor u kojem se haotično smenjuju prodavnice mesa, auto-delova, optike, računara… Među njima je i IT kompanija „Prelovac Media“, čiji se vlasnik Vladimir Prelovac obreo u Beogradu kao petnaestogodišnjak, bežeći sa porodicom iz zaraćene Hrvatske. Danas njegova firma sa dvadesetak zaposlenih spada u jedne od najbrže rastućih u Srbiji, zahvaljujući softverskim rešenjima „ od kojih neka imaju i po dva miliona preuzimanja na internetu“, prepričava Milić. Prelovčev moto je da njihov proizvod ne mora biti mnogo bolji od drugih, ali da mora biti drugačiji. „Razgovarali smo i sa Radišom Pljakićem, inženjerom tehnologije iz Kragujevca, koji je prvi brendirao domaću rakiju, „Žutu osu“ i lincuru, još sredinom osamdesetih, i prvi na svetu izmislio riblju paštetu, a da nikada nije probao ribu. Za paštetu je dobio tadašnjih 100.000 maraka. Njegovo preduzeće „Flores“ je porodično jer sa njim radi i njegov sin, takođe inženjer tehnologije. Gledajući iz tog ugla, zanimljiva je Pljakićeva poslovna filozofija da mu nije cilj da postane bogat. Naprotiv, on smatra da milion evra u nekoj banci u Srbiji ne donosi sigurnost, već potencijalnu opasnost.“
Milić navodi i primer bračnog para inženjera koji su zajedno radili u propaloj firmi za plate jedva veće od 200 evra. Odlučili su da daju otkaz i preselili se u jedno selo kod Sjenice, gde su počeli da prave domaći sir. Zarađuju dovoljno da odškoluju dvoje dece u Beogradu, da razvijaju posao i da nešto i uštede, a najviše im prija što žive i rade u prirodi. U Bosni, pak, oaze poslovnog uspeha rastu još dalje od centara političke moći nego u Srbiji. Jedan od primera je preduzeće „Prevent“ u Visokom, čiji se vlasnik vratio iz Nemačke i sada izvozi kožne proizvode u vrednosti od 400 miliona evra. Fabrika upošljava oko 5.000 ljudi, „a malo je onih koji znaju da je 95% kožnih sedišta u automobilima marke „Golf“ proizvedeno u Bosni“. Možda još neverovatnije zvuči podatak da se sirovina za proizvodnju u „Preventu“ – 2.000 kravljih koža dnevno – uvozi, jer u Bosni nema dovoljno krava!
Bilo da je reč o navedenim ili još neobičnijim primerima uspeha na Balkanu, poput preduzetnika koji proizvode osvetljenje za Meku i Medinu, ili ogradu od kovanog gvožđa oko rimskog Koloseuma, većini je zajedničko da su gotovo nepoznati široj javnosti i da takvi žele i da ostanu, strepeći od političkog pritiska i „reketiranja“. Zajedničko im je i dobro poznavanje domaćeg mentaliteta, „da radnici u regionu više pridaju značaja bonusima nego redovnoj plati“, ističe Milić. Zato im je domaćinsko ponašanje i prema zaposlenima važan deo poslovne filozofije, od primera upošljavanja seoskih žena da za radnike pripremaju domaću hranu, do stimulacija preko kupovine stanova za zaposlene pod povoljnim uslovima.
Bosanci su najbolji radnici
Naravno, ekonomsku sliku upotpunjavaju i oni koji su veoma eksponirani u javnosti, poput srpskog biznismena Miodraga Kostića, koji ne krije svoju darvinističku poslovnu filozofiju, „primerenu u Americi, ali teško i u Srbiji, gde prema našoj anketi većina stanovništva priželjkuje skandinavski društveni sistem, a na drugom mestu je sistem kakav je imala bivša Jugoslavija u vreme socijalizma“. Na pitanje kako bi on, da je kojim slučajem ministar finansija, izbalansirao državni budžet, Kostić odgovara: „Štedeo bih na administraciji, a uzimao od mase po malo – jedan dinar od sedam miliona ljudi je sedam miliona dinara. Uzimati od uspešnih je pogrešno jer bi to dodatno zakočilo ekonomiju – uspešni stvaraju radna mesta i pokreću privredu“. Milić komentariše da je „veoma zanimljivo kako je Kostić sa takvim stavom, koji je jako nepopularan u Srbiji, uspeo da postane njen najbogatiji čovek“.
Svaki od sagovornika iz velikih regionalnih firmi zastupa isti stav, koji najdirektnije opisuje izjava jednog od njih, koji je bio i najotvoreniji: „Nas zovu tajkunima i profiterima, a mi smo primorani da se borimo za ovaj naš komadić prostora, jer čak i kad bismo se svi ujedinili, nisam siguran da možemo da ga sačuvamo“. Ta ideja o ujedinjenju će se verovatno ostvariti, smatra Milić, jer svi „veliki igrači“ u regionu zajedno nemaju ni 15% prihoda jednog „Lidla“, samo je pitanje ko će prvi to pokrenuti, a da se takva inicijativa ne protumači kao poslovna slabost.
Veliki regionalni igrači mogu biti i zanimljiv izvor informacija i o kvalitetu lokalne radne snage. Prema izjavi jednog viskog menadžera u regionalnom lancu „Agrokora“, Bosanci su najbolji prodavci, Hrvati najbolji menadžeri, a Srbi su bolji menadžeri od Bosanaca i bolji prodavci od Hrvata. „Generalno, poredeći radne navike u regionu, utvrdili smo da su ljudi u Bosni adaptabilniji, fleskibilniji, lojalniji i skromniji, a to je velika prednost. Kod Hrvata se, kao i kod Nemaca, posebno ceni visok kvalitet, dok je u Crnoj Gori situacija prilično različita u odnosu na sve ostale. Ova zemlja ima 15 puta veće investicije po glavi stanovnika od Srbije i 20 puta veće nego u Hrvatskoj, ali je njihov najveći problem što nisu prilagodili svoju radnu snagu investicijama od pet zvezdica. Zahvaljujući ulaganjima, nemaju problema sa prezaduženošču i sa budžetskim deficitom kao ostali, ali je broj nezaposlenih jednak broju stranih radnika.“
Ipak, „stara je istina da ljudi sa ovih područja mnogo bolje rade u stranoj zemlji nego kod kuće jer su tamo spremni da se ponize i da rade bilo šta, ali ne i u svom mestu“. Balkancima je zajedničko i da većina nije sklona skokovitom napretku, čak i kada bi to bilo moguće, već onom koji je stalan i stabilan, ocenjuje Milić, i dodaje: „Mi rad doživljavamo kao božju kaznu i zato svoj uspeh merimo time koliko smo obezbedili svoju decu. Na Zapadu se rad doživljava kao božji dar, i zato se tamo obaveza prema detetu završava onda kada ste mu obezbedili pristojno školovanje. Mi živimo za svoju decu, a na Zapadu je najveća odgovornost pojedinca da sebi obezbedi pristojnu starost“.
Marko Miladinović i Zorica Žarković
Biznis top 2013/14.