Svet se ukazuje i u malim stvarima, na koje smo do te mere navikli da o njima uopšte ne razmišljamo. Sadašnjost je krcata navikama iza kojih su tihe, male istorije ideja i majstorskog umeća. Njihova naizgled jednostavna rešenja za svakodnevnu upotrebu su, često, ostavila više traga u ljudskim životima nego veliki događaji, uporno odolevajući promenama i oko nas i u nama. Zašto bi to bilo važno? Zato što onaj ko živi isključivo u ovom trenutku rizikuje i da nestane zajedno sa njim, upozorava švedski istoričar Peter Englund u svojoj knjizi „Male istorije“, čiji deo prikazujemo na sledećim stranama. Ili kako je to kratko formulisao: „Veži se za minut i sat će te sahraniti“.
Mada je nastao daleko kasnije od mnogih alata koji su se upotrebljavali još u antičko doba, klasični šrafciger je, takođe, jedna vrsta atavizma. Zajedno sa alatkama veteranima, podseća nas da u svakodnevnici, koja žuri ka promenama, ima još mnogo stvari koje tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drukčijem i sporijem vremenu.
Šrafciger je, bez sumnje, najuobičajenija alatka u svim domovima. Čak i oni, koji u svojoj kući nemaju ni elementarni alat, po pravilu poseduju bar jedan šrafciger. Ipak, malo je poznato da ovaj nezaobilazni podstanar predstavlja žutokljunca među osnovnim alatkama, koje su uglavnom istorijski veterani. Savremeni stolar verovatno bi se uspešno poslužio čekićem, testerom, dletom ili sekirom koje su koristile njegove kolege još u antičko doba. Ali to nije slučaj i sa šrafcigerom, koji se u kutije sa alatom uselio tek krajem 15. veka.
Za razliku od drugih alata, koje je pratio momentalni proboj na tržištu, šrafciger je dugo bio ekskluzivna alatka puškara. Mali zavrtnji koji se moraju zavrnuti ili odvrnuti posebnom alatkom upotrebljavani su, pre svega, u okidačima vatrenog oružja. Nedostatak šrafcigera uzrokovao je 1879. najspektakulraniji poraz u istoriji britanskog kolonijalizma, kada su ratnici južnoafričkog plemena Zulu, opremljeni samo kopljima i štitovima od volujske kože, porazili 16.000 dobro naoružanih britanskih vojnika. Kada je Britancima ponestalo municije, uprkos zalihama od 480.000 metaka, nisu mogli da ih koriste jer su bili spakovani u sanduke pričvršćene sa po 9 velikih zavrtanja, a u logoru su imali samo dva šrafcigera. Dostavljanje municije je išlo presporo, a nisu pomogli ni pokušaji da se sanduci rascepe sekirama, pa je u predvečerje bitke preživelo svega 55 engleskih vojnika. Zulu ratnici su temeljno opljačkali britanski logor, ali istorija ne beleži šta se dogodilo sa ona dva šrafcigera.
Šrafciger se nije makao van sektora oružja sve do kraja 18. veka, prvenstveno zato što su zavrtnji bili jako skupi. Za razliku od eksera, čiju su masovnu proizvodnju ljudi rano savladali, zavrtnji su dugo proizvođeni ručno. O nekoj standardizaciji nije bilo ni govora, pa su uglavnom prodavani po komadu, uz visoku cenu. Nakon nekoliko pokušaja u Švedskoj i Britaniji da se proizvodnja automatizuje, to je konačno pošlo za rukom jednom američkom mehaničaru četrdesetih godina 19. veka. Zahvaljujući tome, novi tip zavrtnja je bio preko 70% jeftiniji, znatno boljeg kvaliteta i delimično je mogao da se koristi za popravku mašina, što je omogućilo i proizvodnju mašina daleko veće preciznosti. Padom cena i razvojem industrijalizacije potražnja za zavrtnjima je rasla, pa je, na primer, u Engleskoj 1800. proizvedeno manje od 1,4 miliona zavrtnja, a šest decenija kasnije godišnja proizvodnja je dosegla više od jedne milijarde.
U međuvremenu su izmišljeni novi tipovi šrafcigera, od kojih je najpoznatiji zvezdasti šrafciger, koji ponekad zovu i Filipsov šrafciger po Henriju Filipsu, koji ga je izumeo tridesetih godina prošlog veka. Ali bliska veza sa ratom nije prestala sa musketama. Pravi proboj šrafcigera došao je sa Drugim svetskim ratom, kada su avionima i tenkovima, bez obzira na stranu u ratu, bili neophodni isti tipovi zavrtnja, za koje je korišćen potpuno isti tip šrafcigera.
Za vreme vratolomnog tehnološkog razvoja, šrafciger je, u suštini, ostao začuđujuće istovetan. Čak i danas, šrafciger star 250 godina mogao bi se upotrebiti u više od 90% slučajeva koji zahtevaju takvu alatku. Klasični šrafciger je jedna vrsta atavizma koji, kao i neke druge alatke, podseća da mnoge stvari iz naše svakodnevnice, koja žuri ka promenama, tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drugačijem i sporijem vremenu.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015