Izmenama PDV Direktive Evropske Unije koje su u primeni od 1. januara 2013. godine, definisana su jedinstvena pravila za izdavanje računa koja se primenjuju kako na izdavanje računa u papirnom obliku tako i elektronskih računa. Ovim su računi u papirnom obliku izjednačeni sa elektronskim računima. I jedni i drugi moraju ispunjavati tri uslova: autentičnost porekla, integritet sadržaja i čitljivost.
Ovi uslovi moraju biti ispunjeni od momenta izdavanja računa pa do kraja perioda za čuvanje računa, a što se postiže sistemom kontrola koje obezbeđuju pouzdanu vezu između računa i isporuke dobra ili usluge.
Tehnologije koje obezbeđuju autentičnost porekla i integritet računa su EDI (electronic data exchange) i elektronski potpis, a u smislu odgovarajućih propisa EU. Pored ovih tehnologija, bilo koja druga tehnologija može biti primenjena za izdavanje elektronskih računa uz obezbeđenje ispunjenosti napred navedenih uslova.
Sve države članice EU bile su dužne da do 31. decembra 2012. godine implementiraju u svoje zakonodavstvo ove odredbe. Kada se govori o uslovima koji moraju biti ispunjeni, postavlja se pitanje kojim su rizicima kompanije izložene ako ovi uslovi nisu ispunjeni. Rizici su pre svega poreski, a to je da se na osnovu elektronski izdatog računa koji ne ispunjava definisane uslove ospori pravo na odbitak ulaznog PDV.
Elektronsko fakturisanje u Srbiji
Dok je u EU izdavanje računa u papirnom obliku i elektronskom obliku izjednačeno i definisano propisima o PDV, u Srbiji poreski propisi ne sadrže nijednu odredbu u vezi sa izdavanjem elektronskih računa.
Međutim, interes za elektronskim fakturisanjem je sve veći. Jedan od osnovnih razloga su nesumnjive koristi od elektronskog fakturisanja: smanjenje troškova obrade i čuvanja računa, smanjenje grešaka u knjiženjima i izveštavanju, veća efikasnost i integracija poslovnih procesa, uticaj na životnu sredinu itd.
Pored ovoga, činjenica je da su mnoge kompanije koje posluju u Srbiji deo neke međunarodne grupe. Uvođenje elektronskog fakturisanja na nivou grupe znači najčešće i uvođenje elektronskog fakturisanja u članici grupe koja posluje u Srbiji. Interes za elektronskim fakturisanjem raste i kod ostalih kompanija, a pored očiglednih koristi razlog su i njihovi poslovni odnosi sa kompanijama iz inostranstva koje su već uvele ili nameravaju da uvedu elektronsko fakturisanje.
Elektronsko fakturisanje je neminovnost, te se postavlja pitanje da li je ono moguće u Srbiji. Iako poreski propisi ne definišu elektronsko fakturisanje, elektronsko fakturisanje, uključujući osnovne principe (autentičnost, integritet i čitljivost), prepoznati su u različitim ne-poreskim propisima kao što su: Zakon o računovodstvu, Zakon o elektronskom dokumentu itd. Kao i u EU, i u Srbiji najznačajniji rizici ako račun izdat elektronskim putem ne ispunjava propisane uslove su pre svega poreski: rizik da se ospori odbitak ulaznog PDV po osnovu elektronski primljenog računa i rizik da se trošak ne prizna za potrebe utvrđivanja poreza na dobit.
Zaključak je da je elektronsko fakturisanje prepoznato u Srbiji, neodgovarajući pristup nosi značajne poreske rizike, sistem elektronskog fakturisanja koji se želi primeniti mora biti analiziran sa aspekta više propisa i mora biti organizovan na način da se ispunjenost propisanih uslova uvek može dokumentovati.
Biljana Bujić, direktorka poresko-pravnog odeljenja KPMG