Telekomunikaciona industrija u Srbiji zvanično obuhvata 1684 pravna entiteta, a njeno poslovanje se realno zasniva na samo 232 preduzeća! Među njima, četiri velike kompanije ostvaruju tržišno učešće od 73%, a samo dve učešće od čak 95% u ukupnom profitu, pa se usled izrazito velike koncentracije manje firme gase, ili se preusmeravaju na druge delatnosti. I pored značajnih ulaganja u infrastrukturu tržište je u stagnaciji, a u domaćim telekomunikacijama domaća preduzeća su retka.
Analiza domaće telekomunikacione industrije, koju je početkom decembra objavila IT analitička kuća Mineco Computers, pokazuje da se zvanična statistika značajno razlikuje od realne situacije na telekomunikacionom tržištu Srbije. Naime, od zvanično registrovanih 1684 pravnih entiteta (uključujući i preduzetnike), koji su prema odgovarajućim šiframa delatnosti činili ovaj sektor u 2013. godini, samo 232 preduzeća su bila relevantna za njegovo poslovanje. Problem je u tome što su šifrarnici i zvanične klasifikacije uspostavljeni za jako duge vremenske periode, pa brzo zastarevaju u industriji koja je izuzetno dinamična. Dodatna poteškoća je što preduzeća, kada promene oblast poslovanja, nisu u obavezi da to prijave APR-u, niti bilo kojoj nadležnoj instituciji u Srbiji, objašnjava Milovan Matijević, IT analitičar i direktor Minec-a.
Na osnovu metodologije koju je ova kuća razvila za potrebe tržišnih analiza i na osnovu finansijskih izveštaja APR-a za 2013. godinu, proizilazi da je od 1684 registrovanih pravnih entiteta, aktivan status imalo njih 1115, od kojih je 516 podnelo godišnje finansijske izveštaje. Od tog broja, samo 200 preduzeća je ispunilo uslov da godišnje prihoduju minimum 10 miliona dinara, odnosno 100.000 evra (što je manje od jednog promila ukupnih prihoda ove industrije). Uvidom u delatnosti ovih 200 preduzeća, ispostavilo se da je njih 39, iako su i dalje zvanično registrovana za telekomunikacionu delatnost, u međuvremenu prešlo u druge oblasti poslovanja. Nasuprot tome, u ovoj industriji je u 2013. poslovalo 71 preduzeće, koja prema šifrarniku nije registrovano za ovu oblast.
Krajnji rezultat je da je poslovanje domaće telekomunikacione industrije, umesto na registrovana 1684 pravna entiteta, realno zasnovano na aktivnostima svega 232 kompanije, od kojih 71 nije zvanično registrovana u ovom sektoru! Ova 232 preduzeća su i obuhvaćena analizom za 2013. čiji je cilj, prema rečima Matijevića, da pruži sveobuhvatnu i preciznu sliku o situaciji na domaćem tržištu telekomunikacija, a s obzirom da je Mineco prethodno uradio i analizu za 2011. godinu, i da ukaže na postojeće i buduće trendove u ovoj industriji.
Dominacija operatora
Ti trendovi nisu naročito ohrabrujući, ako se imaju u vidu najvažniji nalazi analize: da je ova industrija i pored značajnih ulaganja u infrastrukturu u stagnaciji po svim ključnim poslovnim parametrima, da je njena struktura izuzetno heterogena budući da je nasuprot malom broju veoma velikih igrača mnoštvo mikro preduzeća, te da je prisutna izrazita koncentracija na tržištu koja dovodi do gašenja firmi, ili njihove preorijentacije na druge delatnosti. U pogledu dugoročnije perspektive, posebno zabrinjava trend sve manjeg prisustva domaćih preduzeća u ovoj industriji.
U 2013. godini, 232 telekomunikacione kompanije su ostvarile prihode od 236.978 miliona dinara, neto dobit u iznosu od 27.769 miliona dinara i zapošljavale nešto više od 19.000 radnika. Prosečna godišnja stopa rasta broja preduzeća u sektoru telekomunikacija od 2011. do 2013. je 4,1%, poslovnog prihoda 5,9% neto dobiti 2,9% , a rastao je i broj zaposlenih za 0,4%, ali je prosečna zaposlenost po firmi opadala. Zabeležen je nominalni rast ključnih ekonomskih pokazatelja od 2,6 do 5,9%, ali se realan rast, usled inflacije od 5%, sveo na nulu, a računajući u evrima rast je negativan zbog kursnih razlika u odnosu na 2011.
Vodećih 50 preduzeća je ostvarilo čak 95% ukupnog poslovnog prihoda i preko 99% ukupne dobiti, imala su 3,5 puta veći prihod po zaposlenom od ostalih i upošljavala 87% radne snage. Dominantno tržišno učešće od 73% u 2013. godini ostvarile su četiri kompanije – Telekom, Telenor, Vip mobile i SBB, u kojima radi dve trećine ukupno zaposlenih u sektoru telekomunikacija. Telekom i Telenor imaju učešće profita od čak 95% u ukupnom profitu celokupne industrije. Mada je Telekom uspeo da zadrži tržišno učešće od preko 40% u svim bitnim ekonomskim pokazateljima, u poređenju sa 2011. primetan je pad u poslovnim prihodima, sredstvima, i posebno u profitu koji je smanjen za 29,8 procentna poena. Za razliku od Telekoma, čije je tržišno učešće po broju zaposlenih u 2013. daleko najveće među vodećom četvorkom (47,6%), učešće Telenora po ovom pokazatelju je 5,7%, ali je zato profit ove kompanije u odnosu na 2011. porastao za 22,2 procentna poena, dok su ostali poslovni pokazatelji u padu.
Tržište je segmentirano i prema pretežnoj delatnosti kompanija na četiri grupe: telekomunikacioni operatori, proizvođači opreme, istraživanja i razvoj, treću grupu čine trgovci telekomunikacionom opremom, a četvrtu kompanije koje pružaju sistemsku podršku operatorima. Posmatrano po delatnosti, u 2013. je bilo najviše telekomunikacionih operatora (99), što je 42,7% ukupnog broja preduzeća u sektoru telekomunikacija. Ova delatnost zapošljava 78% ukupne radne snage, ostvaruje 82% ukupnih prihoda i čak 92% ukupne neto dobiti telekomunikacione industrije. Iako je poslovna aktivnost telekomunikacionih operatora u poređenju sa 2011. rasla nominalno između 2,1 i 2,7% po svim najvažnijim poslovnim parametrima, u odnosu na inflaciju ovaj sektor je realno zabeležio pad od 2%, a istovetan trend je pretežan i u ostalim telekomunikacionim delatnostima.
Nedovoljno malih i srednjih preduzeća
Izrazita dominacija telekomunikacionih operatora nad ostalim segmentima poslovanja u ovoj industriji, utiče da sve veći broj malih preduzeća odustaje od posla, komentariše Matijević. On ukazuje na veoma heterogenu strukturu sektora, u kome su više od polovine mikro firme koje, međutim, ostvaruju svega 2% ukupnih prihoda i upošljavaju 3% ukupno zaposlenih. One posluju sa nedovoljno finansijske snage, malim brojem stručnjaka i nedovoljnim upravljačkim sposobnostima. Istovremeno, ukupan broj srednjih i malih preduzeća u ovoj industriji (106) čini 46% svih kompanija i ostvaruje oko petine ukupnih prihoda, što je nepovoljan indikator. „Trebalo bi da ih bude više“, ističe Matijević, „jer su srednja i mala preduzeća odlučujuća za vitalnost sektora i značajna za podizanje njegove konkurentnosti“.
Svi ključni nalazi u analizi upućuju da je telekomunikaciona industrija u Srbiji u stagnaciji, i pored značajnih ulaganja u infrastrukturu i nove servise. Nastavljaju se investicije u mobilne mreže novijih generacija (3G i 4G), uprkos ekonomskim teškoćama. „To je pomoglo dа se stimuliše korišćenje širokopojasnog Interneta, poboljšana je pristupačnost jer su cene smanjene zbog pojačane konkurencije“, komentariše Matijević. Šta su razlozi stagnacije, koja može da uspori razvoj domaćih telekomunikacija i kakve dugoročne posledice može proizvesti trend sve manjeg prisustva domaćih preduzeća u ovom sektoru su najvažnija pitanja za stručnu javnost i kreatore ekonomske politike, smatra Matijević, koji najavljuje da će Mineco ove teme detaljnije obraditi u narednim analizama telekomunikacionog tržišta.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015