Danas, kada se u Srbiji džez svira za 50 evra za veče, a u svetu se vrsni džez muzičari okupljaju samo po potrebi, „moje bavljenje džezom izgleda kao privilegija“, kaže kompozitor i dirigent Vojislav Bubiša Simić, koji je rođen u isto vreme kada je džez zakoračio u Srbiju. Tokom sedam decenija umetničkog rada, najveće profesionalne uspehe ostvario je sa Džez orkestrom RTV Beograda, na čijem čelu je bio do 1985. godine. Sa njim je svirao u društvu najpoznatijih svetskih džez muzičara, proputovao celu Evropu koju je tada delio Berlinski zid i doživeo ovacije među publikom sa obe strane.
Miki, Džoli bojs, Melodi bojs, Štule i drugi džez orkestri za igru koji su se pojavili nakon što je džez muzika stigla u Srbiju dvadesetih godina prošlog veka, danas su gotovo potpuno zaboravljeni jer u to vreme kod nas nije postojala profesija džez muzičara. Ovu vrstu muzike su svirali uglavnom iz hobija i povremeno u gradu i letovalištima studenti, službenici, ali i profesori, inženjeri i doktori. Mada ih, zato, drugi muzičari nisu cenili, njihova posvećenost džezu je bila tolika da im je često bio važniji od posla od koga su živeli, piše u svojoj najnovijoj knjizi „Neispričane priče“ Vojislav Bubiša Simić, velikan domaće džez scene, za koga jedan od recenzenata knjige, džez kritičar Vojislav Pantić, između ostalog kaže: „Vojislav Simić, vršnjak džeza u Srbiji, jedini ima pravo da potvrdi neprekinutu nit ove muzike u svetu i kod nas“.
Rođen 1924. u Beogradu, Simić je slušao džez još od detinjstva, ali u porodici u kojoj su svi bili pravnici i inženjeri niko nije očekivao da će jednog dana i živeti od muzike. Džez je počeo da svira već kao gimnazijalac na učeničkim igrankama, tokom Drugog svetskog rata mu je pomogao da preživi oskudicu i sačuva glavu, a 1946. osniva prvi posleratni džez orkestar „Dinamo“. Nakon što je diplomirao dirigovanje na beogradskoj Muzičkoj akademiji a džez postao priznat u SFRJ kao umetnička muzika, 1953. postaje dirigent Džez orkestra RTV Beograda.
Simić je ostvario značajna dela i u drugim muzičkim žanrovima i autor je četiri knjige u kojima iznosi mnoge nepoznate istorijske detalje o ljudima koji su obeležili ne samo njegov život, već i celu jednu epohu. Kao vršnjaku Radio Beograda, ova medijska kuća mu je prošle godine priredila proslavu povodom 90. rođendana i 70 godina umetničkog rada tokom kojeg je više od tri decenije proveo kao dirigent i kompozitor Džez orkestra Radio Beograda. Sa njim je ostvario najveće profesionalne uspehe po celoj Evropi i svirao u društvu najpoznatijih svetskih džez muzičara poput Djuka Elingtona, Ele Ficdžerald i Kvinsi Džonsa.
BiF: Prve internacionalne uspehe postigli ste u zemljama koje su tada bile pod komunističkom vlašću. Kako to objašnjavate?
Vojislav Simić: Prvi put smo svirali 1957. u Istočnoj Nemačkoj, a potom u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj, Sovjetskom Savezu… Pozivali su nas kao estradne umetnike, jer su sa nama gostovali pevači koji su pevali tadašnje popularne šlagere. Koristili smo ta gostovanja da nastupimo kao glasnici džeza. Mi smo bili prvi koji su u tim zemljama svirali instrumentalni džez – naš i američki, i publika nas je oduševljeno prihvatala. Situacija u zemljama u kojima je komunizam nametnut nije bila ista kao u Sovjetskom Savezu, jer je njihov prethodni društveni razvoj bio drugačiji. Na primer, Češka je još pre rata imala najbolji džez orkestar i oni su nas primili otvorenije od Poljaka, koji su učtivi ali hladni, pa ih zato i zovu „slovenski Englezi“. Nikada nismo imali problema sa lokalnim vlastima, ali je zanimljivo da je nekada u tim zemljama kontrola bila strožija nego u Sovjetskom Savezu, gde smo prvi put svirali 1961. i kao gosti imali poseban tretman. To iskustvo mi je, možda, i najupečatljivije jer je u SSSR-u favorizovana klasična muzika, ali je publika na našim koncertima pokazivala ogromno interesovanje i iskreno oduševljenje za džez.
BiF: Kada ste prvi put gostovali na Zapadu?
V.Simić: To je bilo 1960. u Francuskoj, na Prvom evropskom džez festivalu koji se održavao u Žuan le Penu, gradiću na francuskoj rivijeri. U to vreme u Jugoslaviji se i dalje teško živelo, neke stvari su se još nabavljale „na tačkice“, i bili ste srećni da od nekog rođaka iz inostranstva dobijete kvalitetan štof za odelo. Došli smo u francuska mondenska mesta skromno obučeni, bez dnevnica i nismo imali novca ni za kafu. Hranili smo se u namenskom restoranu za učesnike festivala i tada smo prvi put u životu videli „švedski sto“. Okruženi džet setom osećali smo se kao ljudi iz unutrašnjosti koji prvi put dolaze u veliku varoš, ali zato smo na bini doživeli ovacije i dobili pehar i novčanu nagradu od sto hiljada franaka za osvojeno prvo mesto. Po povratku u Beograd, postali smo nacionalni heroji.
BiF: Da li su na Zapadu imali predrasude prema vama kao džez muzičarima iz socijalističke zemlje?
V. Simić: Naprotiv, kada smo svirali prave džez koncerte publika je reagovala fantastično. Bilo je i ironičnih situacija, tokom studentskih protesta 1968. Na primer, prilikom gostovanja u Zapadnom Berlinu, publika među kojom je bilo mnogo mladih je izviždala Kaunta Bejzija i još neke veoma poznate zapadne džez muzičare kao „predstavnike poretka“ protiv koga su protestovali, a mi smo kao „džezeri iz komunističke zemlje“ dobili ovacije. Iako su zapadni muzičari na tim koncertima tehnički bolje svirali, publika nas je favorizovala jer je naše džez kompozicije, sa primesama balkanskog folklora, doživljavala kao „antiameričke“. Ali, po mom mišljenu, ceo taj bunt je bio lažna revolucija, koja ništa suštinski nije promenila.
BiF: Svirali ste sa najpoznatijim svetskim džez muzičarima prilikom njihovih gostovanja u Beogradu. Ipak, u vašim knjigama izdvajate Djuka Elingtona kao nekoga ko je posebno uticao na Vas.
V.Simić: On je za mene bio alfa i omega džeza. Njegovu čuvenu kompoziciju „Karavan“ prvi put sam čuo 1938. u izvedbi Džoli bojsa u Vrnjačkoj Banji i čim sam se vratio u Beograd kupio sam njegov album. Svirao sam njegovu muziku još kao srednjoškolac na igrankama, a kada smo osnovali džez orkestar Radio Beograda, iako se džez u međuvremenu promenio, počeli smo da izvodimo njegove kompozicije. Bio sam mu domaćin kada je 1970. gostovao u Beogradu, i, želeći da mu ukažem posebnu čast, dočekao sam ga sa orkestrom na aerodromu. Kada je izašao iz aviona, počeli su da sviraju njegovu kompoziciju „Take the A Train“ a on je, dirnut, dirigovao do kraja izvedbe i upoznao se sa svakim članom orkestra. Možete da zamislite moj šok kada mi je, pri odlasku, poklonio program njegovog koncerta sa posvetom: „Puno sreće izvanrednom aerodromskom orkestru“. Posle se i u Americi pričalo kako u Beogradu aerodromski orkestar fantastično svira džez.
BiF: Dve godine kasnije, za Vaš umetnički doprinos nagrađeni ste putovanjem po Americi. Kako je izgledalo kada ste sa 48 godina konačno došli u zemlju čija muzika Vam je obeležila život?
V. Simić: Boravio sam u više gradova po sopstvenom izboru i bio sam fasciniran veličinom, infrastrukturom i organizacijom u toj zemlji. Ali to je kultura koja se jako razlikuje od evropske. Prilikom boravka u Los Anđelesu, jedan dan sam po programu proveo u tipičnoj američkoj porodici. Moj domaćin nije mogao da veruje da, prema njihovim standardima, tako malo radim i nikako nije mogao da shvati kako uspevam da potrošim toliko slobodno vreme. Mada sam, kasnije, još mnogo puta boravio u Americi, tamo nikada ne bih mogao da živim, taj način života mi ne odgovara. Slušao sam puno kvalitetne džez muzike, posebno u Nju Orleansu, ali sa godinama je popularnost džeza u široj američkoj publici strahovito opala. Sada se džez orkestri, na žalost, okupljaju uglavnom samo po potrebi.
BIF: Da li se slažete sa ocenama da, nakon mnogo godina, džez scena u Srbiji ponovo oživljava?
V.Simić: Pratim skoro sve džez festivale i raduje me što danas mlada publika, i pored agresivne medijske propagande nižerazrednih muzičkih žanrova, ipak dolazi na džez koncerte. Tačno je da se otvaraju džez klubovi, ali neki posetioci dolaze samo zato što je to „in“, dok neki istinski uživaju i poznaju džez. Upoznao sam veoma talentovane mlade džez muzičare, ali danas od džeza ne može da se živi – u Srbiji se smatra pravom srećom da se zaradi 100 evra za veče jer je uobičajena cena oko 50 evra, a ni u svetu to više ne može da bude stalan posao. Iz ove perspektive, moje bavljenje džezom izgleda kao privilegija i, da budem iskren, u današnjim uslovima ne bih mogao da ostvarim takav uspeh. Mladi muzičari masovno odlaze iz Srbije, kao i njihovi vršnjaci iz drugih profesija. I to je za mene najtužnije – što nam već decenijama odlazi toliki mlad svet, koji se više nikada neće vratiti u svoju zemlju.
broj 114, februar 2015.