Home TekstoviB&F Plus Mladi o staroj Jugoslaviji: Nismo bili nebitni kao danas

Mladi o staroj Jugoslaviji: Nismo bili nebitni kao danas

by bifadmin

Sve više mladih „jugonostalgičara“ željno je pravednijeg društva, stabilnosti i prosperiteta za koje veruju da su odlikovale bivšu SFRJ i njenu ulogu u svetu, ali ne bi voleli da žive u ideološkom jednoumlju i bez pametnih telefona. Svoje stavove uglavnom formiraju na osnovu roditeljskih priča, informacija na internetu, filmova i izložbi, pa je osnovano pitanje da li se obrazovni sistem dovoljno bavi ovim periodom?

EBRD-ova studija “Život u tranziciji” koja se bavila ispitivanjem osećanja stanovnika postkomunističkih zemalja prema svojoj prošlosti, pokazuje da se većina anketiranih ne bi vratila u to vreme, što ih ne sprečava da veoma često osećaju nostalgiju za starim vremenima. U Srbiji se tranzicija pokazala izrazito tegobnom, pa se „većina stanovništva socijalističke Jugoslavije seća u izrazito pohvalnom tonu“, piše sociološkinja Ivana Spasić u naučnom članku “Jugoslavija kao mesto normalnog života: sećanja običnih ljudi u Srbiji”.

Studija koju je agencija „Ninamedija” u Srbiji uradila na uzorku od 1.200 građana pokazala je da skoro tri četvrtine njih veruje da se najbolje živelo u vreme bivšeg jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Jugonostalgiju starijih generacija je lako objasniti: sećaju se mladosti i sigurnosti radnih mesta. Ali šta 62% mladih od 18 do 29 godina, obuhvaćenih ovom anketom, navodi na istu ocenu? Zašto širom Balkana raste popularnost levičarskih omladinskih horova, zašto filmski i pozorišni reditelji u svojim delima sve češće obrađuju jugoslovenski socijalizam (Cinema Komunisto, Falsifikator, ili Zbogom SFRJ)?

Izložba „Živeo život“ koja pruža uvid u svakodnevicu ‘običnih’ ljudi u Jugoslaviji je već dva puta prikazana u Beogradu a potom u Ljubljani, Podgorici i Novom Sadu, i za godinu i po dana posetilo ju je 110.000 ljudi. U planu je njeno gostovanje u Subotici, Kragujevcu, Nišu, Čačku, Kruševcu i Požarevcu, kao i otvaranje nove faze izložbe u Novom Sadu pod nazivom Živeo Život, Živela Ljubav – Emotivni život Jugoslovena. Uroš Radulović, jedan od autora ove izložbe kaže da je među posetiocima bilo mnogo mladih, ali on smatra da je uzrok njihovih emocija lep ton tekstova i ‘sentimentalan karakter’ izložbe. „Naravno da su neki mladi osetili duh tog društva, ali mislim da generacije rođene posle 1990. prosto neke stvari ne mogu da razumeju jer su odrastale u rasulu. Mi smo nekada imali samo tri TV kanala na kojima nismo mogli da vidimo scene nasilja, eksplicitnog seksa i agresivni marketing, a kulturno-obrazovni program je bio neuporedivo kvalitetniji. Jedan od ciljeva ove izložbe je bio da se današnjoj omladini pokaže upravo to – jedno doba sa drugačijim sistemom vrednosti”.

 

Najbolje i najgore

“Mladi koji danas osećaju ‘neojugonostalgiju’ su većinom razočarani korumpiranom i siromašnom državom u kojoj žive i na ovaj način izražavaju težnje ka nekom pravednijem sistemu, ili bar ka utopiji koja bi im dala nadu za budućnost”, kaže Ana Panić, kustoskinja u Muzeju istorije Jugoslavije i autorka aktuelne izložbe sa dvosmislenim nazivom “Nikad im bolje nije bilo?”.

„Dve osnovne koordinate u kojima se kreću sva ‘znanja’ i ‘sećanja’ na Jugoslaviju su narativi o sveopštem blagostanju i oni koji negiraju domete socijalističke modernizacije. Oni mladi koji nemaju dobro mišljenje o SFRJ navode sve najnegativnije što o njoj znaju – gušenje slobode govora, malu ponudu robe u prodavnicama, a neki čak i da je ‘Jugoslavija nešto najgore što se desilo Srbiji’. To su uglavnom rečenice koje su čuli od svojih roditelja. Isti je slučaj i sa onima koji tvrde da je standard bio odličan, i da se sa crvenim pasošem svuda moglo putovati”, kaže Panić.

Šesnaestogodišnjak Čedomir M. (16) misli da tada “nisu bila poštovana ljudska prava poput slobode govora i veroispovesti”, i ne bi voleo da je tada bio tinejdžer zbog “zastarele tehnologije”. Njen nedostatak je minus za život u SFRJ i za Marka J. (21) koji pak kao glavni plus bivše države ističe da je tada “narod bio složan i nije bilo nacionalnih podela”. Gordana M. (18) smatra da u Jugoslaviji ljudi nisu imali “pravo na svoje mišljenje i pravo na veru”, i dodaje da “zbog tadašnjeg dobrog života mi danas ispaštamo”. Zoran S. (22) smatra da se tada mnogo lepše živelo, više putovalo i bolje zarađivalo ali bivšoj državi zamera što je “sve bilo po nekom unapred utvrđenom pravilu, što je neko drugi određivao kako treba da se radi”.
Dragan Kovačević (23) misli da je “posleratni period bio težak za one koji nisu pripadali (zvaničnoj) vojsci. „Ne deluje mi kao da je Jugoslavija ikada bila zaista otvoreno društvo. Nije da je trenutno sloboda govora u Srbiji na visokom nivou, ali barem ne postoji mogućnost da će me streljati za veleizdaju ako kažem nešto loše o zemlji. Većina mladih jugonostalgičara, po mom mišljenju, hvali tu državu zbog podataka o boljoj finansijskoj situaciji stanovništva i osećaja da na geografskoj mapi nismo izgledali toliko nebitni kao danas”.

Njegov vršnjak Damjan Radošević smatra da je “život u bivšoj Jugoslaviji u svim segmentima bio prilično uređen, jer je u to vreme osnovno, srednje i visoko obrazovanje bilo besplatno za sve koji su hteli da se školuju. Mislim da su građani imali besplatno lečenje, bilo je posla za sve, dosta se proizvodilo. Takođe, kada slušam priče roditelja kako su bezbedno mogli da spavaju ‘na klupi u parku’ ponekad poželim da sam se rodio pre 50 godina kada je na ovim prostorima vladao toliki mir da se američki predsednik Džimi Karter šetao peške od Terazija do Kalemegdana, što je danas nezamislivo. Tada se, za razliku od danas, mnogo više poštovao zakon”. Damjan kao najveću vrednost Jugoslavije navodi činjenicu da su “svi ljudi bili jednaki i ravnopravni na neki način. Naravno da su komunistički funkcioneri imali povlastice i privilegije ali je to danas mnogo naglašenije”.

Hrabrost u medijima i na TV

Ana Panić je tokom stručnih vođenja u Muzeju razgovarala sa velikim brojem mladih posetilaca i na osnovu njih zaključila da ih kod Jugoslavije privlače neke njene univerzalne vrednosti poput ravnopravnosti, socijalne pravednosti i radničkih prava, solidarnosti, pripadnosti međunarodno priznatoj državi koja je važna u svetskim razmerama, kao i veoma važan narativ o doživljaju sebe kao društvenog aktera. Osim jugoslovenske muzike i filmova, mladi su zainteresovani i za to kako je funkcionisalo samoupravljanje, kao i za realizaciju ideje nesvrstanosti – to je danas veoma popularna tema, kaže autorka izložbe.

Panićevoj je takođe ‘zapala za oko’ činjenica da se obrazovni sistem ne bavi dovoljno ovim periodom pa se mladi informišu u razgovorima sa starijima i preko medija i otuda imaju mnogo zabluda i stereotipa.

“Oni na primer misle da su u socijalizmu svi od države dobijali stanove, iako je zaista manji procenat stanovništva na ovaj način rešio svoje stambeno pitanje. Da bi se dobio stan trebalo je ispuniti određene uslove i probiti se na vrh liste u preduzeću. Stanovi su se čekali i decenijama, a neretko su se ljudi fiktivno razvodili da bi skupili više bodova. Pri dodeli stanova viši društveni slojevi su favorizovani na uštrb radnika, a rešavanje stambenog pitanja zavisilo je od toga i da li zaposleni radi u uspešnom preduzeću – ona su izdvajala više novca za stanogradnju. Kada im objasnite sve ovo, odgovor mladih je ‘ali tada ste bar mogli da se nadate da ćete dobiti stan, a danas ni nada ne postoji’. Ideja da se lakše putovalo sa crvenim pasošem je tačna ali i danas možete slobodno putovati po Evropi, a preko interneta se može naći i jeftin ali i besplatan smeštaj. Što se tiče slobode izražavanja i medija, ona je u nekim periodima zaista bila gušena, na primer na početku stvaranja države, odmah posle 1945. No, u nekim periodima je situacija bila sasvim drugačija. Na primer, šezdesetih su mediji bili dosta slobodniji. Baš na ovoj izložbi imamo TV seriju ‘Spavajte mirno’ koju je Televizija Beograd emitovala nekoliko meseci pre studentskih protesta 1968. godine, u kojoj glavni lik, Srećko napast kojeg je glumio Miodrag Petrović Čkalja, stalno govori o nezaposlenosti. Ta serija nije bila jedina koja je na kritički način govorila o društvenoj stvarnosti. Razdoblje relativne otvorenosti završilo se čistkama 1972. godine, kad su iz javnog života nestale brojne istaknute političke i kulturne ličnosti. Potom se posle oseke sedamdesetih, osamdesetih kritika vratila na velika vrata, a neki mediji (slovenačka Mladina, beogradski Student) su izvrgavali ruglu čak i najveće simbole SFRJ, poput štafete“.

broj 114, februar 2015.

You may also like