Radničke kantine, zdravstvene ordinacije u krugu fabrika i predškolske ustanove za decu zaposlenih, koje su bile zaštitni znak socijalističke brige za radnika u bivšoj SFRJ, postale su u vremenu tranzicije „balast poslovanja“ preduzeća. Danas, usavršene i modernizovane, predstavljaju elemente novog kapitalizma sa ljudskim likom
Pre devet godina kompanija Japan Tobacco International (JTI) odlučila je da kupi Duvansku industriju Senta kada je u njoj ostalo nekoliko zastarelih mašina i samo 85 zaposlenih. JTI je u međuvremenu, 2013. godine, prerastao u šestog najvećeg poreskog obveznika u Srbiji koji zapošljava preko 300 ljudi. JTI posluje po principima Kaizena, japanskog pristupa menadžmentu koji motiviše radnike da svakodnevno unapređuju svoja znanja, ali i da predlažu inovacije rukovodstvu. U fabrici JTI-a u Senti zaposleni zapisuju svoje ideje za inovacije a rukovodstvo ih u velikom broju slučajeva prihvata. Logika je sledeća – onaj ko radi na nekoj mašini ili u određenom procesu proizvodnje bolje poznaje njegove nedostatke nego menadžer, pa može i da da bolje predloge za njihovo unapređenje. I da dodatno zaradi. Osim toga, misle Japanci, radnici koji imaju udela u kreiranju uspeha preduzeća i svojih radnih uslova su lojalniji kompaniji i produktivniji.
Sličnim rečima je sociolog Miroslav Ružica za Radio Slobodnu Evropu objasnio šta je jugoslovenskim radnicima značilo radničko samoupravljanje: “Oni su na taj način dobijali mogućnost participacije, koja je jako važna. Jer čovek nije samo homo economicus, jedinka koja sebe svodi na trku za zaradom ili posedovanjem, već je njegova motivacija mnogo složenija i uključuje potrebu za priznanjem, pravednu raspodelu, uzajamnost, solidarnost, kulturne vrednosti, kooperaciju, grupne i kolektivne ciljeve u jednoj drugačijoj konfiguraciji ekonomije”. Razlika između našeg nekadašnjeg i sadašnjeg japanskog modela participacije radnika je velika, ali je njihova ideja zasnovana na istoj premisi.
Na posao sa decom
Od početka tranzicije do danas, firme u Srbiji su kao relikte socijalizma odbacivale ono što je za preduzeća u vreme socijalizma bio standard: radničke kuhinje ili kafeterije sa subvencionisanim cenama, besplatne zdravstvene usluge i odmarališta.
No, Google, trenutno najbolji poslodavac na svetu, svojim zaposlenima pruža i mnogo više – kvalitetne besplatne obroke, obdanište za decu zaposlenih, mogućnost dovođenja kućnih ljubimaca na posao, obezbeđenu medicinsku negu u samoj kompaniji, rekreaciju u bazenima ili igranje bilijara i stonog tenisa, pa čak i masaže, koje doduše nisu besplatne ali ih Google subvencioniše. Ova kompanija razvozi svoje zaposlene od posla do kuće, a pored toga daje im na raspolaganje a donedavno im je davala i jedan dan u nedelji da rade na bilo kojoj ideji koja im se učini interesantnom.
Osim toga Google finansira održivi razvoj, širenje obrazovanja i iskorenjivanje siromaštva. To se danas zove društvena odgovornost. Ranije možda nije nosila ovo ime, ali je postojala, bar u prinudnom obliku, kao u Jugoslaviji 1954. godine kada je preduzećima naloženo da moraju dati vladi 50 % stečenih rezervi, pre svega za razvoj poljoprivrede, kao i fabrika celuloze, rudnika bakra, železare i fabrike đubriva. Ali davalo se i za druge stvari – za doškolovanje zaposlenih, izgradnju odmarališta za radnike, izgradnju različitih objekata u svojim lokalnim zajednicama, finansiranje kulturnih događaja i mnogo toga drugog.
Velike količine novca koje je uzimala preduzećima država je ulagala i u neke humanističke ciljeve, pa je tako stopa nepismenosti pala sa 44,6% u 1931. godini na 9,5% pola veka kasnije. Jedan od važnijih ciljeva tadašnje države bilo je i širenje rodne ravnopravnosti i zapošljavanje žena.
“Kako je njihova uloga u društvu u to vreme bila višestruka, država je pokušavala da uspostavljanjem odgovarajućih ustanova pruži pomoć zaposlenoj ženi-majci u čuvanju, podizanju i vaspitavanju dece i olakša joj konfliktan položaj u kome se našla razapeta između tradicionalne uloge u porodici i nove društvene uloge zaposlene žene”, piše u katalogu izložbe Ženska strana u Muzeju istorije Jugoslavije. Zato je 1948. godine donesena Uredba o jaslama i dečjim vrtićima, kojom se preduzeća obavezuju da otvore jasle i dečje vrtiće za decu svojih radnica. Obdaništa su prvobitno funkcionisala u okviru preduzeća a posle uvođenja dečjeg dodatka 1951. godine prešla su na samostalno izdržavanje, s tim što je država snosila troškove za investicije i osoblje a sve ostalo je išlo na teret roditelja.
Danas firme, poput Googlea, obdaništa otvaraju uglavnom kako bi svojim zaposlenima smanjila broj obaveza i omogućila prijatniju atmosferu za rad. U našoj zemlji ovu praksu neguje kompanija Fiat Automobili Srbija (FAS). FAS je naime prošle godine otvorio obdanište “Autić” u krugu svoje kragujevačke fabrike, namenjeno celodnevnom boravku dece uzrasta od tri do sedam godina.
“Ovo obdanište deo je predškolske ustanove ‘Nada Naumović’, koja ima tradiciju od skoro 65 godina i sastoji se od 16 vrtića u Kragujevcu. Mi smo renovirali, adaptirali i opremili prostorije u krugu fabrike. U vrtiću trenutno boravi oko 150 dece a za njihove roditelje, tj za naše zaposlene, smo obezbedili popust za usluge obdaništa. Do sada smo zabeležili dobar odziv za vrtić, naši zaposleni su zadovoljni, kao i njihova deca, što nam je i najvažnije”, kažu iz FAS-a.
Briga o zaposlenima
Ne zanemarujući staru tradiciju, kompanija Pionir svojim zaposlenima obezbeđuje medicinske usluge u posebno opremljenoj ambulanti u krugu fabrike u Subotici, koja služi za preglede iz oblasti opšte medicine, stomatologije i ginekologije. Pionir ima i sindikalnu organizaciju koja pruža finansijsku pomoć zaposlenima u lečenju, banjsko lečenje i pomoć u rešavanju različitih životnih problema.
Da se briga o zaposlenima kruniše konstantnim uspesima pokazuje i slučaj domaćeg startapa Nordeusa koji stoji iza najpopularnije sportske onlajn igrice na svetu „Top eleven – Be a football manager“. Ova kompanija je zbog raznih pogodnosti koje nudi zaposlenima proglašena za najboljeg poslodavca 2012. godine. Njeni zaposleni imaju besplatnu, kvalitetnu i zdravu hranu na poslu, specijalan ergonomski nameštaj, „tihu sobu”, sobu za zabavu, prostoriju za kreativno razmišljanje a na raspolaganju im je čak i pranje kola u garaži. Slično kao u Gugleu, Nordeusovi zaposleni mogu da se bave i sportom.
Psiholozi kažu da se na ovaj način zaposleni motivišu da daju svoj puni potencijal na radnom mestu i da budu lojalni svojim poslodavcima.
Od kantine do profitne ketering kompanije
Danas se većina zaposlenih u Srbiji hrani tako što ne prekidajući posa, gura u usta kifle i pogačice iz pekara. To nije samo praksa u privatnim firmama među kojima ima i onih koje zaposlenima brane da odu i u toalet tokom radnog vremena, i ne daju pauzu za ručak, nego i u bivšim socijalističkim proizvodnim pogonima koji su u međuvremenu privatizovani. Kompanija Tigar je primenila interesantan recept koji spaja današnju mantru autsorsovanja svih delatnosti preduzeća koje nisu u vezi sa njegovom ključnom delatnošću, sa tradicijom. Tigar Ugostiteljstvo, kako se ta firma u okviru matične kompanije zove, je počela od kuvanja jela za zaposlene u kompanijskoj fabrici, da bi svoju ponudu proširila i na ostale firme, a potom i na stanovnike Pirota. Danas osim gumenih čizama i ostalih gumenih proizvoda, Tigar pravi i dostavlja oko 4.000 obroka dnevno.
„Tigar Ugostiteljstvo je bilo pionir u pokretanju ove usluge u pirotskom kraju. Ideja je bila da Piroćancima, ali i stanovnicima susednih opština – Dimitrovgrada, Babušnice i Bele Palanke – olakšamo organizaciju slavlja i drugih okupljanja“, kaže Dejan Vojičić, menadžer Tigar Ugostiteljstva. Mi smo godinama unazad pripremali ekskluzivnu hranu za svečanosti povodom obeležavanja Dana Tigra, koje su imale oko 1000 zvanica, za školske svečanosti pa i za Beli dvor. Zato smo odlučili da naše usluge ponudimo i drugim klijentima, pravnim i fizičkim licima van fabričkih kapija”, kaže Dejan Vojičić.
Tigar Ugostiteljstvo će do kraja prvog kvartala ove godine otvoriti prehrambeni objekat u samom centru grada, gde će u ponudi biti tradicionalna srpska jela, roštilj i nekoliko specijaliteta italijanske kuhinje.
broj 114, februar 2014.