Home Da li su sindikati sposobni da se izbore za trajnije poboljšanje radničkih prava?

Da li su sindikati sposobni da se izbore za trajnije poboljšanje radničkih prava?

by bifadmin

Prošlogodišnji maratonski štrajk srpskih prosvetara završen je, između ostalog, obećanjima o novom računanju primanja uvođenjem “platnih razreda”. Time je problem privremeno odgođen, samo da bi ponovo iskrsao ove godine, otvarajući istovremeno i pitanje jesu li sindikati sposobni da se izbore za trajnija poboljšanja položaja svojih članova.

Za dvadeset peti februar bio je najavljen štrajk upozorenja prosvetnih radnica i radnika, članica i članova reprezentativnih prosvetnih sindikata: Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), Sindikata radnika u prosveti Srbije (SRPS), Sindikata obrazovanja Srbije (SOS) i Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije (GSPRS) “Nezavisnost”.

Otprilike u isto vreme, samo godinu dana ranije, SOS i GSPRS “Nezavisnost” potpisali su Sporazum o mirnom rešavanju spornih pitanja sa Vladom Srbije, time, sa svoje strane, prekinuvši, kako se navodi, najduži štrajk u istoriji srpske prosvete (i tada organizovan od strane reprezentativnih sindikata). Pritisci ka prekidu štrajka bili su podstaknuti kako smanjivanjem plata zaposlenih u štrajku, tako i obećanjima Vlade – što u usmenoj formi legende, što i njenim zapisom na hartiji pravničke težine – da će s početka 2016. godine biti uvedeni platni razredi, Deus ex machina svih (prosvetno) radničkih problema.

Ne tako neočekivano, 2016. godina osvanula je bez platnih razreda na bliskom vidiku. Uvođenje platnih razreda, uzgred, postavljeno je kao ultimatum od strane Svetske banke kako bi se Srbiji (i njenoj Vladi) obezbedila novčana sredstva (u formi kredita) u iznosu od 75 miliona dolara, s ciljem opsežnog reformisanja javnog sektora. No, pre opsežnih reformi potrebne su, izgleda, one inicijalne i “manje”, kako bi dotična svota kredita mogla da postane opipljiv entitet.

Dodatan problem – iz vizure sindikata – predstavlja činjenica da uvođenje platnih razreda (o kom se, bez obzira na njegovo još ne blisko ostvarenje, pregovara i dogovara) neće doprineti onome čemu se potplaćeno radništvo Srbije nada: povećanju plata. Nakon serije jednočasovnih štrajkova upozorenja od trećeg februara, koji su nekoliko dana kasnije rezultirali sednicom Socijalno-ekonomskog saveta (SES), određeni sindikati, poput reprezentativnih prosvetnih, uvideli su da platni razredi nisu nikakav Deus ex machina, budući da će podrazumevati samo preraspodelu već izdvajanih i izdvojenih budžetskih sredstava, ne i povećanje izdataka budžeta Srbije na javni sektor ili neki od posebnih ogranaka.

Nedostižni boljitak

Takođe, kako je jedan od ishoda sednice SES-a stavljanje lokalnim samoupravama u nadležnost da određuju osnovice radničkih plata, pitanje je kako će na republičkom nivou doći do ujednačavanja plata, čak i po zaživljavanju sistema platnih razreda (čija je ideja-vodilja, među ostalim, da se izbegnu geografske distorzije – primera radi, da neko/a zaposlen/a u Beogradu za isti posao prima veću platu nego neko/a zaposlen/a u nekom drugom gradu).

Ustupci izvojevani nakon sednice SES-a su, čini se, minimalni, iako nije redak slučaj da se u retorici Vladinih zvaničnika/ca, pa i predstavnika/ca određenih sindikata, boje atributima od “znatni” do “istorijski”. Novitet, nakon petnaest godina, predstavlja poseban obračun toplog obroka (mesečne naknade za ishranu tokom rada) i regresa (za godišnji odmor), koji su dosad bili obračunavani u okviru koeficijenta (umnožak osnovice plate) – a koji varira zavisno od vrste obavljanog rada, načina njegovog obavljanja i stepena ostvarenih radnih preduslova. (Varirala je, dakle, čak i kategorija toplog obroka!) No, ima li mesta nadi da će i ti dogovoreni ustupci – i nova tura obećanja, na Vladin račun – dovesti do opipljivog boljitka po radništvo Srbije?

Reprezentativni sindikati zaposlenih u prosveti očigledno smatraju da neće, a s obzirom na isuviše znanu floskulu o osetnom boljitku “od naredne godine”, njihove sumnje čine se itekako opravdanim. Prosvetni sindikati, čiji je (preko)petomesečni štrajk tokom 2014. i 2015. godine naišao na malo ispunjenih dogovora i obećanja, ogledni su primer kada se postavlja pitanje: šta je, zapravo, potrebno da bi štrajkovi urodili plodom? Jasno je da radništvo, u ma kom delu javnog sektora zaposleno, pristaje i na minimalne ustupke kako bi unekoliko popravilo svoj deprivirani položaj. Međutim, time se postiže malo šta do “šminkanja” brojnih negativnih posledica; upojedinjavanje, kao noseća snaga neoliberalizma, preti i kroz platne razrede i kroz pojedinačne štrajkove.

Problem razjedinjenosti

Platni razredi, ruku pod ruku s naumom da obezbede iste plate za iste poslove – i time ublaže (o iskorenjivanju je prerano govoriti) nezanemarljive disparitete koji postoje u odnosu između različitih geografskih područja Srbije, kao i različitih radnih mesta na kojima se određeni posao obavlja – ilustruju i “tržišnu utakmicu”, u kojoj dostupan prostor za prebacivanja i optužbe ostaje unutarradnički; drugim rečima, izražavanje nezadovoljstava postojećim stanjem preti da iznutra razjedini radništvo, podstaknuto na međusobnu konkurenciju kroz odmeravanje učinaka i doprinosa na osnovu utvrđenog seta kriterijuma. Nadalje, podela sindikata na reprezentativne i nereprezentativne, te nejednako učešće svih sindikata u donošenju odluka od opšteradničkog značaja, dodatno slabe potencijal kojim bi se moglo suprotstaviti Vladi, njenim parcijalnim ustupcima i neispunjenim obećanjima.

Organizacija radničke borbe (i) kao sindikalne borbe morala bi da prevaziđe neke od imanentnih problema vezanih za sindikalno organizovanje – najpre, činjenicu da će sindikati u pojedinim oblastima (kulturi, prosveti, zdravstvu itd.) biti usmereni prvenstveno na probleme s kojima se radnice i radnici u dotičnoj oblasti suočavaju. Iako su teškoće i nepravde s kojima se zaposleni/e u određenoj oblasti suočavaju neopozive, te unekoliko i specifične, dotične specifičnosti ne smeju stati ukraj sindikalizmu kao mogućem, ostvarivom izrazu opšteradničke borbe. Sindikati, ujedinjeni, predstavljali bi otpornu i stabilnu odskočnu dasku s koje bi najpre trebalo odgovarati na izazove osnovnim radničkim pravima, te, obezbeđivanjem osnovice, i svim posebni(ji)m.

Napori da se radnička prava poboljšaju i ispoštuju dovodiće i dalje do kratkotrajnih – ili, pak, na neodređeno vreme najavljenih – postignuća, postignuća partikularnih (a, imajući u vidu i predizborni momenat u Srbiji – važećih samo u retorici predizbornih kampanja), ukoliko radnička borba bude iznutra podrivana, a solidarnost razjedinjavana kako dejstvom spoljnih, tako i dejstvom unutrašnjih činilaca. Štrajk upozorenja prosvetnih radnica i radnika najavljen za dvadeset peti februar ne bi trebalo da ostane usamljeni slučaj – ne samo u smislu štrajkova koji bi trebalo da uslede, već i u smislu podrške konkretnom štrajku. Mobilizacija kako drugih sindikata zaposlenih u javnom sektoru, tako i svih snaga koje bi potpomogle radničku borbu, jedini je obećavajuć preduslov da se, u sistemu koji tlači radnicu i radnika bez obzira na deo sektora kome pripada, ostvare boljici i za radništvo u celini, i za njegove pojedine ogranke.

 
Ana Ilić
Preuzeto sa Biltena