/ B&F Plus / Demokratija u doba tehnologije
BiF Analize Čitajte B&F online

Demokratija u doba tehnologije

This post has already been read 1058 times!

Činjenicu da se transatlantski demokratski kapitalizam – nekadašnji pokretač posleratnog prosperiteta – danas suočava sa ozbiljnim teškoćama ne osporava gotovo niko ko još ima hrabrosti da prelista dnevne novine.

Glad, porast broja beskućnika, toksične hemikalije u vodi, nedostatak stambenog prostora po prihvatljivim cenama: svi ti problemi ponovo su na dnevnom redu, čak i u najrazvijenijim zemljama sveta. Zapanjujući pad životnog standarda dugo se pripremao – 40 godina neoliberalnih politika donele su rezultate – pa sve to ne bi trebalo da nas šokira.

Ipak, u sprezi sa posledicama ratova na Bliskom istoku – prvo izbeglička kriza, a potom i sve učestaliji teroristički napadi u srcu Evrope – naše ekonomske i političke nedaće deluju zaista preteći. Nije neobično to što populističke snage i s leva i s desna podižu glavu i s lakoćom praše tur elitama. Od Flinta u Mičigenu do Pariza u Francuskoj, nosioci vlasti su dezorijentisani i odaju utisak nesposobnosti takvih razmera da Donald Trump pored njih izgleda kao supermen sposoban da spase planetu.

Čini se da demokratski kapitalizam – ta neobična institucionalna tvorevina koja je trebalo da pomiri kapitalistički ekonomski sistem (implicitna vladavina manjine) i demokratski politički sistem (eksplicitna vladavina većine) – prolazi kroz još jednu krizu legitimiteta.

Ideja o krizi legitimiteta, koju je popularisao nemački filozof Jürgen Habermas početkom sedamdesetih godina prošlog veka, izražava nesklad između proklamovanih ciljeva naših političkih institucija – potrebe da se promovišu jednakost, pravda i pravičnost – i surove političke stvarnosti u kojoj te iste institucije često stoje na putu vrednostima za koje bi trebalo da se zalažu.

U izvornoj koncepciji krize legitimiteta, Habermas je naglašavao pre svega kulturnu dimenziju, jer, kako je verovao, funkcionalna država blagostanja, uprkos brojnim primedbama radikalnih kritičara, uspešno umanjuje socijalne disparitete, daje moć radnicima i osigurava da i oni dobiju deo sve većeg ekonomskog kolača.

Ali njegov argument nije preživeo test vremena. Samo desetak godina kasnije, države su bile prinuđene da pribegnu nizu novih mera u pokušaju da istovremeno ispune želje kapitala i rada. To je proces koji je odlično dokumentovao Habermasov glavni oponent u Nemačkoj, sociolog Wolfgang Streeck.

Prvo je došla inflacija, pa nezaposlenost, onda rast javnog duga i konačno finansijska deregulacija koja je olakšala privatno zaduživanje, da bi građani mogli da pozajme novac i kupe sve ono što više nisu mogli sebi da priušte, a što država, potčinjena neoliberalnoj dogmi o vrlinama kresanja budžeta, više nije mogla da im obezbedi.

Nijedno od tih rešenja nije bilo dugog veka. Kriza legitimiteta je tako odložena, ali ne i rešena. U suočavanju sa novim manifestacijama iste krize, današnja globalna elita ima na raspolaganju dve mogućnosti. Jedna je prihvatanje populističkog programa borbe protiv establišmenta koji nude Bernie Sanders i Donald Trump. Njih dvojica se neće složiti o mnoštvu društvenih i političkih pitanja, ali obojica se protive neoliberalnom konsenzusu o globalizaciji, podjednako kritikuju široko prihvaćene stavove o prednostima slobodne trgovine (u obliku u kojem je kodifikovana u sporazumima kao što su Nafta ili TTIP) i odbacuju obavezu Amerike da održava red i mir u svetu (obojica su bliži pozicijama izolacionizma).

Druga mogućnost, prihvatljivija učesnicima na okupljanjima u Davosu, jeste nada u čudo koje će im pomoći da uvere javnost da strukturna kriza u kojoj se nalazimo nije strukturna i da će se pojaviti nešto – tehnologija za obradu velikih količina podataka, automatizacija, „četvrta industrijska revolucija“ – i doneti spas, ili bar odložiti kraj, što je proces koji je Streeck slikovito opisao kao „kupovinu vremena“.

Ali, danas se događa još jedna važna promena. Finansijska industrija koja je istorijski bila ključni faktor u procesu „kupovine vremena“ i odlaganja populističkog revolta, uskoro će možda prepustiti tu ulogu industriji informacionih tehnologija – uz malu pomoć globalne reklamne industrije, onog čarobnog štapića koji je omogućio da mnoštvo digitalnih usluga dobijamo besplatno, u zamenu za lične podatke.

Obrisi tog novog pakta između države i industrije već se naziru. Stvarni dohodak možda stagnira i stanovništvo više ne želi da se zadužuje, ali razloga za paniku nema: sve je više usluga, od komunikacija do preventivne zdravstvene zaštite, koje su besplatne. Osim toga, pojavile su se nove mogućnosti za sastavljanje kraja s krajem, obično prostituisanjem sopstvenog slobodnog vremena ili drugih poseda. Kao što poslednji britanski budžet pokazuje, država će rado ponuditi poreske olakšice i takvim mikropreduzetnicima.

Podaci koje generišu digitalne platforme imaju tržišnu vrednost i mogu se prodati uz dobru zaradu kojom će se zapušiti rupe u budžetu – može ih prodavati i sama država. Univerziteti, osiguravajuća društva, banke: mnoge kompanije bi ih rado kupile.

Takođe, zahvaljujući podacima koje prikupljaju, tehnološke kompanije mogu da se pozicioniraju kao presudno važne za suzbijanje pretnje terorizma. Iza svakog Tima Cooka koji se opire zahtevima agenata FBI nalazi se jedan Peter Thiel, slavni preduzetnik i predsednik upravnog odbora kompanije Palantir, gigantske firme vredne 20 milijardi dolara koja razvija informacione tehnologije za odbrambenu industriju. U nedavno objavljenom intervjuu Thiel se pohvalio da je tehnologija njegove kompanije doprinela sprečavanju terorističkih napada.

Stvarnost savremene politike je sumorna ne zato što nije moguće zamisliti kraj kapitalizma – kao u slavnom diktumu marksističkog kritičara Frederica Jamesona – već zato što je danas jednako teško zamisliti njegov opstanak, bar u onom idealnom obliku u kojem je on koliko-toliko vezan za rezultate demokratskih „ispitivanja javnog mnjenja“. Reklo bi se da je jedino realistično rešenje to da politički lideri više svojih nadležnosti, od socijalne zaštite do odbrane – prepuste stručnjacima iz Silicijumske doline.

To bi verovatno donelo nezapamćeni rast efikasnosti. Ali zar se tako ne bi u isto vreme uvećao demokratski deficit kojim su već opterećene naše javne istitucije? Naravno da bi, ali kriza demokratskog kapitalizma je toliko akutna da smo spremni da se lišimo čak i privida demokratičnosti. Zato se umnožavaju eufemizmi koji treba da opišu novu normalnost („demokratija prilagođena potrebama tržišta“ Angele Merkel je najpoznatiji primer).

Takođe, slogani iz sedamdesetih koji su imali za cilj da učvrste demokratski stub postignutog kompromisa između kapitala i rada, od ekonomske i industrijske demokratije ka uzajamnom uslovljavanju, nemaju smisla u epohi u kojoj radnici na povremenim poslovima ne mogu da se organizuju ni sindikalno, a kamoli da dublje utiču na upravljanje preduzećem.

Ali ni to nije najgore. „Kupovina vremena“ više nije adekvatan opis onoga što nam se događa i zato što su tehnološke kompanije, čak više nego banke, ne samo previše velike da bi propale, već i tako organizovane da je praktično nemoguće razgraditi ih, a još manje replikovati, čak i ako izaberemo drugačiju vladu.

Mnoge od njih već su de fakto preuzele neke od nadležnosti države. To će potvrditi podrobnija analiza života u „pametnim gradovima“ – u kojima tehnološke kompanije rukovode svim važnim uslugama.

Zapravo, tehnološke kompanije ubrzano stvaraju osnovno okruženje u kome se odvija naš politički život, okruženje koga često nismo ni svesni. Kada Google i Facebook jednom preuzmu upravljanje suštinski važnim uslugama, čuvena izjava Margaret Thatcher o tome da „nema alternative“ neće biti samo politički slogan, već veran opis stvarnosti.

U današnjoj krizi legitimiteta najgore je to što bi ona mogla biti poslednja. Svaka rasprava o legitimitetu podrazumeva ne samo sposobnost da osetimo nepravdu, već i da zamislimo i ostvarimo političku alternativu. Uvek ćemo imati dovoljno imaginacije za to, ali moć da se velike ideje pretvaraju u velika dela sve više je privilegija rezervisana za tehnološke gigante. Kada prenos moći jednom bude dovršen, neće biti potrebe da kupujemo vreme – jer će demokratska alternativa biti skinuta sa spiska raspoloživih opcija.

 

 

Evgeny Morozov, The Guardian
Prevod sa Peščanika

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close