Na referendumu koji je juče održan građani Švajcarske su odbili predlog zakona da se svim stanovnicima ove zemlje isplaćuje doživotna mesečna nadoknada u iznosu od 2.500 švajcarskih franaka.
O ovoj temi se već mesecima debatuje, ne samo u Švajcarskoj, već i širom Evrope, a referendum je sa posebnim zanimanjem ispraćen u Nemačkoj, gde se već dugo razmatraju neki slični predlozi „pomoći najugroženijim slojevima društva“.
Zanimljivo je da je medijima u većini država promakao ceo set predloženih modela i uslova isplate minimalne mesečne nadoknade.
Tako je u jednom modelu bilo predloženo da se ukine socijalna pomoć, pomoć za nezaposlene, penziono osiguranje koje država isplaćuje itd. U praksi to je trebalo da znači da svaki građanin Švajcarske dobija, svaki mesec, doživotno, određeni novčani iznos a da od tih para sam reguliše sve ove obaveze.
Drugi predlog – u smislu primene za slučaj da je predlog prošao referendumsko izjašnjavanje – bio je sledeći: ukoliko zaposleni prima od poslodavca 3.500 franaka da mu poslodavac isplaćuje 1.000 franaka a resto da firma uplati državnom fondu za isplatu ove minimalne mesečne nadoknade. A država iz tog fonda onda da uplati zaposlenom licu 2.500 franaka.
U raspravama koje su vođene širom Konfederacije moglo se čuti od strane protivnika predloga da bi time država uštedela a pojedinac se našao u jako teškoj situaciji.
No, da se vratimo na sam početak priče i pitanje zašto se ovakva ideja – o minimalnom novčanom iznosu – uopšte pojavila.
Ukoliko se pogledaju realne mesečne plate za profesije kao što su kuvari, konobari, građevinski radnici – a njih je u proseku veoma mnogo u ukupnom populacionom zbiru – one se u neto iznosima kreću od 3.300 do 3.700 franaka (bruto oko 4.400 – 4.500). Međutim, ukoliko se pogleda iznos prosečnih troškova koji obuhvataju minimalne cene zakupnina za stanove (a one se kreću od 1.500 do 2.200 franaka) i ostale životne troškove, dolazi se na iznos od 4.500 franaka, koliko je pojedincu potrebno da bi „preživeo“ mesec u jednoj od najrazvijenijih država sveta.
Na to treba dodati da je, prema statistikama, svaki 15 građanin pred tzv državnim inkasom (betreibung) i da prima od postojeće neto zarade još manje jer mu inkaso uzima određeni iznos za dug/dugove koje ima. Na osnovu ovih podataka je jasno da jedan deo populacije živi u izuzetno skromnim uslovima.
Pored toga, računa se da prosečan Švajcarac ima „na leđima“ kredite i dugove u minimalnom iznosu do 20.000 franaka.
Na drugoj strani imamo više od 500 stanovnika koji prema podacima ovdašnjih medija raspolažu sa 450 milijardi dolara a to dodatno povećava raslojavanje u društvu.
Sve ovo pred određene političke strukture postavilo je niz pitanja od kojih je najdominantnije bilo – kako pomoći ovim najugroženijim stanovnicima. Računa se da je granica siromaštva ukoliko imate primanja od 2.300 franaka.
Odatle se pojavila ideja da se svakom građaninu mesečno isplati određeni novčani iznos sa ciljem da im se pomogne zbog rastućih troškova života.
Međutim, u debatama su se pojavili brojni predlozi. Protivnici ideje o minimalnoj nadokandi smatraju da bi se usvajanjem ovog predloga položaj najugroženijih socijalnih grupa pogoršao. Na drugoj strani pobornici ove ideje trvde da bi time država pomogla ljudima odnosno upravo tom najugroženijem sloju društva.
Kako god bilo, rezultati jučerašnjeg referenduma i kategorično NE predloženom zakonu o minimalnoj mesečnoj nadoknadi od 2.500 franaka ovu ideju bacili su (za sada) na smetlište istorije.
Zoran Vitorović, Bern