Čovekoljubaca je više nego ikad ranije. Svake godine najbogatiji daju desetine milijardi dolara u dobrotvorne svrhe. Zašto onda nejednakost u svetu sve više raste? Zato što filantropija često favorizuje bogate. Umesto da svet učini boljim mestom, filantropija ga u velikoj meri učvršćuje da ostane onakav kakav jeste.
Međunarodni uticaj bogatih pojedinaca koji izdvajaju novac za dobrotvorne svrhe dramatično se povećao u poslednje dve decenije. Tokom tog perioda osnovano je skoro tri četvrtine od 260.000 dobrotvornih fondacija u svetu, koje raspolažu sa preko 1,5 triliona dolara. Po broju filantropa, Sjedinjene Države su na prvom, a Velika Britanija na drugom mestu. Iznosi koji se opredeljuju za te namene su ogromni. Samo „Fondacija Gejts“ je u 2018. godini uložila u humanirane svrhe pet milijardi funti, što je više od budžeta za inostranu pomoć najvećeg broja zemalja.
Filantropija se u javnosti promoviše kao pomoć bogatih koja pre svega ima za cilj da smanji siromaštvo. Stvarnost to demantuje. U Sjedinjenim Državama, jedva petina od ukupnih donacija je namenjena programima za siromašne. Mnogo više novca se daje za podršku sportu i kulturi, a čak polovina donacija je namenjena obrazovanju i zdravstvu. Poslednji podatak deluje ohrabrujuće, ali kada se anlizira kako je to uticalo na dostupnost obrazovanja i zdravstvenih usluga, dobija se potpuno drugačija slika, ističe Pol Veleli, saradnik na Institutu za globalni razvoj Univerziteta u Mančesteru i autor knjige „Filantropija – od Aristotela do Zakerberga“.
Elitni novac za elitne ciljeve
Tako su najveće donacije u obrazovanju u 2019. godini pripale elitnim univerzitetima i školama koje su pohađali upravo bogati. U Velikoj Britaniji, od 2010. do 2017. godine, više od dve trećine donacija u iznosu od 4,79 milijardi funti koje su obezbedili najbogatiji, dato je za visoko obrazovanje. Polovina iznosa namenjenog visokom školstvu uplaćena je na račune samo dva univerziteta: Oksford i Kembridž. Drugim rečima, školama koje pohađaju deca bogatih filantropa. U istom periodu, britanski milioneri su dali 1,04 milijarde funti za podršku umetnosti, a samo 222 miliona funti za ublažavanje siromaštva.
„Uobičajena pretpostavka da filantropija automatski ima za rezultat preraspodelu novca u društvu je pogrešna. Mnogo elitnih dobrotvora daje novac za elitne ciljeve. Umesto da svet učini boljim mestom, filantropija ga u velikoj meri učvršćuje da ostane onakav kakav jeste. Filantropija vrlo često favorizuje bogate i uprkos tome, niko ih zbog toga ne proziva. Naprotiv, njihova ’humanost’ se podstiče i poreskim olakšicama, a što na kraju ’ide preko leđa’ običnih građana“, tvrdi Veleli.
Većina zapadnih vlada nudi izdašne poreske podsticaje za dobrotvorna davanja. U Velikoj Britaniji je u 2019. godini pojedinac koji zarađuje do 50.000 funti godišnje plaćao 20% poreza na dohodak, oni koji zarađuju između 50.000 i 150.000 funti plaćali su 40%, a oni čije zarade prelaze 150.000 funti plaćali su 45% poreza na dohodak. S druge strane, donacija registrovanim dobrotvornim organizacijama od 100 funti, koštala bi prosečnog poreskog obveznika 80 funti, a preostalih 20 funti bi platila država. Ali poreski obveznik sa najvećom zaradom bi platio samo 55 funti, jer bi država obezbedila ostalih 45 funti.
Stoga se prebogati filantropi nalaze u poziciji da veliki procenat njihovih donacija finansira prosečan poreski obveznik. Pri tom, donator sam određuje šta su ciljevi za koje će izdvojiti novac. Prosečnog poreskog obveznika niko ne pita da li je saglasan sa takvim ciljevima, komentariše Veleli.
Kako se donacijama kroji društvo po sopstvenoj meri
Sjedinjene Države i Velika Britanija svojim zakonima omogućavaju bogatim filantropima da izbegnu porez na donacije, ali da zadrže kontrolu kako će se trošiti novac koji su poklonili. Međutim, prioriteti plutokratije, kojom vladaju bogati, i demokratije, kojom vladaju ljudi, često se razlikuju. Ciljevi bogatih retko se poklapaju sa ciljevima demokratski izabranih vlada.
Veliko istraživanje iz 2013. godine je pokazalo da 1% najbogatijih Amerikanaca ima vrlo različite stavove od američke javnosti kada se debatuje o tome kako bi trebalo da izgleda poreska politika, regulacija tržišta i posebno socijalni programi za siromašne. Oni se protive bilo kakvom uplivu države koji bi uticao na smanjenje nejednakosti i shodno tome na preraspodelu novca, a stavovi su rigidniji što je bogatstvo veće.
Mnogi od 0,1% najbogatijih državljana SAD vatreno se zalažu za smanjenje iznosa u oblasti socijalnog osiguranja i osnovne zdravstvene zaštite. Istraživanje je pokazalo i da oni mnogo manje podržavaju minimalnu zaradu od ostatka američkog stanovništva. Nasuprot tome, favorizuju zakone koji bi išli na ruku velikim korporacijama, uključujući i labaviju regulativu za farmacutske kompanije i finansijske centre moći, poput Vol Strita, navodi Veleli.
Bogatstvo je moć, i stoga postoji dobar razlog za zabrinutost da najbogatija manjina kroz izdašne donacije bitno utiče na život većine, krojeći zakone i društvene prioritete po sopstvenoj meri. Nesrazmerni uticaj super bogataša na donošenje državnih odluka može da objasni zašto se javne politike toliko razlikuju od onoga što želi većina građana. Izbori koje prave filantropi kada odlučuju šta će podržati svojim novcem, direktno ili indirektno dodatno povećavaju socijalne razlike.
Naime, većina njih se usredsređuje na ublažavanje simptoma, a ne na rešavanje uzroka koji produkuju ogromne nejednakosti u društvu. Filantropi finansiraju projekte za prehranu gladnih, otvaranje radnih mesta, izgradnju stanova i poboljšanje usluga. „Ali sav taj dobar posao mogu da obave države ako bi insistirale na merama koje bi smanjile javnu potrošnju, uvele pravedniju poresku politiku, snizile grabežljive kamate na pozajmice i onemogućile eksploataciju zaposlenih kroz sramno niske zarade i ukidanje njihovih prava, čime se rad sve većeg broja ljudi srozava ispod minimuma dostojanstva“, upozorava Veleli.
Velikodušnost manje košta od socijalne pravde
Uz to, postoji i dublji problem. Kada je reč o ublažavanju siromaštva, dobronamerni filantrop može da finansira stiopendije za obrazovanje dece iz siromašnih porodica ili programe obuke za osposobljavanje slabo plaćenih radnika koji bi im omogućili da dobiju bolja radna mesta. Ovakvi napori jesu humani, ali oni obezbeđuju tek nekolicini pojedinaca da izađu iz nemaštine, dok bezbroj drugih ostaje zaglavljeno u lošim školama ili na nesigurnim i slabo plaćenim poslovima, na dnu tržišta rada.
Veoma mali broj brižnih filantropa odlučuje da finansira istraživanja ili programe koji bi jasno pokazali zašto tako veliki broj škola radi loše i zbog čega toliko raste izrabljivanje radnika. „Takav pristup humanosti ima iste efekte kao kada bismo svu snagu potrošili da spasemo samo jedno drvo, dok cela šuma gori“, ocenjuje Veleli.
Ipak, daleko veću štetu društvu u protekle dve decenije su naneli filantropi koji su izrazito neoliberalno orijentisani. Prioritet na njihovom dnevnom redu je bilo finansiranje istraživanja i akademika koji bi u javnim raspravama iznosili čvrste „argumente“ protiv većeg regulisanja finansijskog tržišta, povećanja minimalne zarade, unapređenja zdravstvene zaštite ili većeg oporezivanja industrija koje najviše zagađuju životnu sredinu.
Oni finansiraju stručnjake koji negiraju posledice klimatskih promena, podržavaju misiju potpuno nesputanog tržišta, uspostavljaju saveze sa konzervativnim verskim grupama, stvaraju populističke medije i osnivaju „preduzetničke institute“ unutar univerziteta, što omogućava njima, a ne univerzitetima, da biraju akademike.
Prema podacima Fondacije „Greater Nev Orleans“, kolektivne akcije više od 90.000 dobrotvornih fondacija tokom proteklih deset godina nisu uspele da promene ni najosnovnije životne uslove siromašnog stanovništva u Sjedinjenim Državama.
Na pitanje zašto, Veleli kao odgovor citira zaključak Rejnholda Nejbura, autora knjige „Moralni čovek i nemoralno društvo“, koji je još 1932. godine napisao: „Filantropija kombinuje istinsko sažaljenje sa pokazivanjem moći, što objašnjava zašto su moćnici skloniji da budu velikodušni, nego da dozvole borbu za socijalnu pravdu“.
Zorica Žarković
Foto: Pixabay