Opsesivno traganje za lošim vestima na internetu je postalo toliko rasprostranjeno da je Oksfordski rečnik uvrstio njegov naziv na engleskom jeziku – doomscrolling – na svoju listu reči koje su obeležile 2020. godinu. Imajući u vidu posledice ovakvog ponašanja, ove godine biće nam potrebna reč koja opisuje nadljudske napore za očuvanje psihičkog zdravlja.
Ne morate biti novinar da bi vam bilo jasno da su velike tragedije, lične nesreće i prirodne katastrofe te koje prodaju novine, odnosno da je loša vest – najčitanija vest. Čitaoce više privlače negativne, pa čak i zastrašujuće teme, nego afirmativne priče o ljudskim podvizima, tuđem uspehu i sreći. To su pre nekoliko godina na sopstvenom primeru dokazali novinari ruskog portala „City reporter“, kada su odlučili da ceo dan objavljuju isključivo pozitivne vesti. Tada su privukli samo trećinu svoje uobičajene čitalačke publike.
Ovaj deo ljudske prirode odavno nije novost. Međutim, novina je to što je interesovanje za morbidne događaje danas masovnije nego ikada ranije, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama koji omogućavaju daleko lakši pristup svim vrstama informacija. Praksa da se traže samo one loše je postala toliko rasprostranjena da je dobila i posebne nazive. Opsesivna potraga za nesrećama i uznemirujućim informacijama preko mobilnih telefona naziva se „doomscrolling“, što u bukvalnom prevodu znači „skrolovanje o kraju sveta“.
Slična potraga se odvija i preko računara, i u tom slučaju stručnjaci je nazivaju „doomsurfing“. Bez obzira na ovo jezičko „cepidlačenje“, i koji tehnološki uređaj služi kao sredstvo za pretragu, suština je ista. U oba slučaja, reč je o ljudima koji troše sate na internetu jureći vesti o katastrofama ili katastrofična tumačenja aktuelnih događaja kao što su posledice pandemije, od kojih je svaka nova informacija, a još češće lažna informacija, gora od prethodne.
Nije slučajno što je ova reč ušla u masovniju upotrebu tokom pandemije korona virusa, koja je u naše živote unela mnogo više nesigurnosti nego što smo mislili da možemo da podnesemo. Iako svako sebe smatra posebnim i neponovljivim, ljudi imaju mnogo zajedničkih osobina i navika, posebno sada kada je kretanje ograničeno a društveni život sveden na kliktanje po gedžetima.
Vesti služe čoveku, a ne čovek vestima
U ranim mesecima pandemije sprovedeno je više istraživanja koja su se bavila uticajem društvenih mreža na ljudsku psihu. Naučnici su došli do zaključka da je po mentalno zdravlje pogubnije informisanje preko interneta nego iz klasičnih medija. Oni koji su informacije tražili na društvenim mrežama i drugim „onlajn autletima“ imali su mnogo veći rizik da zapadnu u depresiju ili anksioznost. Zašto?
Mada tabloidi nisu otkriće našeg vremena, a sistem rekla-kazala je najstariji metod širenja dezinformacija na svetu, ranije su dometi vesti koje imaju za cilj da šokiraju i unesu strah u javnost bili daleko ograničeniji nego u današnje vreme, kada živimo u globalnom selu. Još jedna bitna razlika je u tome što uprkos sve većoj tabloidizaciji klasičnih medija, čemu je u velikoj meri doprinela trka za publiku u konkurenciji sa internetom i društvenim mrežama, oni makar formalno snose odgovornost za svoju uređivačku politiku, odnosno za tačnost informacija i način na koji ih plasiraju.
Možda je za doziranje loših vesti koje se objavljuju kroz klasične medije još važnija činjenica da u tom odnosu „potrošač“ informacija odvaja kraće vreme za čitanje vesti u toku dana i ostatak vremena se bavi svojim svakodnevnim životom. Drugim rečima, vesti su podređene čoveku.
U slučaju kada se informacije dobijaju preko interneta, daleko je veći rizik da čovek postane podređen vestima. Informisanje preko interneta se odvija bez prekida 24 sata u sedmici, odnosno taj sistem funkcioniše kao benzinska pumpa koja je stalno otvorena. Takva dostupnost informacija, kao i podsticanje uverenja da u i informatičkom vremenu vredimo samo onoliko koliko raspolažemo „pravim informacijama u pravo vreme“, počeli su i „potrošače“ vesti da pretvaraju u benzinske pumpe i u takozvanim normalnim vremenima.
U ovakvim, kao što je sadašnje, koje u sebi nosi ogromnu neizvesnost i strah, potreba da se bude što informisaniji je daleko izraženija, a posebno da se bude u toku sa mogućim pretnjama, kako bismo na vreme našli način da se od njih odbranimo. Pamela Rutledž, direktorka kalifornijskog Centra za istraživanje medijske psihologije ističe da je ovakva ljudska težnja ne samo prirodna, već nam je i omogućila da preživimo kao vrsta. Ali biti informisan o pretnjama i opsesivno tragati za njima, toliko da na njih trošimo celokupno slobodno vreme, su dve potpuno oprečne stvari.
Pojedinac koji internet doživljava kao prednost jer mu omogućava da se informiše iz više izvora kako bi doneo odluku poređenjem i vaganjem različitih informacija, i na to troši ograničeno vreme, u osnovi se ponaša racionalno. Ali onaj koji dan i noć traga za lošim vestima po internetu i društvenim mrežama, obično to radi iz početnog uverenja da se istinite informacije o pretnjama kojima je izložen namerno prikrivaju kroz formalne kanale informisanja. Takvi pojedinci nisu u stanju da kontrolišu sopstvene strahove, već naprotiv, strah je taj koji upravlja njihovim postupcima.
Društvene mreže su veoma plodan teren da se sopstvene zebnje hrane tuđim strahovima, jer po pravilu tragamo za onim izvorima informacija i sagovornicima sa kojima već delimo osnovna uverenja i pogled na svet. Iako su ovakvi pojedinci uvereni da vladaju situacijom, jer su „daleko informisaniji kako zaista stvari stoje“ od drugih, istina je potpuno suprotna. Njihovo razmišljanje i ponašanje postaje sve iracionalnije, a strah ne samo da ih blokira već i vodi u nesanicu, razdražljivost, a ponekad u depresiju i anksioznost.
Manje gledaj u to sokoćalo!
Džejn Vu, američka klinička psihološkinja i autorka popularnog podkasta iz te oblasti, kaže da opsesivno traganje za lošim vestima ima sličnosti sa generalizovanim anksioznim poremećajem (GAP). Glavni simptom je veoma izražena, patološka anksioznost i briga. Ovaj poremećaj može da dovede do problema u svakodnevnom funkcionisanju i da smanji kvalitet života. Može ostaviti i posledice na telesno zdravlje, kao što su umor, problemi sa mišićima ali i sa kardiovaskularnim sistemom.
Stručnjaci upozoravaju da čak i kada su pojedinci koji opsesivno tragaju za lošim vestima svesni da im to može naneti ozbiljne zdravstvene probleme, oni često ne mogu da se odupru tom porivu. Jedna studija sprovedena na Univerzitetu u Saseksu pojasnila je kako nas kompulsivno traganje za lošim vestima uvodi u začarani krug: čitanjem ovakvih sadržaja u čoveku se budi potreba da pronađe još vesti, a zatim još više, i to traganje počinje da se hrani novim traganjima, u stalnom iščekivanju da će saznati nešto što će prekinuti negativni niz. Ali umesto izlaza, pojedinac koji je neprekidno izložen ovakvim sadržajima, upada u lavirint iz kojeg se ne vidi izlaz.
Veliki broj stručnjaka detaljno analizira ovaj fenomen, ali ako pogledamo njihove savete kako preduprediti da nas loše vesti „ne stave pod svoje“, oni se i ne razlikuju mnogo od onoga što bi mogla da vam kaže i vaša baka: „Manje gledaj u to sokoćalo“.
Ili što bi vam rekao običan čovek iz neke od zemalja u kojoj godinama traje rat, ubijanje, glad i sve ono što su za nas samo loše vesti, a za njega su – životne činjenice za koje ne zna da li će ih sutra preživeti.
Marija Dukić
Foto: Pixabay