Nasuprot zapadnim liderima, koji su već doneli odluku uz koga bi Mongolija trebalo da se svrsta u aktuelnom ratu u Ukrajini, Mongoli pokušavaju da nađu rešenje kako da spasu svoju ekonomiju u sukobu velikih sila. Ova država, stešnjena između Rusije i Kine, veoma je ekonomski zavisna od svojih suseda. Mada je zbog visokog rasta u prethodnoj deceniji proglašena za novog azijskog tigra, sve više se pokazuju slabosti privrede čija se industrija najviše oslanja na izvoz rudnog bogatstva.
„Kad Moskva kine, Mongolija kašlje. Koliko god da se Mongolija menja, ova situacija se ne menja, jer šta god da se desi našem večitom komšiji, doći će i do nas. Surova realnost je postala vidljiva još prošle jeseni. Kada je uvoz goriva iz Rusije kasnio samo nekoliko dana, u zemlji je nastao opšti haos“, podseća jedan mongolski internet portal u komentaru o izgledima svoje zemlje da ostane neutralna i spase sopstvenu ekonomiju u aktuelnom sukobu velikih sila povodom rata u Ukrajini.
Mongolija je naprečac postala zanimljiva i zapadnim medijima, koji tvrde da je ova azijska država – okružena sa 143 miliona Rusa na severu i 1,4 milijarde Kineza na jugu – ključ u nastojanjima Kine da iskoristi trenutnu situaciju i pojača svoj uticaj u centralno-istočnoj Aziji na račun Rusije. Mongolima je, pak, od ovakvih geopolitičkih spekulacija daleko preče da nađu ključ za problem kako da prežive u najnovijoj globalnoj igri prestola.
S jedne strane, Zapad ih pritiska da se „kao demokratska zemlja jasno svrstaju uz demokratski svet“, dok s druge ekonomski zavise mnogo više od svojih suseda, Rusije i Kine, najtraženijih zločinaca na listi zapadnih država. Ojun Erden, premijer Mongolije, je to rekao vrlo jasno u samo jednoj rečenici: „Svesni smo da naša privreda zavisi od izvoza metala u Kinu, a državni budžet od nafte iz Rusije“.
Naime, Mongolija plasira u Kinu čak 80% svog izvoza, najviše minerala, odatle nabavlja trećinu ukupnog uvoza, a Kina je i najveći pojedinačni investitor u ovoj zemlji. Kineski strateški projekat „Pojas i put“ je od životne važnosti za Mongoliju, jer bi preko njene teritorije trebalo da prođe jedan od koridora koji bi povezao Kinu sa Istočnom Evropom. To bi omogućilo Mongoliji da postane najveći logistički centar u regionu, ali bi prema tvrdnjama nekih zapadnih analitičara cena mogla da bude previsoka.
Njihova procena se zasniva na tezi da bi Kina, koja u trgovinskom ratu sa Amerikom koristi kao oružje i to što proizvodi gotovo 80% retkih minerala u svetu, mogla zauzvrat da traži od Mongola da dodatno povećaju ionako intenzivnu eksploataciju metala u korist kineske industrije.
Rusija, s druge strane, obezbeđuje oko 80% mongolskog tržišta nafte, poseduje udeo od 51% u tamošnjim železnicama, a u poslednjih pet godina trgovinska razmena između dve zemlje je porasla za gotovo 40%. Dve države su 2019. godine najavile strateško partnerstvo koje podrazumeva infrastrukturni investicioni fond od 1,5 milijardi dolara, nadogradnju transmongolske železnice i prolazak rusko-kineskog gasovoda kroz teritoriju Mongolije.
Blago pod zemljom
Danas je teško zamisliti da je ova zemlja u razvoju, neotporna na spoljne šokove, nekada bila najveće kopneno carstvo u istoriji, koje je uzdrmalo svetski poredak i sprovelo prvu globalizaciju izgradivši jedinstven sistem za komunikaciju, trgovinu i prenos tehnologija. Postojbina osvajača Džingis Kana sada broji jedva oko tri miliona stanovnika i jedna je od najređe naseljenih zemalja u svetu sa dva stanovnika po kvadratnom kilometru. Na ruku joj ne ide ni vrlo surova klima, kao i činjenica da nema izlaz na more.
I pored ovakvih ograničenja, Mongolija je u 2011. godini prema podacima Svetske banke zabeležila rast privrede među najvećima u svetu, od čak 17,3%, dok je iste godine rast u Kini iznosio 9,6% a u Rusiji 4,3%. Od tada, njena privreda je rasla u proseku za skoro 7% godišnje, što je podstaklo MMF da Mongoliji odobri 2017. godine finansijski zajam težak 5,5 milijardi dolara, a rusku investicionu „Renesans banku“ da proglasi ovu susednu zemlju novim azijskim tigrom ili mongolskim vukom.
Rast mongolske ekonomije se pre svega oslanja na poljoprivredu i još više na rudarstvo. Poljoprivredni sektor, u kome tradicionalno dominira stočarstvo, zapošljava tri četvrtine ukupno angažovane radne snage i stvara oko 10% BDP-a, koji je prošle godine iznosio 15,1 milijardu dolara, što čini 0,01% svetske ekonomije.
Stočari najviše uzgajaju koze, ovce, goveda, konje i kamile, pa je u zemlji veoma razvijena i mesna industrija, čiji se proizvodi takođe najviše izvoze u Kinu i Rusiju. Mongolija je i drugi najveći proizvođač kašmira posle Kine, sa godišnjom proizvodnjom od oko 5.000 tona, od čega najveći deo opet završava kod Kineza. Usled nepovoljnih klimatskih uslova, uzgoj biljaka se uglavnom svodi samo na pšenicu, ječam i zob, koji se gaje u središnjim delovima zemlje.
Njen najbogatiji prirodni resurs su rude, koje uključuju preko 440 različitih minerala. Mongolija ima 180 nalazišta zlata, a među najvećim ležištima su i ona gde se iskopavaju ugalj, fluorit, bakar, molibden, čelik, kostir, srebro, poludrago kamenje… Rudnik zlata i bakra „Oju Togoju“ u pustinji Gobi je jedan od najvećih u svetu, sa planiranom godišnjom proizvodnjom od preko 550.000 tona bakra i preko 450.000 unci zlata u periodu od 2025. do 2030. godine.
U južnom delu pustinje Gobi nalazi se još uvek neiskorišćeno ležište uglja, čiji se ukupni potencijal procenjuje na za 6,4 milijarde tona. Zato ne čudi da rudarstvo predstavlja okosnicu mongolske industrije, koje čini 23% BDP-a, 70% ukupnih prihoda od izvoza i privuklo je 2,4 milijarde dolara ulaganja.
Kletva stranih investicija
Visok priliv stranih direktnih investicija od 2016. godine, od kojih čak 90% čine ulaganja u rudnike, povećao je bruto devizne rezerve zemlje za 3,5 puta, na 3,8 milijardi dolara. Ali dohodak po glavi stanovnika nije rastao od 2014. godine, a stopa siromaštva i dalje iznosi preko 27%. To je, kako ocenjuje glavni ekonomista mongolske centralne banke Gen-Očir Dujav, „dokaz da vrlo mali broj stanovnika ima koristi od rudarskog sektora i da se značajan iznos prihoda ostvaren od visokog privrednog rasta vraća nerezidentima“.
U isto vreme, rast potrošačkih kredita je porastao za čak 55%, pa je Mongolija dočekala pandemiju korona virusa sa prezaduženim stanovništvom, još zaduženijom privredom čiji spoljni dug iznosi prema rečima Dujava 220 procenata BDP-a, dok je država uspela da smanji javni dug na 70% BDP-a. I pored ovakve situacije, mongolska vlada je obezbedila izdašan paket podsticaja za pomoć građanima i privredi tokom pandemije, ali i bankama koje čine 90% domaćeg finansijskog sektora i muku muče sa nenaplativim kreditima.
Mada je mongolska privreda počela da se oporavlja od posledica korone, pre svega zahvaljujući skoku cena metala na svetskim berzama, u 2020. godini je imala privredni rast od 4,4%, u 2021. od svega 1,4%, dok se za ovu godinu predviđa skromnih 2,3% i to pod uslovom da se ukrajinska kriza dodatno ne otme kontroli.
Ono što Dujav ne pominje u svojoj analizi je sukob interesa između rudarskih kompanija i stočara, među kojima je veliki broj nomada. Država je izdala oko hiljadu licenci za rudarska iskopavanja širom zemlje, uključujući i značajan deo pašnjaka na kojima su nomadske zajednice tradicionalno napasale svoju stoku. Pored toga što ostaju bez prava na zemljište, stočari se prinudno raseljavaju i zato što su rudarske aktivnosti zagadile daleko šira područja. Gomilanje jalovine, zajedno sa klimatskim promenama uveliko menja izgled stepa i dovodi do sve češćih sukoba među ruralnim stanovništvom oko sve manjeg broja dostupnih pašnjaka.
Imajući u vidu sve pomenuto, ne čudi tvrdnja mongolskog portala „Medee.MN“ da vlasti u Mongoliji traže od novinara da u svojim komentarima ne zauzimaju stranu u ratu u Ukrajini i da objavljuju informacije samo iz proverenih izvora. Novinar zaključuje da je to u postojećem propagandom ratu gotovo nemoguće, podjednako kao i pokušaji mongolskih zvaničnika da uspešno balansiraju među velikim silama.
Marina Vučetić
Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022.
Foto: Taneli Lahtinen, Unsplash