„Prošle godine sam krenula na odmor i kada sam na beogradskom aerodromu ugledala svoje kolače pomislila sam – to je to, ne moram više da se dokazujem. Ali evo me sada, sa svojih 66 godina, opet sa rukama u brašnu“, kaže Zorica Selaković, koja je proizvodnju torti i kolača počela u vreme kada za to nije postojala ni šifra delatnosti. Ova veteranka srpskog poslastičarstva dobila je brojna priznanja za razvoj preduzetništva, a isti posao je iz ličnih razloga počinjala dva puta. Kada joj je bilo najteže, zahvaljujući odanim saradnicama i mušterijama obezbedila je najvredniji kapital – veru u ljude.
Zorica Selaković je nasledila talenat i veštinu za pravljenje ukusnih slatkiša od svoje majke i odlučila je da to znanje pretoči u posao. Zato je 1990. osnovala zanatsku radnju „Dessert Čačak“ za proizvodnju torti i kolača. Danas izbor ovakve delatnosti ne deluje nimalo neobično, ali u doba kada je ova preduzetnica iz Čačka odabrala da na taj način zarađuje za život, pokazalo se da je bila ispred svog vremena. Naime, ona je prva u Srbiji registrovala proizvodnju torti i kolača za koju tada nije postojala ni šifra delatnosti.
Prve tri godine radila je uporedo dva posla, u UTP „Morava“ i u sopstvenoj firmi. Pošto kao majka dve male ćerke više nije mogla da izdrži radeći i do 20 sati dnevno, rešila je da se potpuno posveti svojoj radnji. Rizik se isplatio, jer su deserti iz Čačka ubrzo „zasladili“ celo tržište bivše Jugoslavije.
„Iako se devedesetih teško živelo, naši ljudi nisu odustajali od slavlja ni u najtežim okolnostima. U to sam se uverila 1999. godine kada je počelo bombardovanje. Bila sam ubeđena da je to smak sveta, da ću morati da zatvorim firmu. Podelila sam brašno i ostale namirnice radnicama i poslala ih kućama. Međutim, narudžbine nisu stale. Na moje iznenađenje, ljudi su jeli torte i kolače čak i u skloništima“, priča Zorica za B&F kako je fil kuvala na „Smederevcu“, a torte ukrašavala pod svećama i bombama.
Povratak vere u ljude
Posao se razvijao stabilno sve do 2005. godine kada je usled porodičnih problema morala da izađe iz potpuno uređenog i opremljenog proizvodnog prostora u kojem je radilo oko 50 radnika.
Naša sagovornica kaže da nikada neće zaboraviti trenutak kada je saopštila zaposlenima sa kojima je do tada radila „kako stvari stoje“, odnosno da ne može bilo šta da im garantuje ako prihvate da sa njom krenu od početka. To je bilo pred novogodišnje praznike.
„Našla sam se u teškoj situaciji. Imala sam brojne kupce koji su poručivali torte i kolače, a ja nisam znala ni gde ni sa kim ću da ih pravim“, priseća se Zorica. Međutim, sugrađani su joj pomogli da nađe objekat gde će moći da nastavi proizvodnju. Opremila ga je zahvaljujući „donacijama“ prijatelja i kolega. Neko je dao šporet, neko sto, neko mikser…
Kada je osvanuo 2. januar, Zorica se sama zaputila u svoju novu radionicu. „Kuvala sam kafu i gledala kako sneg ulazi u prostoriju kroz vrata koja slabo dihtuju“, priča naša sagovornica kako joj je počeo taj dan. A onda je ušla prvo jedna radnica, pa druga, treća, a za njima i ostale. Skoro sve radnice sa kojima je prethodno radile su došle kod nje, ali ne samo na kafu, nego i na posao.
„Zastala mi je ’knedla’ u grlu. Teško je opisati kakav je to osećaj kada shvatite da neko toliko veruje u vas da je spreman da sa vama sve započne ponovo“, ističe preduzetnica iz Čačka.
Iako novi prostor nije bio impresivan, stare mušterije su znale šta kupuju i ne samo da su se vraćale, nego su nudile da pomognu koliko mogu. „Tako mi se, usred velike lične krize, vratila vera u ljude“, opisuje Zorica svoj najvredniji kapital koji joj je pomogao da ponovo uspe.
Jednom preduzetnik, uvek preduzetnik
Posao je i po drugi put dobro krenuo, pa je Zorica uz pomoć kredita i pozajmica od prijatelja, uložila u novi poslovni prostor od 500 kvadrata, što je otvorilo i nove poslovne mogućnosti. Pošto direktno komunicira sa kupcima, vlasnica preduzeća „Dessert Čačak“ ima jako dobar uvid u to kako se menja moda i na tržištu kolača. „Trenutno raste tražnja za slatkim stolovima. Oni obuhvataju različite slatkiše, sitne kolače, čizkejkove, museve, slatkiše na štapićima i drugo. Nekada su se na svadbama služile samo torte, a danas se sve češće uzima jedna mladenačka torta, a za ostale goste se naručuju slatki stolovi“, upućuje nas Zorica u novi „modni pravac“ u zaslađivanju svadbi u Srbiji.
Uz ogroman rad i činjenicu da su njene radnice ostale uz nju kad joj je bilo najteže, preduzetnica iz Čačka je mogla da se osloni i na podršku Udruženja poslovnih žena Srbije. Od Udruženja je dobila pomoć u uspostavljanju saradnje sa beogradskim aerodromom „Nikola Tesla“, gde se sada prodaju njeni proizvodi.
„Prošle godine sam krenula na odmor i kada sam na aerodromu ugledala moje kolače i ime moje firme ‘Dessert Čačak’ pomislila sam – to je to, ne moram više da se dokazujem. Ali, evo me sada, sa svojih 66 godina, opet sa rukama u brašnu“, kaže Zorica, koja priznaje da je „izlečiti“ se od zaraze preduzetništvom nemoguće.
Rad je najbolji lek za sve
Ova veteranka srpskog poslastičarstva, koja je u saradnji sa Narodnim muzejom u Čačku pravila i torte po recepturama iz 18. veka, dobila je brojna priznanja za kvalitet svojih proizvoda, ali i za doprinos razvoju ženskog preduzetništva, ne samo na domaćem tržištu, već i u regionu. Poslednje priznanje, „Stvaratelji za stoljeća“, za doprinos razvoju ženskog preduzetništva na području srednje i jugoistočne Evrope, uručeno joj je krajem prošle godine. U svoje podvige ubraja i tortu tešku ravno 1.700 kilograma.
„Dessert Čačak“ podučava i srednjoškolce iz Prehrambeno ugostiteljske škole u Čačku, koji dolaze u ovu firmu na praksu. Vlasnica preduzeća kaže da joj je puno srce kada čuje da neko od mladih koje je podučavala uspešno radi u proizvodnji torti i kolača.
Lekcija koju izdvaja iz sopstvenog iskustva je ona da žene moraju da se povezuju i međusobno pomažu, jer još uvek postoje predrasude o njihovim poslovnim sposobnostima: „Uzmite mene kao primer. Napravila sam uspešnu firmu za proizvodnju torti i kolača koja postoji 34 godine, a i dalje ima onih koji smatraju da je ovo što radim samo ženski hobi i da to ne može da se poredi, recimo, sa proizvodnjom šrafova“.
Naša sagovornica se nada da će nova vremena doneti i drugačiji odnos prema preduzetnicama, među kojima su i njene dve ćerke, obe zaposlene u ovom porodičnom preduzeću. Slatkom životu doprinosi i Zoričinih petoro unučadi, koje ona, pored oblikovanja torti, podučava pravilu u koje i sama duboko veruje – da je rad najbolji lek za sve.
Marija Dukić
Biznis i finansije 218, mart 2024.