Dok ceo svet prebrojava koliko profesija će završiti na otpadu pred najezdom veštačke inteligencije, stare dobre provodadžije su ponovo u modi i posao im odlično ide. Profesionalci koji rade za najbogatije mušterije naplaćuju svoje usluge od 150.000 do 500.000 dolara po klijentu, sa obrazloženjem da je pravu ljubav veoma teško naći i zato je ona investicija a ne trošak. Pored toga, provodadžije se žale da neto platežni samci mogu da budu izuzetno naporni, naročito revizori iz „velike četvorke“ i IT bogatuni.
Samcima pripada sve veći deo sveta. Broj samaca u SAD skoro se udvostručio u poslednjih pola veka, a u Španiji je u istom periodu porastao gotovo devet puta. Samci čine više od polovine stanovništva u većini skandinavskih zemalja, oko petine u zemljama centralne i istočne Evrope, dok je najmanje samačkih domaćinstava u Pakistanu, Bangladešu i Etiopiji.
U Srbiji, prema poslednjem popisu iz 2022. godine, samci čine skoro 17% stanovnika, a najveći broj živi u Beogradu, gde je svako treće domaćinstvo samačko.
Samaca u svetu je toliko, da su postali zasebno i prilično unosno tržište. Dok neki zarađuju na njima tako što im podilaze svojom ponudom, drugi vide poslovnu priliku u tome da samce oslobode njihove samoće. Iako su digitalne platforme za upoznavanje i dalje popularne, primetno je da im poslednjih godina padaju posete i prihodi. Izgleda da se samcima smučilo da troše toliko vremena tražeći pravu ljubav preko interneta, samo da bi se uverili da ono što se prikazuje u izlogu nema blage veze sa tom osobom u stvarnosti. I još da budu srećni, ako ih „onlajn“ srodna duša ne opelješi.
I tako, dok ceo svet prebrojava koliko će profesija završiti na otpadu pred najezdom veštačke inteligencije, stare dobre provodadžije su ponovo u modi i posao im odlično ide. Procenjuje se da će globalna industrija provodadžija do 2030. godine dostići prihod od 13,4 milijarde dolara, a 40% tog tržišta je u SAD, gde u ovoj branši radi oko 2.000 profesionalaca.
Svetski institut za ljubav
Da bi neko postao profesionalni provodadžija, mora da dobije licencu koju izdaje Svetski institut za ljubav, sa sedištem u Njujorku. Ovaj institut drži kurseve za provodadžije, redovno organizuje međunarodne konferencije o ljubavi u gradovima širom sveta i izdaje globalne izveštaje o ljubavi. Institut ima i vodič koji podučava provodadžije kako da budu pametniji od veštačke inteligencije.
Međutim, sudeći po zaradama, ovo zanimanje je trenutno jedno od retkih koje je otporno ne samo na robote, već i na sveti krstaški rat carinama američkog predsednika Trampa. To pokazuju i podaci da su cene na tržištima sa najvećim brojem „potrošača“ provodadžijskih usluga neuobičajeno ujednačene i stabilne za današnje prilike. No, kao i svakoj profesiji kada su normalna vremena, cene i prihodi se razlikuju u zavisnosti od iskustva, strukture klijenata i načina na koji se naplaćuje naknada za usluge.
Podaci iz industrije pokazuju da iskusne provodadžije sa punim radnim vremenom često zarađuju šestocifrene godišnje prihode, a oni sa skraćenim radnim vremenom mogu zaraditi otprilike polovinu te sume. Na primer, provodadžije koje rade honorarno sa samo nekoliko klijenata mesečno, mogu da zarade oko 50.000 dolara godišnje. Većina agencija za upoznavanje ne nudi svoje usluge za manje od 5.000 dolara, a mnoge počinju sa osnovnim paketom koji košta 10.000 dolara, dok je prosečna cena paketa oko 20.700 dolara.
Neto platežni samci
Zarada značajno raste kada se uslužuje najbogatija klijentela, ili takozvane neto platežne mušterije. „Elitne“ provodadžije mogu da naplaćuju 50.000 do 250.000 dolara za svoje premijum pakete i da zarade čak pet do sedam miliona dolara godišnje. Jedna od najvećih zvezda u ovoj industriji, Dženifer Doneli iz Dalasa, naplaćuje svoje usluge od 150.000 do 500.000 dolara po klijentu, i to su tek početne cene za određeni paket. Ona se hvali da je upoznala na stotine parova, među kojima su neki od najuticajnijih ljudi na svetu.
Doneli je ovim poslom počela da se bavi u velikoj američkoj agenciji za upoznavanje, odmah po diplomiranju na fakultetu. Kada je jedan milijarder koji je bio zadovoljan njenim posredovanjem počeo da je preporučuje drugim neto platežnim samcima, odlučila je da otvori sopstveno preduzeće i to isključivo za bogatu klijentelu. Slavna provodadžijka objašnjava da cene njenih usluga određuje više faktora, ali je osnovni koliku teritoriju mora da pretražuje da bi za klijenta našla pravu osobu.
Ukoliko obavlja potragu unutar nekog grada cena započinje sa 150.000 dolara, ali kada mora da šparta po celoj saveznoj državi, taj iznos raste na početnih 250.000 dolara. Klijenta najviše košta ako zahteva da se srodna duša za njega traži širom SAD, što već u startu podrazumeva da će svoje bogatstvo olakšati za najmanje 500.000 dolara.
Bogataši su neretko škrtice, pa se dešava da klijenti protestuju zbog ovolikih cena, ali Doneli tada prelazi u akciju u podrobno im objašnjava zašto te silne pare nisu trošak već investicija. Iskusna provodadžijka tvrdi da moderno društvo favorizuje prolazne na račun stabilnih emotivnih veza. Danas je generalno teško pronaći iskrenu ljubav, a za bogataše to je bar dvostruko veća muka, upravo zato što plivaju u novcu.
Zato Doneli za jednog klijenta obavi u proseku najmanje sto razgovora sa potencijalnim srodnim dušama. Ali, još već problem je ubediti imućne ljude da budu potpuno iskreni kada govore o sebi i „otvoriti im oči“ da oni često pogrešno procenjuju kakva osoba im je stvarno potrebna.
Najveća zakerala revizori i IT bogatuni
Provodadžijka iz Dalasa ne krije da među zakeralima prednjače klijenti iz revizorskih kuća, posebno kada je u pitanju takozvana „velika četvorka“, ali još problematičniji od njih su bogatuni iz najvećih tehnoloških kompanija. Iako njeni klijenti mogu da budu toliko naporni da ponekad pije lekove za smirenje, ako se po njenoj preporuci srećno „ukrste“ i odluče na venčanje, mnogi je pozivaju na svadbu. Ipak, većina traži od nje da ne priča svima naokolo čime se zaista bavi.
Marija Avgitidis, vlasnica agencije „Agape“ za upoznavanje na staromodan način, radi sa finansijski nešto skromnijom klijentelom, ali se proslavila u ovoj industriji svojom knjigom „Pitajte provodadžiju“. Iako je studirala međunarodne odnose, došla je do računice da je isplativije baviti se poslom koji su njeni preci u Grčkoj radili vekovima.
Ona naplaćuje svoje usluge od 10.000 do 100.000 dolara, a u poslednje vreme među njenim klijentima je sve više mlađih ljudi. „To su generacije koje ne znaju kako da razgovaraju i da se ponašaju izvan onlajn sveta, u stvarnom životu. Međutim, mnogi od njih traže da i pre nego što uopšte upoznaju bilo koga, ta osoba mora biti spremna da potpiše predbračni ugovor. To me primorava da vodim prilično čudne razgovore sa potencijalnim kandidatima“, žali se provodadžijka iz Njujorka.
Njeno iskustvo pokazuje da mnogi Amerikanci doživljavaju provodadžiju kao „duha iz boce“. Čim uplate novac, isporuče dugačku listu želja, od najsitnijih detalja kako bi njihova prava ljubav trebalo da izgleda, do toga koliko novca mora da ima na tekućem računu, pri čemu se najčešće ispostavi da je ono što klijent želi daleko od onoga što će ga usrećiti.
Kineska verzija srpskog „prizetka“
Mada se u trgovinskom ratu između SAD i Kine stalno ističu njihove razlike, dva najveća ekonomska rivala u svetu povezuje unosno provodadžisanje. Kinezi, naravno, ne bi bili to što jesu kad i uspešno ljubavisanje ne bi planirali strateški i na dugi rok. Zbog sve zlosutnije demografije čak i u ovoj mnogoljudnoj zemlji, kineska država subvencioniše sajmove koji su specijalizovani za međusobno upoznavanje samaca. Pored državne, veoma je razvijena i privatna inicijativa u provodadžisanju za različite klijente.
U poslednje vreme sve su popularnije agencije koje za bogate udavače traže muževe, spremne da prihvate ženino prezime i stupe u njenu porodicu, a koje na jugu Srbije nazivaju „prizetko“. Naime, slično kao u Srbiji, kineska tradicija nalaže da žena prilikom udaje treba da uzme prezime svog supruga, ali bogati Kinezi sve češće traže zetove koji će se „udati“ za njihove ćerke, kako bi kroz naslednike obezbedili da bogatstvo ostane u porodici. Vlasnici agencija koje su specijalizovane da nađu odgovarajućeg „prizetka“ izričito navode da lenjivci ne dolaze u obzir. Kriterijumi su veoma oštri, kao i konkurencija, jer svaki dan u proseku se prijavi 20 do 30 kandidata.
Zorica Žarković
Biznis Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2025.
Foto: deagreez1, Depositphotos