Uprkos tome što smo svaki delić stvarnosti spakovali u algoritme i „neljudski“ precizne grafikone, iznenadne prirodne i društvene katastrofe bude strah kod ljudi da je svet potpuno nepredvidiv. Ali, velika je razlika između potrebe da predviđanjem i planiranjem umanjimo egzistencijalnu nesigurnost i verovanja da kao vrsta možemo da postanemo apsolutni gospodari života i smrti, jer je arogancija najopasnija prečica u katastrofu.
Živimo u duboko šizofrenom svetu, razapetom između dve nepomirljive krajnosti. S jedne strane, deluje da više ne postoji nijedan delić stvarnosti koji nije spakovan u brojke. Algoritmi imaju odgovore na sva moguća pitanja i svakodnevno nas bombarduju prognozama dokle će čovečanstvo stići ne samo sutra ili prekosutra, nego decenijama unapred. Uveravaju nas da je stvarnost u potpunosti predvidiva, sve je izmereno, statistički obrađeno i stavljeno u tabelu.
S druge strane, dok posmatra te „neljudski“ precizne grafikone, prosečnom čoveku se čini da njegov sopstveni život sve manje zavisi od odluka koje sam donosi i da u svetu koji se otrgao bilo kakvoj kontroli, ništa ne može da planira ni do kraja godine, a kamoli na duže vreme. Taman kada se ljudi uljuljkaju u iluziju o stabilnosti i napretku, preko noći izbije nova prirodna katastrofa, globalna pandemija, finansijski slom koji ostavi gomile ljudi bez osnovnih prihoda, ili razorni ratni sukob.
Ta neprekidna smena prividne kontrole i svirepih društvenih i prirodnih katastrofa, stvara osećaj stalne napetosti i straha da je svet oko nas – uprkos svemoćnim računarima i veštačkoj inteligenciji – potpuno nepredvidiv.
Sićušni uzroci, dramatične posledice
U naučnoj terminologiji, iznenadan, buran i dramatičan preokret naziva se paroksizam. Ovaj termin potiče od grčke reči paroxysmos, koja označava nagli i privremeni udar.
Taj izraz u medicini opsuje naglo, vremenski ograničeno i intenzivno pogoršanje simptoma neke bolesti, koje se javlja u vidu neočekivanog napada. Tipični primeri su epileptični napadi, iznenadno lupanje srca ili nesnosni neurološki bolovi kod migrena. Iako ovi poremećaji nastupaju naizgled nenadano, savremena neurologija i kardiologija ukazuju da su oni posledica dugotrajnih procesa, tokom kojih dolazi do malih, postepenih promena u organizmu. Međutim, mi ih prepoznamo tek kada se „nagomilaju“, odnosno odjednom uzrokuju silovite zdravstvene tegobe.
Fizika, takođe, opominje da svet ne funkcioniše uvek pravolinijski, sa jasno razlučenim uzrocima i posledicama koje iz njih neminovno proizilaze. Jedna od najpoznatijih naučnih doktrina na ovu temu je teorija haosa, koju je šezdesetih godina prošlog veka razvio američki matematičar i meteorolog Edvard Lorenc. Proučavajući vremenske prilike, Lorenc je formulisao koncept poznat kao „efekat leptira“.
Čuvena i nadaleko citirana rečenica da „treptaj krila leptira u Brazilu može izazvati tornado u Teksasu“, poslužila je američkom naučniku da jednostavno i sažeto objasni svoju tezu o osetljivosti složenih sistema na početne uslove. Lorenc je došao do zaključka da u dinamičkim sistemima odnos uzroka i posledice nije srazmeran. Mali uzroci mogu izazvati lavinu povezanih događaja koji završavaju dramatičnim ishodima.
Iako je ovaj koncept nazvan „teorija haosa“, njen začetnik nije tvrdio da je svet satkan od slučajnosti, nego da je u realnosti nemoguće izmeriti svaki početni parametar do savršene tačnosti i da se zato, dugoročno ne mogu napraviti precizne prognoze u složenim sistemima, poput atmosfere.
Priroda se ipak kocka?
U svetu zbunjujućih pojava, teorija haosa je tek predigra za ono što donosi kvantna mehanika. Ako zakoračimo među mirkročestice i subatomski prostor, slučajnost potpuno minira naše uporne pokušaje da način na koji se ponaša univerzum svedemo na neke temeljne obrasce.
Naučni umovi poput Nilsa Bora, Vernera Hajzenberga i Ervina Šredingera, otvorili su vrata sveta koji prkosi svakoj logici i onome što smatramo zdravim razumom. Njihovi radovi u oblasti kvantne mehanike pokazali su da je na najosnovnijem nivou stvarnosti, slučajnost suštinska osobina prirode. Hajzenbergov princip neodređenosti jasno dokazuje da je nemoguće istovremeno tačno znati i položaj i brzinu jedne čestice.
Za razliku od makrosveta, gde nepredviđene pojave imaju svoje skrivene uzroke, u kvantnom svetu prelazak elektrona sa jednog energetskog nivoa na drugi, ili raspad radioaktivnog jezgra, dešavaju se u naglim skokovima koji su u potpunosti slučajni.
Čuveni fizičar Albert Ajnštajn nikada nije mogao da prihvati ovu radikalnu ideju. Zbog toga je u pismu Maksu Bornu, fizičaru koji je dobio Nobelovu nagradu za svoja fundamentalna istraživanja u kvantnoj mehanici, Ajnštajn napisao legendarnu rečenicu: „Bog se ne kocka“. Pa ipak, bezbrojni eksperimenti u poslednjih sto godina potvrdili su da se priroda na svom najdubljem nivou ipak kocka, i da su nagli skokovi čestica vođeni čistom verovatnoćom.
Da li su šokovi graditelji otpornijeg života?
Pojedini naučnici tvrde da neprekidno smenjivanje prividnog mira i iznenadnog haosa ima svoju biološku i evolutivnu svrhu. Prema osnovnoj teoriji evolucije, koju je izvorno formulisao Čarls Darvin, razvoj živog sveta odvija se sporo i postepeno kroz proces prirodne selekcije, gde preživljavaju jedinke koje se najbolje prilagođavaju okruženju i prenose te gene na sledeće generacije.
Međutim, paleontolozi Nils Eldridž i Stiven Džej Guld predstavili su nešto drugačiju teoriju „isprekidane ravnoteže“. Prema ovom konceptu, vrste provode duge periode u stanju stagnacije i stabilnosti, koji bivaju naglo prekinuti kratkim, iznenadnim fazama intenzivnih genetskih promena i masovnih izumiranja, najčešće izazvanih slučajnim ekološkim katastrofama, poput udara asteroida.
Američki paleontolozi zaključuju da su nagli zaokreti, u stvari, graditelji života na Zemlji. Oni ističu da ukoliko ne bi bilo ovih iznenadnih šokova i poremećaja sistema, biosfera bi ostala zarobljena u jednoličnosti, bez podsticaja za razvoj novih, složenijih i otpornijih oblika života.
Ali, ljudskom mozgu je teško da to prihvati. Čovek ima potrebu da u svemu vidi poredak, redosled i smisao, jer mu to daje osećaj sigurnosti. Sposobnost čoveka da u nepoznatom okruženju prepozna obrasce kojima će se rukovoditi predstavljala je ključni mehanizam za preživljavanje ljudske vrste. Zato, kada se dogodi nešto potpuno neočekivano, ljudi nastoje da to analiziraju, objasne i da takve situacije ubuduće učine predvidivim.
Arogancija je najopasnija prečica do katastrofe
Ipak, postoji ogromna razlika između potrebe da se predviđanjem i planiranjem smanji egzistencijalna nesigurnost i verovanja da smo kao vrsta u stanju da uspostavimo potpunu i sveobuhvatnu kontrolu nad prirodom i promenimo njene zakone koji nam ne odgovaraju. Arogancija je najopasnija prečica do katastrofe i „majka svih pristrasnosti“, opominje nobelovac Danijel Kaneman, začetnik ekonomske psihologije.
Kamenam se posebno bavio oblastima ljudskog rasuđivanja i donošenja odluka u uslovima neizvesnosti i tvrdio je da kada bi imao čarobni štapić, iz ljudske psihologije bi eliminisao upravo taj osećaj superiornosti, jer on direktno uzrokuje političke, vojne i finansijske katastrofe.
Slično je razmišljao i čuveni nemački sociolog Ulrih Bek. On je u svom kapitalnom delu „Društvo rizika“, izneo tezu da moderno društvo više ne definiše raspodela bogatstva, već raspodela rizika koje sami proizvodimo. Za razliku od nekadašnjih prirodnih katastrofa, koje su delovale kao „viša sila“ ili kosmička slučajnost, savremeni rizici su nusproizvodi naše sopstvene arogancije.
Bek upozorava da su tehnološki sistemi koje smo osmislili postali toliko složeni i međusobno povezani, da su posledice njihovog otkazivanja postale globalne, neuhvatljive i suštinski nepredvidive. Kada se u takvom sistemu dogode nepredviđene nesreće, one nisu nastale zato što je zakazala priroda, već stoga što je čovek precenio sopstvenu moć kontrole.
Bojana Maričić
Biznis i finansije 250, oktobar 2026.
Foto: Nomadsoul1, Depositphotos