Gotovo decenijsko ulaganje države u razvoj klastera od ukupno 197,2 miliona dinara nije značajnije doprinelo razvoju MSP kroz povećanje konkurentnosti i produktivnosti u kompanijama članicama klastera, niti su one uspele da razviju nove proizvode i postanu inovativnije, ocenjuje se u analizi Institututa za teritorijalni ekonomski razvoj InTER. Jedan od razloga je i nesklonost domaćih firmi ka udruživanju u okviru branše i nepoverenje da se sa konkurencijom mogu ostvariti zajednički interesi.
Već u samom startu istraživanja „Analiza efekata Programa podrške razvoju klastera od 2007. do 2015. godine“, autori Jasna Žarković, Dragiša Mijačić i Tatjana Sovrlić suočili su se sa problemom – predstavnici većine klastera nisu želeli da dostave neophodne podatke o radu, naročito one o povećanju njihove produktivnosti i konkurentnosti. Uprkos tome, istraživači Institututa za teritorijalni ekonomski razvoj InTER uspeli su da sačine utemeljenu analizu o rezultatima klasterskih inicijativa u protekloj deceniji, tokom koje su pokrenuta 123 klastera, od kojih 63 uz podršku države kroz pomenuti program. Rezultati do kojih su došli objašnjavaju i nevoljnost predstavnika klastera za saradnju, s obzirom da su primeri dobre prakse i održivog organizovanja – veoma retki.
Konkretno, gotovo decenijsko ulaganje države u razvoj klastera od ukupno 197,2 miliona dinara, ili približno 2,11 miliona evra, nije dalo značajnije rezultate u ključnim oblastima finansiranja. Program, kako ocenjuju autori, nije postigao značajne pozitivne efekte na produktivnost i konkurentnost preduzeća povezanih u klastere, delimično i zbog posledica svetske ekonomske krize nakon 2008. godine. Takođe, nije naročito doprineo razvoju novih proizvoda i inovacija, pa čak ni širenju članstva u podržanim klasterima. Ipak, uspeh je postignut u promovisanju same ideje udruživanja u klastere, kao i u pogledu ohrabrivanja preduzeća da saradjuju sa naučno-istraživačkim i obrazovnim institucijama.
Finansijska plima i oseka
Najdugovečniji nacionalni program za razvoj konkurentnosti u Srbiji, Program podrške razvoju klastera, pokrenut je 2007. godine na osnovu rezultata pilot projekta koji je iniciran dve godine ranije. Finansijska podrška, međutim, nije bila ujednačena svake godine, a menjali su se, donekle, i zahtevi na osnovu kojih se novac dodeljivao. Štaviše, autori primećuju da se dešavalo „kontinuirano smanjenje finansijskih sredstava u okviru godišnjih alokacija i nekonzistentnosti u odabiru zahteva za finansiranje projekata. Dok su ciljevi ostali isti, godišnji budžet Programa se kretao od 49 miliona dinara u 2008. godini do 9,7 miliona dinara u 2014. godini, tako da je postizanje pozitivnih efekata bilo ograničeno finansijskim sredstvima. S druge strane, iako su smanjivana raspoloživa finansijska sredstva, broj korisnika Programa je ostao isti ili se povećavao.“
Podrška je, u isto vreme, usmerena prilično široko, budući da je u okviru Programa podržano preko 20 sektora, a najviše IKT (39,3 miliona dinara), poljoprivreda i prehrambena industrija (26,7 miliona dinara) i turizam (21,3 miliona dinara). Takođe, uočljive su i značajne razlike u broju podržanih klastera po sektoru – najviše (14) podržanih dolazi iz sektora turizma, dok je 12 iz sektora poljoprivrede i prehrambene industrije. Najbolje rezultate, međutim, beleži IKT sektor u kome su na dugi rok podržana samo tri klastera, pa je zaključeno da je upravo konzistentnost podrške manjem broju njih, dovela do pozitivnih efekata na razvoj sektora i održivost tih klastera.
Poslovni prihodi koje su klasteri ostvarili ukazuju na njihovu veliku zavisnost od podrške države, a najuspešniji su oni koji su uspeli da privuku pažnju i drugih donatora. Kako navode autori istraživanja, „podaci o prosečnim poslovnim prihodima klastera, u periodu od 2012. do 2014. godine, pokazuju da je 18 klastera ostvarilo poslovne prihode manje od milion dinara, 17 klastera u rasponu od jedan do pet miliona dinara, dok je samo šest klastera ostvarilo prosečan poslovni prihod veći od pet miliona dinara. Od ovih šest klastera, najduže su podržani IKT mreža i klaster proizvođača tekstila FACTS, dok najbolje poslovne rezultate ostvaruju Vojvodina metal klaster i Vojvođanski IKT klaster. Iako je (građevinski) klaster Dunđer najduže podržan u okviru Programa (osam godina), njihovi bilansi pokazuju da poslovni prihodi ne prelaze četiri miliona dinara godišnje. Klaster Šumadijski cvet je kontinuirano podržavan šest godina, u periodu 2007-2012, ali nakon toga više nije aktivan. Najbolje poslovne rezultate beleže klasteri koji su uspeli da privuku sredstva od EU projekata i drugih donatora, pre svih Vojvodina metal klaster, Vojvođanski IKT klaster i Srpska filmska asocijacija.“
Od konkurencije do razvojnih partnera
U istraživanju se zaključuje da su preduzeća u Srbiji, uglavnom, oprezna u pogledu saradnje sa firmama iz iste delatnosti, čak i u cilju reševanja zajedničkih problema, bilo zbog velikog stepena nepoverenja u iskrenost takve saradnje ili zbog loših primera iz prošlosti. Prepreka u širenju kulture klastera je i u tome što se „saradnja sa direktnim konkurentima na tržištu percipira kao pretnja sopstvenom poslovanju”, a među domaćim privrednicima je evidentan i nedostatak iskustva u artikulisanju zajedničkih ciljeva, kao i uverenja da zajednički nastup može dovesti do poboljšanja u poslovanju.
Sve to, međutim, uspeli su da prevaziđu u niškom klasteru NiCAT, koji je osnovan 2011. godine, objedinivši preduzeća iz oblasti IKT, elektromedicine i elektronike, koncentrisana u gradu i neposrednoj okolini, a koja su do tada sarađivala u okviru neformalnih inicijativa. Okrenutost ka zajedničkom cilju, povećanju prometa i jačanju kapaciteta tih preduzeća za tehnološki razvoj i inovacije, uz insistiranje na samoodrživosti preko naplate članarine u klasteru od samog osnivanja, doveli su do toga da NiCAT razvije dva inovativna proizvoda (Dermosken i HUNTER) i poveća broj članica sa 13 na 30. U klasteru NiCAT danas se, osim privatnih firmi, nalaze i dve naučno-istraživačke institucije i tri institucije za podršku privredi, a autori istraživanja konstatuju da raste značaj i prepoznatljivost tog klastera na lokalnom i regionalnom nivou.
Iskustvo NiCAT-a ujedno ukazuje šta treba popravljati i menjati u državnoj politici podrške klasterima. Za početak, savetuju autori, potrebno je izraditi novi strateški dokument i operativni program sa jasnim ciljevima i odgovarajućom finansijskom podrškom, uz definisanje konkretnih mehanizama za praćenje efekata podrške. Novi Program razvoja klastera trebalo bi da sadrži ciljeve koji će biti usaglašeni sa relevantnim nacionalnim strategijama za razvoj industrije, preduzetništva i MSP, politikama jačanja konkurentnosti i inovativnosti u Srbiji, kao i sa Programom ekonomskih reformi republičke vlade. Autori istraživanja napominju i da bi podršku razvoju klastera trebalo usloviti povećavanjem članstva, jačanjem odnosa između članica klastera, radom na zajedničkim proizvodima i prenosom znanja.
Milica Rilak
decembar/januar 2016/17, broj 132/133