Kada se jednom bude našao na funkciji postaće odgovorniji, kabinet će ga smiriti. Diktatura? Nezamislivo! Ovako su novinari, političari, pisci i diplomate komentarisali Hitlerovo postavljenje za kancelara Rajha.
Ima li razloga za brigu? Ne, smatrao je Nikolaus Ziveking, zaposleni u hamburškom Svetskom ekonomskom arhivu. „Smatram da je pravljenje senzacije od Hitlerovog dolaska na mesto kancelara dovoljno detinjasto da to prepustim njegovim vernim pristalicama“, zapisao je u svom dnevniku 30. januara, 1933.
Kao ni Ziveking, ni mnogi Nemci ovaj datum u početku nisu doživljavali kao dramatičnu prekretnicu. Retko ko je prepoznao šta je Hitlerovo postavljenje za kancelara zapravo značilo. Reakcija mnogih savremenika je bila iznenađujuće ravnodušna.
Tokom 1932. dva puta je menjan kancelar predsedničkog kabineta – Hajnriha Brininga je početkom juna smenio Franc fon Papen, koga je smenio Kurt fon Šlajher početkom decembra. Ljudi su se gotovo navikli na ovaj tempo. Zašto bi Hitlerova vlada bila nešto više od epizode? U filmskim novostima prikazivanim u bioskopima polaganje zakletve kabineta se našlo na kraju, posle glavnih sportskih vesti.
Pa ipak, Hitler nikada nije skrivao ni u „Majn kampfu“ ni u brojnim govorima pre 1933. šta namerava da uradi jednom kada dođe na vlast: da ukine demokratski „sistem“ Vajmara, da „uništi“ marksizam (što se po njemu odnosilo i na socijal-demokratiju i na komunizam) i da „otkloni“ Jevreje iz Nemačke. Što se spoljne politike tiče, nije tajio činjenicu da je želeo da preispita Versajski sporazum i da je njegov dugoročan cilj da osvoji „Lebensraum na istoku“.
Kamarila nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga, koja ga je nizom spletki na vlast i dovela, se slagala sa Hitlerovim namerama da spreči povratak parlamentarne monarhije, da preseče okove Versajskog sporazuma, da ozbiljno pojača vojno naoružanje i još jednom Nemačku vrati na mesto prve velesile u Evropi. Što se ostalih Hitlerovih planova tiče, njegovi konzervativni koalicioni partneri su bili skloni tome da ih odbace kao pustu retoriku. Jednom kada dođe na vlast, postaće razumniji. Isto tako su verovali da su Hitlera toliko dobro „uokvirili“, da mogu da kontrolišu njegove ambicije i dinamiku njegovog pokreta. „Šta biste vi hteli?“, protivurečio je kritičarima vicekancelar Papen, pravi arhitekta koalicije napravljene 30. januara. „Verujem u Hindenburga! U naredna dva meseca uspećemo da sateramo Hitlera toliko u ćošak da će zapištati!“.
Nisu mogli više da potcene jačinu Hitlerove želje za moći. Naime, devet ministara konzervativaca u takozvanom „Kabinetu nacionalne koncentracije“ su očigledno imali veću težinu od trojice nacista. Međutim, Hitler se postarao da na dve ključne ministarske pozicije dođu njegovi ljudi: Ministarstvo unutrašnjih poslova Rajha je preuzeo Vilhelm Frik, dok je Herman Gering postao ministar bez portfelja i ujedno preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova Pruske, što mu je dalo pristup policiji najveće nemačke nezavisne oblasti, a to je bio važan preduslov za uspostavljanje nacističke diktature.
Alfreda Hugenberga, medijskog mogula i predsednika Nemačke nacionalne narodne partije su smatrali despotom kabineta. Dobio je Ministarstva privrede i poljoprivrede i Rajha i Pruske. Novi super-ministar je navodno rekao guverneru Lajpciga, Karlu Gerdleru, da je napravio životno „najveću glupost“ kada je podržao „najvećeg demagoga u istoriji sveta“. Međutim, u ovu tvrdnju je teško poverovati, jer je Hugenberg, kao i Papen i preostali ministri konzervativci, bio ubeđen da će moći da navede Hitlera da prihvati njegove ideje.
Ovu iluziju je delio sa velikim industrijalcima. U jednom uvodnom članku Dojče algemajne cajtunga glavni urednik Fric Klajn je napisao da bi saradnja sa nacistima verovatno bila „teška i iscrpljujuća“, ali da narod treba da se usudi da „skoči u tamu“, jer je Hitlerov pokret postao najjači politički fakor u Nemačkoj. Vođa nacističke partije bi trebalo da dokaže „da li ima u sebi srž državnika.“ Ni berza nije delovala uznemireno, čekalo se da se vidi šta će se desiti.
Nisu samo konzervativci koji su pomogli Hitleru da dođe na vlast, već su i njegovi protivnici na republikanskoj strani imali pogrešnu predstavu o pravoj raspodeli moći. Hari Graf Kesler, diplomata i pokrovitelj umetnosti, je 31. januara naveo da je razgovarao sa Hugom Simonom, bivšim kolegom ministrom spoljnih poslova Valterom Ratenauom ubijenim 1922. „On Hitlera doživljava kao zatvorenika Hugenberga i Papena“. Očigledno je i Kesler delio ovo mišljenje, jer samo nekoliko dana kasnije je predviđao da nova vlada neće dugo trajati jer su je održavale jedino „Papenova mašinerija i intrige“. „Hitler mora da je već primetio da je postao žrtva prevare. U ovoj vladi su mu vezane i ruke i noge i on ne može da ide ni napred ni nazad“.
„Znaci ukazuju na oluju“
U svojoj knjizi napisanoj u egzilu Priča jednog Nemca, publicista Sebastijan Hafner se priseća „ledenog užasa“ koji ga je obuzeo šest godina ranije kada je saznao za Hitlerovo imenovanje dok je radio kao činovnik u sudu Kamergerihta u Berlinu. Na trenutak je mogao „gotovo fizički da oseti miris krvi i prljavštine oko ovog čoveka Hitlera“. Međutim, 30. januara uveče je razgovarao sa svojim ocem, liberalnim progresivnim pedagogom, i brzo su se složili da iako kabinet može da nanese mnogo štete, nikada neće moći da ostane dugo na vlasti. U pitanju je „duboko reakcionarna vlada, sa Hitlerom kao glasnikom, osim čega se nije mnogo razlikovala od dve prethodne vlade koje su nasledile Briningovu… Ne, sve u svemu, ova vlada nije davala razloga za brigu“.
Neće biti toliko loše – bio je to ton i velikih liberalnih listova. Teodor Volf, glavni urednik Berliner Tagblata je kabinet doživljavao kao sve ono na šta je ujedinjena desnica ciljala još od njihovog sastanka u Bad Harcburgu 1931. Svoj uvodni članak 31. januara je počeo ovako: „Postignut je uspeh. Hitler je kancelar Rajha, Papen je vicekancelar, Hugenberg je ekonomski diktator, mesta su popunjena onako kako su to gospoda iz „harcburškog fronta“ i želela.“ Nova vlast neće štedeti napor „kako bi zaplašila i ućutkala protivnike“. Zabrana Komunističke partije je bila u planu, dok je ograničenje slobode štampe bilo za očekivati. Ali čak ni mašta ovog, inače dalekovidog, novinara nije dosezala toliko daleko, da bi on mogao makar i samo delimično da zamisli odgovarajući koncept mogućnosti jedne totalitarne diktature. Zaključio je da „postoji granica koju nasilje ne prelazi“. Nemaki narod, uvek ponosan na „slobodu misli i govora“, bi izgradio „duhovni i intelektualni otpor“ i postavio prepreke svakoj težnji za diktaturom.
Beno Rajfenberg, odgovorni urednik za unutrašnju politiku, u Frankufurter cajtungu je izrazio sumnju u vezi sa Hitlerovim „ljudskim sposobnostima“ za mesto kancelara Rajha, ali nije odbacio mogućnost će ga odgovornost funkcije preobraziti i da će zaslužiti poštovanje. Kao i Teodor Volf, Rajfenberg je to opisao kao „beznadežan nesporazum naše nacije koja veruje da bi mogao da joj bude nametnut diktatorski režim“. „Raznolikost nemačkog naroda zahteva demokratiju.“
Julius Elbau, glavni urednik Fosiše cajtunga, je bio manje ubeđen. „Ovi znaci ukazuju na oluju“, napisao je u svom prvom komentaru. Naime, istina je bila da Hitler nije mogao postigne apsolutnu vlast: „To nije Hitlerov kabinet, već vlada Hitlera/Papena/Hugenbrga.“ Uprkos svojim neslaganjima, ovaj trijumvirat je bio saglasan da „izvede potpuni rez sa prošlošću“. Imajući ovo u vidu, list je upozoravao: „Opasan eksperiment, koje jedino može da prati dubok strah i najoštrije nepoverenje.“
Ovo se podjednako ticalo i levice. U žalbi od 30. januara, komitet Socijaldemokratske partije i njihova poslanička grupa u Rajhstagu je pozvala svoje pristalice da krenu u „borbu u skladu sa Ustavom.“ Tvrdili su da će svaki pokušaj nove vlade da naruši ustav „biti suočen sa najjačim otporom radničke klase i ljudi slobodnog uma.“ Insistirajući strogo na legalnosti, SDP je prevideo da su prethodne vlade već ranije podrivale Ustav i da se Hitler neće ustezati da uništi njegove poslednje ostatke.
Komunistička partija je takođe pogrešno procenila pozvavši na „generalni štrajk protiv fašističke diktature Hitlera, Hugnberga i Papena.“ Uzevši u obzir da je bilo šest miliona nezaposlenih, malo je bilo onih koji su se odazvali. Poziv da se formira zajednička linija odbrane takođe nije bio popularan među socijaldemokratama, koje nisu mogle da zaborave da su ih komunisti pogrdno nazivali „socijal-fašistima“ malo pre toga.
Ideja da se preduzme van parlamentarna akcija je takođe bila neprihvatljiva sindikatima. „Organizacija, a ne demonstracije je tema dana!“, rekao je Teodor Lajpart, vođa Genealnog saveza sindikata Nemačke 31. januara. Za predstavnike socijaldemokratskog radničkog pokreta, Hitler je bio verni pristalica starih društveno-reakcionarnih elita na vlasti, velikih zemljoposednika iz oblasti istočne Elbe i industrijalaca iz Severne Rajne-Vestfalije. Kurt Šumaher, zamenik Socijaldemokratske partije u Rajhstagu, je početkom februara 1933. u govoru opisao vođu Nacističke partije kao obični „ukras“: „Kabint nosi ime Adolf Hitlera, ali kabinet je zapravo Alfred Hugenberg. Adolf Hitler može da govori, ali Alfred Hegenberg dela.“
Opasnost koju je predstavljao Hitler nije mogla grotesknije da bude potcenjena. Većina socijaldemokrata i sindikalaca je odrasla u Nemačkom carstvu. Mogli su da zamisle pritisak sličan Bizmarkovom anti-socijalističkom zakonu, ali ne i da bi neko ozbiljno pokušao da sasvim uništi radnički pokret.
Hitleru je bilo potrebno samo pet meseci.
Činjenica da je Hitlerovo postavljenje značilo da je na vlast došao fanatični antisemita je trebalo da više od svega unervozi nemačke Jevreje. Ali to uopšte nije bio slučaj. „Opšte uzevši, danas više nego ikad moramo da sledimo direktivu: mirno čekajte.“ Tako je predsedavajući Centralnog udruženja nemačkih građana jevrejske veroispovesti završio svoju izjavu 30. januara. Iako se na novu vladu gleda „prirodno sa velikim podozrenjem“, predsednik Hindenbug predstavlja „umirujući uticaj“. Rekao je da nema razloga da se sumnja u njegov „osećaj za pravdu“ i „vernost Ustavu“ i da bi trebalo biti ubeđen da se „niko ne i usudi“ da „dirne naša Ustavna prava“. U uvodniku Jidiše Rundšaua, jevrejskog lista koji je izašao 31. januara, navedeno je da „postoji snaga koja je još uvek budna u nemačkom narodu koja će se okrenuti portiv varvarske anti-jevrejske politike.“ Biće potrebno samo nekoliko nedelja pre nego što će se pokazati da su te pretpostavke bile neosnovane.
Pogrešne pretpostavke o prirodi promene vlasti su pravile i strane diplomate. Američki glavni konzul u Berlinu, Džordž S. Mesersmit, je bio ubeđen da je teško jasno predvideti budućnost Hitlerove vlade i govorio je o svojoj pretpostavci da ona predstavlja prolaznu pojavu na putu ka stabilnijoj političkoj situaciji. Britanskom ambasadoru, Horas Ramboldu, je izgledalo kao da su konzervativci uspešno obuzdali naciste. Međutim, isto tako je predvideo da će ubrzo doći do sukoba među nejednakim koalicionim partnerima jer Papenov i Hugenbergov cilj obnavljanja monarhije nije išao pod ruku sa Hitlerovim planovima. Preporučio je da Ministarstvo spoljnih poslova da vremena novoj vladi i sačeka da vidi šta će da se desi.
Francuski ambasador, Andre Fransoa Ponse, je kabinet Hitlera/Papena/Hugenberga nazvao „smelim eksperimentom“, ali je svoju vladu isto tako savetovao da ostane mirna i sačeka dalji razvoj događaja. Kada je 8. februara uveče upoznao Hitlera na predsedničkom prijemu za diplomatski kor, odahnuo je. Novi kancelar je izgledao „osrednje i tupo“, kao minijaturna kopija Musolinija.
Švajcarski ambasador Pol Dinišer je tokom ručka sa „istaknutim Nemcima“ primio vest o Hitlerovom postavljenju. U svom izveštaju Bernu je opisao reakcije kao vrtenje glavom, „Koliko dugo ovo može da potraje?“ i „Moglo je da bude gore.“ Dinšer je tačno prepoznao da Papen vuče konce u organizaciji novog kabineta. Međutim, kao i većina komentatora, pogrešio je kada je ovako predvideo rezultat: „Hitler, koji je godinama bio pretendent na mesto samodržca, se našao podjarmljenim, sateranim u ćošak ili zatvorenim, kako god vam je draže, sa još dva svoja sledbenika, između svojih kolega Papena i Hugenberga.“
Retko kada je tako brzo neki politički projekat razotkriven da je čista iluzija kao ideja da će konzervativci uspeti da „pripitome“ naciste. Što se tiče taktičke lukavosti, Hitler je daleko prevazišao i svoje saveznike iz kabineta i protivnike. Za kratko vreme ih je nadigrao i saterao uz zid, izmeštajući Papena iz njegove omiljene pozicije uz Hindenburga i primoravajući Hugenberga da podnese ostavku.
Hitleru je bilo potrebno samo pet meseci da uspostavi svoju vlast. Do leta 1933. osnovna prava i ustav su ukinuti, nezavisne oblasti su centralizovane, sindikati su uništeni, političke stranke su zabranjene ili raspuštene, štampa i radio su disciplinovani, a Jevrejima je oduzeta jednakost pred zakonom. Početkom jula, Franso Ponse je rekao da je „u Nemačkoj sve što je postojalo van nacističke partije uništeno, rasterano, raspušteno, anektirano ili apsorbovano“. Hitler je „dobio partiju uz malo truda“. Bilo je dovoljno da dune i da se zdanje nemačke politike sruši kao kula od karata.
Volker Ullrich (Die Zeit)
Prevela Marija Šerban
Preuzeto sa Kontrapressa