Novi Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju koji je stupio na snagu 4. novembra 2015. godine počeo je sa primenom 3. februara 2016. godine. Za razliku od prethodnog Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju iz 2011. godine, koji nije dao očekivane rezultate u pogledu smanjenja broja nenaplativih potraživanja, novi Zakon uspostavlja bolji pravni okvir za dobrovoljno restrukturiranje duga u Srbiji.
Cilj donošenja ovog Zakona je pronalaženje rešenja za rastući problem nelikvidnosti pravnih lica i preduzetnika, čiji dugovi prema podacima Narodne banke Srbije iznose 256,7 milijardi dinara za oko 30.000 blokiranih računa pravnih lica, odnosno 15,5 milijardi dinara za više od 26.000 blokiranih računa preduzetnika. U tom smislu, Zakon je donet kao jedna od mera za rešavanje nenaplativih kredita.
Sporazumno finansijsko restrukturiranje predstavlja potpuno dobrovoljni, vansudski model restrukturiranja korporativnih dugova kroz redefinisanje dužničko-poverilačkih odnosa između privrednog društva/preduzetnika kao dužnika i njegovih poverilaca. Smisao sporazumnog finansijskog restrukturiranja je blagovremeno prepoznavanje i rešavanje finansijskih poteškoća privrednog društva/preduzetnika, stvaranje uslova za nastavak njegovog poslovanja kao i odgovarajući način tretiranja problematičnih kredita u finansijskom sistemu Republike Srbije. Ovom postupku se pristupa ukoliko poverioci privrednog društva/preduzetnika koji je u finansijskim teškoćama utvrde da je opstanak dužnika, dugoročno gledano, ekonomski opravdan i izvodljiv kao i da je namirenje potraživanja poverioca moguće.
U odnosu na prethodni propis, novi Zakon predviđa širi krug pravnih lica nad kojima se mere finansijskog restrukturiranja ne mogu sprovoditi. U skladu sa izmenama, dodatno se izuzimaju i privredna društva koja obavljaju poslove faktoringa, platne institucije i institucije elektronskog novca, druga privredna društvima koja se pretežno bave pružanjem finansijskih usluga u skladu sa zakonom, kao i lica u stečaju i lica nad kojima je pokrenut prethodni stečajni postupak u skladu sa unapred pripremljenim planom reorganizacije.
Osim pomenutog, novine koje predviđa predmetni Zakon su:
Uvođenje pojma razvojnih institucija kojim su obuhvaćeni: Fond za razvoj Republike Srbije, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, Agencija za osiguranje depozita kada postupa u ime i za račun Republike Srbije i druga pravna lica koja su posebnim zakonom osnovana u svrhe finansiranja ili podsticanja razvoja u Republici Srbiji; Primena načela održivosti poslovanja dužnika proširuje se i na preduzetnike; Načelom postupanja u dobroj veri više nije precizirana zabrana poveriocu i dužniku preduzimanja radnji kojima se drugom može prouzrokovati šteta;
Načelo saradnje poverilaca više ne predviđa koordinaciju poverilaca;
Zahtev za sprovođenje finansijskog restrukturiranja osim poverilaca može podneti i dužnik, a koji se podnosi Privrednoj komori Srbije kao institucionalnom posredniku; U slučaju da je dužnik preduzetnik, finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi i uz učešće samo jedne banke; Ograničava se krug poverilaca koji mogu da učestvuju u finansijskom restrukturiranju. Naime, nedvosmisleno je predviđeno da se osim banaka u svojstvu poverilaca mogu javiti samo domaće razvojne institucije a umesto jedne od banaka ili institucija i domaća banka u stečaju ili likvidaciji; Zaključivanje ugovora o mirovanju dugova predviđeno je kao mogućnost, a ne kao obaveza; Za razliku od prethodnog Zakona, nije precizirano ko je nadležan da propiše sadržinu ugovora o mirovanju dugova; Nadležnost Privredne komore Srbije je detaljno regulisana i proširena, tako da pored dužnosti vezanih za posredovanje obuhvata vođenje evidencije i praćenje realizacije zaključenih ugovora o finansijskom restrukturiranju; Dužnik više ne dostavlja ugovor o sporazumnom finansijskom restrukturiranju registru privrednih subjekata pri Agenciji za privredne registre već se evidencija ove vrste ugovora vodi u Privrednoj komori Srbije.
Nova, Zakonom predviđena rešenja olakšavaju proceduru i dovode do jednostavnijeg i efikasnijeg rešavanja kompleksnih dužničko-poverilačkih odnosa u Republici Srbiji. Ovo najpre potvrđuje činjenica da se postupak restrukturiranja sada može sprovoditi i ako se umesto banaka na strani poverioca nađu i razvojne institucije. Takođe, umesto jedne od banaka ili razvojne institucije može se naći domaća banka u stečaju ili likvidaciji. U slučaju da je dužnik preduzetnik, finansijko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuje najmanje jedna banka.
S druge strane, imajući u vidu da je postupak sporazumnog restrukturiranja dobrovoljan, potencijalni problem može da predstavlja nepostojanje interesovanja banaka da učestvuju u postizanju dogovora. Naime, postoji mogućnost da banke ne izraze zainteresovanost za odricanje od prava na blokiranje računa dužnika čak i u toku pregovora iz razloga što poverioci, koji ne učestvuju u postupku, nisu ograničeni u pogledu blokiranja računa bi mogli da dođu u povoljniji položaj od banaka koje su učesnici u postupku sporazumnog restrukturiranja.
Ostaje da se vidi da li će zakon dovesti do pozitivnih rezultata i ispuniti zacrtane ciljeve iz Nacionalne strategije za rešavanje povećanog broja problematičnih kredita u zemlji, koja je usvojena u avgustu 2015 godine.
Milica Stojanović, Associate
Jelena Malešević, Associate
JPM Janković Popović Mitić