U petak 10. juna od sve italijanske štampe samo vatikanski Osservatore Romano nije na naslovnoj strani objavio vest da je bivši premijer Silvio Berluskoni, dospeo u bolnicu. Naslovi su varirali od: “U smrtnoj opasnosti” (La Repubblica), do “Saving Private Silvio” (Libero)[ref]Parafraza naslova filma “Spasavanje vojnika Rajana” (Saving Private Ryan) gde reč “private” znači običan vojnik, dok u novinskom naslov asocira na Berluskonija, bogatog privatnika.[/ref]. U obilju poruka podrške i hrabrenja posebno je uočena ona koju je preko levičarsko-satiričkog radija uputio nobelovac Dario Fo: “Šaljem mu moje najbolje želje da ovaj novi izazov prevaziđe svojom izuzetnom duševnom i fizičkom snagom. Vrati se što pre!” Dario Fo je sredinom devedesetih, tek što se Berluskoni ustoličio u politici, napravio pozorišnu predstavu Psiconanno (Psihokepec), izvrgavši Silvia podsmehu, ali i ukazujući koliko je takva vrsta ljudi opasna. Predstava je doživljavala rivajval 2008. pa 2011. godine, svaki put postajući sve aktulenija. Iako je tvrdio da bi Berluskoni najveću nepravdu naneo satiričarima ako bi se povukao sa vlasti, ipak je džentlmenski, a možda i iz profesionalnih satiričarskih razloga poželeo svom inspirativnom junaku da se vrati što pre.
Berluskoni je dospeo u bolnicu zbog nagle malaksalosti i otežanog disanja pa je konstatovano da mu hitno moraju biti zamenjeni srčani zalisci. Iako ta operacija podrazumeva otvaranje grudnog koša, ona se obavlja rutinski, a bojazan je da anestezija može ostaviti teže posledice nego sam hirurški zahvat. Sa lošim ishodom, više nego drugi, računaju njegovi najbliži saradnici i naslednici, koji već intenzivno obavljaju konsultacije i natezanja oko materijalnog i političkog nasledstva. Preračunavaju se rođeni mu brat Paolo, dvoje dece iz prvog i troje iz drugog braka, zatim “verenica” Franćeska Paskale, Fedele (Veran) Konfalonieri, nerazdvojan još od vremena kad su zajedno bili zabavljači na turističkim brodovima, a koji danas drži u rukama najveći deo Berluskonijevih poslova, i još brojni partijski “pukovnici” kako Italijani zovu operativne političke ličnosti u partijama. Verujem da sam u feljtonu uspeo da opišem taj svet privučen magnetskom snagom milijarderove moći. Svi oni, i još mnogi drugi, proračunavaju kako će se očešati za što bolji komad bogatstva ili vlasti.
Najverniji Berluskonijev novinar, Alesandro Salusti, koga je – kao da je fudbaler – platio milionima evra samo za prelazak u njegov dnevni list “Il Giornale”, pohitao je da uverava bar svoje čitaoce kako će se Silvio vratiti na scenu i ponovo vladati njom. Uzgred, taj isti Salusti, dva puta suspendovan iz udruženja novinara zbog prekoračenja etičkih normi i četiri puta suđen zbog lažnih optužbi u tekstovima, iskoristio je gazdin pomak iz javnosti da ostvari svoju davnu želju i objavio Hitlerov Mein Kampf. Tu knjižurinu bez ikakvih kritičkih komentara delio je besplatno svim kupcima svoje novine. Protesti javnosti i jevrejskih udruženja svalili su se više na pobolelog izdavača Berluskonija, nego na glavnog urednika za kojega se zna da je nedostojan pažnje.
Debora Bergamini, portparol Berluskonija i njegove lične partije Forca Italia (FI), saopštila je: “U ovom momentu Forca Italia je uz predsednika Berluskonija i totalno mobilisana da sledeće nedelje (19. juna) odnese pobedu na drugom krugu izbora gde god ima svoje kandidate[ref]Berluskonijva partija Forza Italia je 2001. godine dostigla do 42,5 odsto glasačkog tela da bi se krunila naročito poslednjih godina i na nedavnim administrativnim izborima (prvi krug) pala na 4 do 10 odsto uz najviši domet u Milanu od 22,2 osto. [/ref]. Bergamini je sa Berluskonijevom “verenicom”, Franćeskom Paskale, Mariarozarijom Rosi i Đovanijem Totijem činila “magični krug” oko Berluskonija, koji je sebi prisvojio ulogu tumača gazdine volje – nešto kao što je potkraj Titovog života upeo da prigrabi Stane Dolanc. Berluskonijeve dame uspele su da istisnu sekretara partije Totija i ostanu one kao jedina i nepremotsiva brana do Gazde.
List “Libero”, nekada u vlasništvu Berluskonija, ali ga je on poklonio dvojici svojih navernijih novinara, pozvao je čitaoce da među četiri imena biraju naslednika na kormilu tonućeg broda Forca Italia. Takve ankete su zamena za izborne partijske kandidature za funkcije što Berluskoni nikada nije dozvolio. Na prvom mestu na listi je Stefano Parisi, preduzetnik i kandidat za gradonačelnika Milana, koji u nedelju 19 o.m. lomi koplja sa protivnikom iz demokratske partije; druga je Mara Karfanja, dospela u partiju kao golišava lepotica, ali se vrlo brzo uklopila u partijske aktivnosti i vodi liberalnije krilo; treći je Đovani Toti, bezlični sekretar partije koji se zadovoljio izborom za predsednika Ligurije i izbegava iznošenje ličnih stavova, zbog čega ga je Berluskoni i postavio na to mesto, na kraju je osoba koja ima sve šanse da slisti prethodnu trojku samo ako bude htela – Marina Berluskoni, najstarija ćerka i miljenica. Kada je pretkraj prošle godine otac Silvio nju predložio da ga zameni, glatko je to odbila. Nastavila je da se bavi poslovima oko uspešne izdavačke kuće Mondadori koju joj je tata dao u nasledstvo.
Koliko god moglo da izgleda neumesno (za bilo koga drugoga) da se uz bolest lascivno pominju i mlade ženske, za Berluskonija je to neminovno, jer je nerazvdojni deo njegove egzistencije čak i u godinama i stanju u kojem jeste. Pored pet decenija mlađe “verenice” Paskale[ref]Ne želi da se venčava više jer su mu prethodna dva razvoda odnela zamašan deo bogatstva. Druga supruga, Veronika Lario, dobila je apanažu od 1,4 miliona evra mesečno i to posle Silviove žalbe jer joj je prvobitno određeno 3 miliona mesečno. [/ref] nestašni osamdesetogodišnjak je proletos izgubio glavu za nekom 21 godišnjom curicom, Lavinijom Palombini, kojoj bi mirne duše mogao biti deda[ref]Zbog sklonosti ka preterano mlađim curicama optužen je da je imao seksualne odnose sa maloletnom Karimom el Marog, zvanom Rubi. Prvostepeno je osuđen na 7 godina zatvora ali ga je Vrhovni sud oslobodio krivice.[/ref].
Lavinija Palombini
Kako o tome piše Il Fatto Quotidiano (28.02.2016.) što zbog zavisti, što zbog uvređenog dostojanstva raspala mu se i čitava organizacija podmlatka njegove partije. Ti mladi su samo delić osipanja koja su već uveliko bila u toku kada je vlasnik kompanija i političke partije dospeo u bolnicu. Među onima koji su ga napustili bio je čak i Sandro Bondi, bivši komunistički gradonačelnik i pesnička duša koji je prešavši u Forca Italia zamišljao sebe kao Quintusa Horatiusa što izmišlja heksametar da bi što lepše slavio svog Augustusa l- Berluskonija.
Objašnjavajući Mao Cedungovo plevljenje potencijalnih naslednika, Deng Siaopin je slikovito rekao da pod velikim hrastom žbunje ne raste. Sličan je slučaj i u Silviovom slučaju: imao je sklonost da proglasi po nekoga iz svog političkog okruženja mogućim naslednikom i čim bi taj počeo da diže glavu jednostavno bi ga odstranio iz svoje lične partije. Prvi je bio Đanfranko Fini, “demokratizovani” fašista, zatim Anđelino Alfano, sadašnji ministar unutrašnih poslova, koji je videvši šta mu se sprema preskočio u protivnički tabor, pa Denis Verdini, maher, osnivač i predsednik Zadružne banke iz Firence i tvorac sporazuma o nenapadanju između Berluskonija i Rencija na početku mandata sadašnjeg premijera. Kako je sporazum pukao, tako je Verdini pao u zagrljaj Renciju. Preostao je još Rafaele Fito, mlada snaga Forca Italia i uspešni predsedik regije Pulja. Sve je izgledalo da će on konačno postati naslednik, tako je i Berluskoni govorio, sve dok mu se Fito nije suprotstavio pokušavajući da oblikuje svoju grupu za promene u partiji. Berluskoni je reagovao žestoko, saopštivši da ga izbacuje iz partije. Međutim momak je ladno rekao da neće da ode, jer u toj partiji ne postoji statut kojim bi bilo regulisano kako prestaje nekome članstvo. I ostao je i u patiji i kao poslanik te partije u evropskom parlamentu kao dokaz sve nemoćnijeg vođe.
Stiče se utisak da je Silvio B. već ranije počeo da sređuje svoje račune, kao da se sprema na put u jednom smeru. Svoju imperiju Mediaset, razmenom paketa akcija povezao je aprila meseca sa francuskim medijskim monstrumom Vivendi. Potpisnik alianse je sin Pjer Silvio Berluskoni, međutim svi znaju da konce vuče tata, kao i kod drugih kompanija koje je kao poklonio deci. Na primer mlađa ćerka Barbara trebalo bi da je vlasnik fudbalskog kluba Milan, ali je tata bio glavni akter dugotrajnog natezanja sa Kinezima, kojima je prodat većinski paket. Odlazak sa scene se nazirao već prilično dugo. Pokušaj povratka “među mase” zbio se 18. januara ove godine, kada je u predgrađu Milana počeo agitaciju za svog kandidata za gradonačelnika. Kako je izvestila štampa, bilo je “više TV kamera nego publike: mnoge stare osobe, po koji trgovac, opštinski savetnici, ni malo mladog sveta – oko dvestotine osoba maksimum”. To ljudima političkih ambicija lomi srce.
I zbilo se. Pet meseci kasnije, pošto su mu koalicioni partneri (podmalđeni fašisti i ksenofobna Lega Nord) stavili do znanja da koalicijom više ne komanduje on, Silvio B. je završio na kardiovaskularnom odeljenju megabolnice San Rafaele[ref]Bolnicu je osnovao čuveni Don Verce, sveštenik maher, bliski prijatelj Berluskonija, ljubitelj južnih mora, provoda i tuđih para. Februara 2011. sud otkriva skandal – bolnica, na čijem je krovu samo bista Svetog Rafaeala koštala 2,5 miliona evra ima ukupnu dubiozu od preko milijardu evra. Nastaju natezanja hoće li Don Verce uprkos godinama (91) završiti u zatvoru. Završava u sopstvenoj bolnici gde umire od infarkta. Ni njegovo srce nije izdržalo.[/ref]. Polovina šestog sprata odvojeno je za njega. Na ulazu u taj deo pet telohranitelja proverava svakoga ko se približi. Peko 300 metara kvadratnih: devet soba, tri kupatila, poseban apartman za člana porodice od kojih je jedan uvek prisutan, studio u kojem telefonista “filtrira” pozive, radna soba i salon za sastanke – sa maksi ekranom za praćenje fudbalskog prvenstva…
Revija “Panorama” svojedobno je ustvrdila da je Berluskoni uz Čerčila u svetu najpoznatija politička ličnost Evrope. Čerčila je u orbitu izbacio veličanstveni otpor zlu rata, kolektivno istrajavanje, lična pamet, dostojanstvo i etika. Berluskoni je junak novog preduzetničkog doba merenog gomilama novca, doba bezočnog probijanja do individualne moći, doba publiciteta iznad etike i morala. Ta vrsta političara (uz visoko plaćenu logistiku savremene političke nauke manipulisanja ljudima) fantastično zna da koristi ljudske slabosti, glupost i pohlepu. Berluskoni je prototip koji su sledili mnogi manji maheri širom zemalja u tranziciji pojavljujući se kao uspešni biznismeni iz sveta sa tvrdnjom da dolaze kao spas za svoj narod. Da nisu zloćudni bili bi šarlatani. Svi do jednog igrali su na kartu pohlepe svojih sledbenika po onoj: ako je umeo za sebe, umeće i za nas. Tako je uspeh gradio Berluskoni, tako ga gradi i Tramp. Kineski proizvođači suvenira tipuju na pobedu Trampa, proizvodeći neuporedivo više suvenira sa Trampovim likom nego sa likom Hilari Klinton. Često trgovci bolje uoče tendencije nego naučni instituti. U punom smo jeku rađanja dokaza da je “moral istorijska kategorija” i da se, eto, oblikuje neki novi, proizvoljniji, oblaporniji, pohlepniji, privatniji. Retko se zbivaju promene po nadama onih koji su ih želeli.
Berluskoni je zemlju koja je bila kolevka zapadne ciilizacije pretvorio u Bunga – Bunga civilizacijsko ruglo podložno ismevanju i u najzabitijim delovima sveta. On je kulturu zemlje koja je iznedrila najveće pesnike, pisce, slikare, arhitekte, filmske stvaraoce potopio lavinom nekulture gologuzih nogataljki koje donose masan profit, njemu lično, dakako. On je za svoje vlade udvostručio dugove svoje zemlje i učetvorostručio lično bogatstvo, kako je tvrdio njegov politički protivnik, Masimo Dalema, a niko nije demantovao. Tako je kad biznismen vodi politiku države. Kakve su tek mogućnosti pred Trampom, ako mu uspe da osvoji vlast? Mami me, agonostika, da zamolim Boga za bar malo milosti, jer u klasnu borbu verujem još manje.