Uprkos žestokom protivljenju zemalja članica istočne Evrope, prošle nedelje u Evropskom parlamentu izglasana je kontroverzna Direktiva o “upućivanju radnika”. Kako bi je stopirali, članovi 11 zemalja (mahom iz istočne Evrope) mašili su se instituta tzv. Žutog kartona, svojevrsnog “veta”, na koji imaju pravo nacionalni parlamenti, a po principu supsidijarnosti. XXX
Žuti karton trebalo bi da bude demokratski osigurač sa ciljem “ranog upozorenja” koji se može primenjivati u slučaju narušavanja principa supsidijarnosti, a aktivirati ga moraju parlamenti 1/3 zemalja članica. U ovom slučaju, radilo se o parlamentima Bugarske, Češke, Danske, Estonije, Litvanije, Letonije, Hrvatske, Mađarske, Poljske, Rumunije i Slovačke.
Članice su pokušale da stopiraju spornu Direktivu uz objašnjenje da bi takva mera rezultirala nekonkurentnošću kompanija iz istočne Evrope na zapadnom tržištu. Direktiva naime određuje da radnici koje neka firma iz jedne zemlje “uputi” na rad u drugu zemlju, u toj zemlji moraju biti plaćeni po istim pravilima i cenama koje vrede u datoj zemlji. Drugim rečima, ako neka građevinska firma iz Hrvatske, gradi neki kompleks u Nemačkoj, hrvatski radnici na radu u Nemačkoj zaposleni u hrvatskoj firmi, moraju biti plaćeni prema pravilima koja za isti sektor važe u Nemačkoj. Radi se naizgled o nečemu sasvim logičnom čemu se ne može prigovoriti. Evropski parlament ovu direktivu smatra rešenjem problema tzv. “socijalnog dampinga”, odnosno loših praksi, navodno posebno karakterističnih za firme iz istočnih članica na teritoriji zapadnih. Pod lošim praksama primarno se misli na loše ugovore o radu, izbegavanje obaveza prema radnicima, neplaćanje prekovremenih i slično…
Lažna socijalna pravednost
A Direktiva se promovisala pod sloganom “ista cena za isti rad”. Mediji koji prate rad EU, pohitali su da ovu priču formulišu kao još jedno retrogradno nerazumevanje istočne Evrope, koju karakterišu korumpirani političari i sa njima povezani kriminalni preduzetnici, a naspram kojih stoje plemenite namere EU, predvođene prosvećenim političarima zemalja centra. Pa se EU zalaže za ukidanje socijalnog dampinga, dok političari zemalja periferije vide samo privatni preduzetnički sektor i ne mare za javni interes. Dok bismo se s drugom tvrdnjom još i mogli složiti, nužno je imati na umu da se radi o vrednostima koje dosledno nameće upravo EU.
Tvrdnja o sprečavanju socijalnog dampinga, odnosno “istoj ceni za isti rad” možda je inteligentno formulisana, no nikako ne proizvodi željene rezultate. Ono što se promoviše kao socijalna mera, još jednom se pokazuje kao mehanizam dovođenja zemalja periferije u poziciju ekonomske zavisnosti. Jasno je da firme iz istočne Evrope neće moći da konkurišu cenama rada koje važe na zapadnim tržištima, dok će istovremeno, firme iz zemalja centra moći još jeftinije da plaćaju svoje radnike na radu u zemljama istočne Evrope, čime će im dodatno porasti profitne marže, a takvih je ipak znatno više nego ovih prvih.
Ovde još jednom do izražaja dolaze temeljne nepravednosti Evropske unije: demokratski deficiti, favoriziranje privatnog sektora zemalja centra nad svima ostalima, diskriminatorni zakoni, podcenjivački diskurs, i ono najvažnije, sistemsko donošenje ekonomski nepravednih odluka, pod okriljem socijalne pravednosti, koja istovremeno kontinuirano nestaje.
Izvor: Bilten